(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME JE...2.deo
Eh....kafana mog života „Vltava“ i istoimeni bife. Kafanu smo zvali Velika Vltava a bife Mala Vltava. Kafane„Trandafilović“više nema.
Nadaleko poznata kafana „Orač“ je srušena i prebačena u Veliku Vltavu koja sad nosi naziv „Orač“.
Najviše sam volela kad je tu, da ne moram da lutam okolo.
„Dobar dan“
„Dobar dan Majo“ govore muški glasovi dok joj se konobar samo nasmešio. Ima ih svakakvih...promukli od cigara, mladi i jaki glasovi, muški i ženski (mada ženskih manje osim kad je tu naša kuma koja živi sa kumom u zgradi iznad bifea....e, onda se njen malo više piskutav glas i prejak raskalašan smeh nekako tupavo odbijaju od onih flaša sa pićima i prosto pune bife...dok ga ne prepune te se glas na kumovljevu komandu povuče u stan), stari i hrapavi kao kora drveta, ozbiljni, tužni, preterano veseli, tek uljudno nasmejani, uzdržani, tihi ili previše bučni a često i nerazgovetni....reči se sapliću u njima. Ista takva lica...razna...doktori, dokoličari, inženjeri, skretničari, mašinci, bravari, kicoši, ćate, profesori, sajdžije, trgovci, direktori i klošari....pozdravljaju sitnu ozbiljnu priliku koja je samo ušetala u njihov svet.
„Ćiro, sine, otkud ti?“ pita pogled što je do tad skoncentrisano u svoj toj gužvi glasova bio prikovan za tikete.
„Treba mi pomoć. Ovaj zadatak iz matematike ne umemo da rešimo ni Vesna ni ja...a ni Peca i Djole....da vidite?“ pitanje je više bilo upućeno svima ostalima osim tati jer oni su Maji ovog pita trebali a ne tata.
„Naravno dušo, daj da vidimo“ prižaju se muške ruke da uzmu papir iz detinjih ruku na kome je ona već čitko krupnim slovima ispisala zadatak, da se ne muče...neki slabije vide...iz više razloga....posebno uveče.
Maja ga pruža inženjeru Stevi i glave se odmah skupiše iznad papira....poče mrmljanje.
„Doći ću za dva sata po rešenje“ i odlazi. Nisu je čuli. Nema veze, čuo je konobar.
Ništa joj nije bilo jasno u rešenju....i nikome od drugara kada im je sutradan pokazala u školi. Maja odluči da ne prepiše rešenje jer vidi se da nije ona rešavala. Pored toga ne zna ni da li je tačno hahahaah vrlo moguće da tako visok nivo nauke i ozbiljnost kojom su zaista pristupali rešavanju zadatka, iz najbolje namere naravno, ne obezbedjuje i tačnost.
Sedam u „Malu Vltavu“ koja je zadržala ime. Sada je kafić sa lepim čistim vitrinama u kojima se nonšalantno izlešavaju kolači i isečeni komadi torti. Stolovi napolju, smešteni ispod lipa po kojima je Čubura čuvena formiraju lepu hladovitu baštu. Dan je divan.Vetar čarlija, sunce sija.....pogledah iznad sebe u krošnju....a tamo se igrajući pričaju zelena, plava i žuta boja. Mirna sam.....savršeno mirna za divno čudo....srknuh kafu, zapalih cigaru....i sunce i vetar me istovremeno cmoknuše....mmmmm.....40 godina sam čekala da ovaj mir mi dodje i on dojezdi na suncu i vetru preko zelene stanice Lipa....vrući cmok u jedan obraz a u drugi veseli rashadjujući cmok. Nema ružnih filmova u glavi, nema ružnih slika....samo osmeh mirne duše dok ispijam tursku kafu zaprepašćena i iskreno obradovana da je uopšte imaju.
Preko puta mene dva stara gospodina sede, pričaju. Onaj stariji, sa štapom pokazuje neku knjižicu ovom drugom. U ćošku, za spojenim stolovima sedi grupa od sedmorice mladih muškaraca, smeju se, šale uljudno zavaljeno sedeći u stolicama...znam, oni su u svojoj kafani. Mladić i devojka za susednim stolom ćućore nežno dok on drži njenu ruku u svojoj prelazeći palcem preko gornje strane njenog dlana. Trojelbusi prolaze....frizerski salon „Kokan“ nekad nadaleko čuven ne radi više. Pekara na ćošku je još tu i časna reč osećam miris toplog peciva iako joj je radno vreme očigledno prošlo hahaha
Trafike, taxi stanica i samoposluga koja je sada Maxi su tu. U prizemlju moje zgrade je još uvek velika prodavnica tehničke robe...ne znam kog inostranog lanca.
Preko puta, zanatski centra Gradić Pejton živi svoj život smešten medju lipama naviknutim da se vijori dim ćevabdžinice ili čega već u zelenim krošnjama....
Čuburski park....doteran, lep, čist kao šipak pun smeha i detinjeg žamora. Tu sam šetala svog prvog psa Džekija, kratkodlakog nemačkog ptičara...hahaha bar sam pokušavala da ga šetam. Dodje slika ....velike braon šape na mojim ramenima i oči prepune obožavanja kad dodjem da ga posetim, a to je skoro svakog dana kad god sam kod nane....samo kažem „nano, idem ja kod Džekija“ i pravo preko pruge u dvorište čika Nikole koji ga uzeo da ga čuva i vodi u lov. Džeki je kod njih bio sretan i nikada nije umrla njegova ljubav a ni moja....kereće ljubavi su takve...besmrtne. U parku postoji ogradjen prostor za pse sa spravama za agiliti i klupama. Prelepo i jako korisno. Nigde to nisam videla. Nekako, to samo uveća moj ponos dok sam posmatrala dva psa kako se u tom ogradjenom prostoru igraju.
Sve je tu....i stare i nove dečije sprave a na kraju parka, na klupama, još čuburski velemajstori igraju svoje partije šaha...
Iznad žive ograde koja opasava baštu Velike Vltave vidim mnogo gostinskih glava...bašta je puna....dan je predivno miran.....spokojan.
Čubura....stara dobrodržeća gospodja koju primetite a da niste ni svesni....to živi duh gospodjin pleni svojom jednostavnom životnom raskoši...gospodskom a ipak radničkom, užurbanom a ipak nekako lenjom, modernom a ipak starinskom, domaćinskom a ipak boemskom....tako miriše život
PS Dobro jutro....lep dan i danas, pa da ne propustimo sve njegove deliće koji se kao i kazaljke sata nikada ne vraćaju nazad....greota je propustiti ih da prodju bez osećaja života...a život je davanja i ponekad uzimanje....
