(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME...
3.deo
Nisam dobro spavala, iako sam lepo zaspala. Prevruće je i predjoh u drugi krevet da njemu ne smetam. Nema gore nego kad od misli ne spavaš.....Vrela noć od vrelog dana. Čak se i velika kuća sa debelim zidovima od cigle ipo ugrejala. Izlazih napolje, na maleni trem, sednem na basamak i gledam u noć. I tako nekoliko puta. Nemir nemir sustiže....preskaču jedan preko drugog, brige, bojazni...mislim šta ćemo i kako ćemo....posao, stari, novac, deca, zdravlje....nigde mira ....ima samo nedostižno „nigde“ negde u krošnjama..poljima...na moravskoj plaži.....na groblju kraj moje tri gospe....poželeh moju dunju, veliki perjani jastuk.i perjanu tučicu (jastuče) i onog pevca....i dunju na ormanu i....valjda od želje dodje slika kako nas troje čuvamo prasiće u sokaku da pasu, a zapravo ih samo ja čuvam dok su ona dva vrtiguza negde smišljajući neku ujdurmu ...i ide moja gospa Mara ...šira no duža, gega se a cicana suknja samo radi levo-desno vukući kecelju za sobom u tom plesu....a kecelja uvek malko kasni pa deluju neuvežbano...ogromno poprsje koje se trese....ma sva je kao veliki hodajući komad pihtije...duga kosa smotana u pletenicu a ona onda na potiljku uvijena u strogu pundju...sva u licu okrugla, zategnuta i rumena...i nosi na poslužavniku tri velike kriške leba sa mašću namazane, pa so i aleva paprika preko samo lecka posoljena....tucana, domaća....“ Ljiljo, ćerko, di su ona dva antrza. Mora da prave neku štetu…joj, džigericu će da mi izedu”…uzimam jedno parče …miriše paprika..ma miriše sve I leba I so I mast…a tek ukus.....pred zoru se uvukoh kraj Mace i napokon zaspah.
Rano jutro i san prekinu zvono mobilnog.....vreme je za ustajanje .....nema vremena za mmmm....merenje šećera, insulin, gomila lekova za oboje, presvlačenje starog...sve to radi njihov sin....kuvam kafu i iznosim pod šupu....i puče dan...pogled neverice....ovo nije moje dvorište.....gde je svo ono drveće...sve one šljive...i one dve za koje su zakačeni držači za cevku kad se kolje velika svinja da se tu zakači i da možeš prići sa svih strana....od svega, od zelenog pogleda su ostale samo tri višnjice....gola avlija po kojoj već švrlja ono sunce kao neki radosni nestaško. Izadjoh ispred kuće, sa druge strane.....tamo je sve isto....ne fali drveće. Vraćam se i sedam da pijem tu kafu čekajući Macu.
„Šta je ovo čoveče....gde je drveće?“
„Grad ...nema više drveća. Posle zadji pozadi, tamo gde je bila prošle godine buranija, krastavac....pogledaj orah komšijin. Uze nam taj svu snagu. Da mi Maki nije došao ne znam kako bi sam. Ovde je bilo kao da je bomba pala. Kroz dvorište se nije moglo proći od stabala i grana. Kada smo se ti i ja čuli, to veče, tek je počela kiša...sećaš se, rekao sam ti...a onda.....na sve strane crepovi, drveće, lomnjava....puca a ne znaš odakle puca. Po mraku se nije videlo ali ujutru.....uuuuuf....nedelju dana smo raščišćavali Maki i ja, popravljali ograde, krov, sekli, cepali, nosili...pukoše nam ruke i ledja....jedva sam izdržao....sva sreća malo pre toga sam kola preparkirao...tu gde su bila pala je šljiva...onolika stabla...ma kao igračke je bacalo. Otišao sam u polje odmah ujutru traktorom da vidim.....tuga i jad....bašte su bile prelepe ove godine. Gde je grad dohvatio tu je čistina, nabijena zemlja samo..nema ničeg čak ni trave. Kako gde je dovatio ali je mnogo, mnogo štete. Majka i otac ne pamte ovako nešto....niko ne pamti a nije da nije bilo grada i nevremena.
Ućutasmo....popismo kafu pa za Aleksinac da rezervišem povratnu kartu, pa nazad u nabavku....majko sveta....subota, gužva, ide ko gde oće, nema pravila u saobraćaju....svega ima na sve strane....pešaci, motori, autobusi, kola, svuge parkirani kako ko ’oće i gde stigne....ma kakav Beograd u špicu...ovo treba proći. Pokazuje mi u odlasku za Aleksinac jednu ogromnu baštu..mislim mesto gde je bila bašta sa paprikom, sistemom za navodnjavanje....sad je to pista....creva sva isečena po dužini...pa plastenici uništeni a parajz bio krupan, jak......paprika kao nacrtana....nisam bila skoro u selu. Ućuta on.....ućutah ja.....dodjoše misli....Obaveze ovde, moj otac, psi, deca i naravno rokovi. Nemoguće uklopiti. Maca je uzimao slobodne dane da pričuva oca dok je majka dva puta bila u bolnici...onda Maki završi turu ispita i obaveznih nekih stvari na fakultetu pa ode i on da prave to kupatilo.Zatim je došla zaova sa mužem englezom sa N. Zelanda....on je prvog dana boravka kod nas proleteo sopstvenom nepažnjom kroz velika staklena vrata i isekao obraz ....sva sreća ništa drugo...ona je sredjivala papire za penziju... firme zatvaraju, totalni kolaps finansija, privrede.....nezapamćen za ovolike godine mog rada a preživeh bukvalno svašta i svakoga zajedno sa ovim mojim klijentima paćenicima koji se samovoljno skinuše sa grbače državi....pa im je bilo malo to nego skinuše i svoje porodice....pa su onda od silnog sebičluka rešili da od države otmu još nezaposlenih i krajnje sebično iz zaposlili i naravno prijavili....i sada tako egoistični ne znaju šta da rade sa tim ljudima jer posla nema, para nema ali redovnih troškova ima.....Sada je sve drugačije....kada nema nade nevolja menja izgled... na sve strane staju točkovi....zaustavljaju se.....mnogo snage treba da se svaki ponovo pokrene...da bi kola krenula moraju se okretati svi točkovi....
Misli se zbijaju...mnogo konačnosti na gomili uzima snagu ...podmeću klipove pod točkove.
nastaviće se...
