Letnji raspust izmedju moje treće I četvrte godine srednje škole. Maca je bio na godišnjem odmoru, a ja već zna se, kod nane. Tada je vozio ford taunus karavan. Kola su bila baš, baš velika i sa njima je počeo da me uči da vozim. Na lokalnom putu me je terao da kilometrima polako vozim u rukcerc. Sva sam ovako mala bila ukočena. Ubi me onaj rikverc na pravdi boga. Lepo mu kažem da ne vozim u nazad, nego da je bolje da se okrenem pa da ga odvezem od tačke A do tačke B, ali u napred, kad već toliko želi da stigne tamo. Ma jok, tera on po svome a ja, šta ću, vozim tako naopačke. A ona prednja sedišta sastavljena nekako, veliko unutra, kolo da igraš. Ja se ovako mala I ne vidim. Spolja kad gledaš kao da kola idu sama. Vozila sam ja i napred ali on nikako nije mogao da shvati da ja ništa ne vidim ni napred kad vozim a kamoli u nazad.. Opet se ja trudim da objasnim, pa predložim da proba da se spusti toliko nisko da gleda kroz one ručke volana, pa neka pokuša da vozi I da vidi šta vidi. I tako, ja vozim tu ladju I bogoradam, dok on sedi sa smeškom na licu I uživa.
Jedno veče, kao I mnogih pre toga koje smo proveli sa društvom u Aleksincu, pri povratku, Maca meni dade ključeve u ruke.Po njegovoj proceni, dovoljno sam savladala vožnju da bih mogla da vozim ulicom. Bože, mladost ludost. Nikakav strah od sudara, od milicije, ma ništa ti normalno ne prolazi kroz glavu. Prihvatih pružene mi ključeve. To što ja nisam umela da otključam kola, jer ih je on uvek otključavao I zaključavao, meni nije bio problem. Baratah oko one brave I na kraju on otključa Svi se zgledaše, jer su znali da nemam položen vozački ispit, ali se ipak spakovaše u kola, što na sedišta, što u gepek. Lepo sam vozila. Polako I na mojoj strani puta. Čak sam se fino mimoišla sa kolima iz susednog pravca. Taman su se svi malo opustili kad mi u susret naidje autobus. Onda sam samo pustila volan i vrisnula "Maco". On je dohvatio volan i zadržao kola na putu i to na našoj strani. Od tada su svi pre nego udju u forda pomno pratili njegovu ruku koja se zavlači u džep farmerki I vadi ključeve. Taj pokret je očigledno postao životno bitan za naše prijatelje.
Bilo je još pokušaja da me nauči da vozim ali su se svi završavali bezuspešno.
Učio je on mene I motor da vozim. Imao je, valjda se to tako zove, APN4, ne razumem se baš u motore, ali znam da je bio plav. Lepo sam vozila I to, sve dok nismo sreli društvo I ja pustila obe ruke sa volana da mašem. Opet je intervenisao.
Odustasmo jedno vreme od obuke jer ja jednostavno to ne volim. Ali kad dodjoše deca, on me nagovara da idem u auto školu, treba nam još jedan vozač, da kupimo mala kola za mene a veća da vozi on. Da mogu sama sa decom kad on nije tu. Ma sve je on u pravu, ali ja to ne volim I plašim se. E, moj čovek nije nikako mogao da to prihvati, jer on samo što avion ne vozi. I podjoh u auto školu, računajući da je jedno kada me Maca obučava ,ulažući pri tom maksimum u kontrolu glasa kada ja pitam ili napravim neku glupost, a drugo instruktor.
Testove sam položila iz prve ,čak sam I jako lepo vozila sa instruktorom.. Kada vozim sa njim sve je u redu, ali onog momenta kada sedne milicioner ja počnem da brljam.
Prvi put, kada sam polagala, položim odmah poligon I krene vožnja ulicom. Ispred mene je na semaforu čekao ogroman kamion. On podje, a ja za njim, računam upalilo se zeleno. Od njega nisam ni videla semafor pa kako da to kažem onom policajcu. Otkud sam znala da je on prošao na crveno.
Drugi put su me bezveze oborili. Kao nisam se zaustavila bezbedno na semaforu. Pa ne mogu kada sam prva u koloni ispred semafora da počnem da kočim 500 metara pre semafora, nego kad dodješ blizu nagaziš kočnicu.
A treći put nisam od nervoze prošla ni poligon. Nakon toga sam odustala. Nisam ja za to. A I ne volim. A I plašim se.Ja sam I peške kad idem opasna za saobraćaj, a kamoli još I volan da držim. Bolje da priznam da nisam sposobna da budem vozač, nego da vozim i napravim neko čudo. I tako, jedina privilegija u mom životu je da budem vožena. Prvo me je vozio Maca, I nikad, ali baš nikad nije odbio. Sada me voze i sva deca. Sednem, opustim se, mozak na otavu I uživam.Raj.
Jedino što se Maci nije dopadalo je što nema ko da nas vrati kući kada negde podjemo. On bi čovek malo da se opusti, popije neku a ja da nas vratim nazad. E, to ne biva. Normalno, gledišta su nam drugačija. Ja svoju totalnu nesposobnost da vozim posmatram kao jednu vrstu dobrobiti za njega. Manje popije, zdravije za njega, a meni mirna glava.
Jedina uteha mi je što vozim bicikl I traktor sa velikom prikolicom,mada, iskrena da budem, ja uopšte nisam opterećena time što ne vozim.Uvek ima taxi ako baš niko od mojih ne može ili su zauzeta oboja kola. E, na traktoru uživam. Visoko sam, sve vidim, idem polako preko rupa putem kroz polje. Slab saobraćaj, jedva da sretneš nekoga, a vidiš njive Ii ljude koji rade u svojim poljima, I sve miriše na zemlju, na rodnost, na lepotu. E, to volim, ali Maci baš I nije od neke koristi.
I imam još jednu manu. Nikako ne mogu da raspoznam naša kola ako u njima ne sedi neko od mojih.. Zapravo ja raspoznajem samo fiću, bubu, staru ladu i sada sparka ali samo ako je narandžast kao naš. Ovo drugo mi je sve isto. A naša kola su bela , velika i marke su pasat karavan ili tako nekako. E sad, koliko takvih kola ima na Novom Beogradu? Koliko kineza vozi takva kola ili neka slična isto velika bela? I svaki vlasnik neke tregovinske radnje ima neka takva kola. I kako ja onda da znam? Koliko sam puta pokušala da udjem, ili sam ušla u tudj auto hahahaaha. Onda je Maca, svestan mojih nedostataka, da me ne bi neko izudarao ili uhapsio za pokušaja obijanja, stavio na ogledalo viseći amblem firme u kojoj radi, te ja tako idem i zagledam i potrefim.
I još jednu manu imam, a to je orijentacija. Što ja umem da se orijentišem, pa to je za priču. Ne daj bože da me neko na ulici pita da mu objasnim kako da dodje do negde. Sigurno tamo neće stići. Moji su mi zabranili da odgovaram na takva pitanja na ulici nakon što sam tako samouvereno jednom nesrećniku objasnila da od bloka 45 tramvajem 7,9,ili 11 dodje do opštine Novi Beograd (za one koji nisu iz Beograda, ovi tramvaji uopšte tuda ne idu). Ako treba neko da dodje kod nas kući, pa da mu se objasni kako da to učini, samo da moli boga da je Maca ili neko od dece tu, jer ako mu ja objašnjavam teško njemu, ima da putuje preko Male Krsne pa ako nas pronadje.
Nemam više mana.............znači, skoro sam savršena
Jedno veče, kao I mnogih pre toga koje smo proveli sa društvom u Aleksincu, pri povratku, Maca meni dade ključeve u ruke.Po njegovoj proceni, dovoljno sam savladala vožnju da bih mogla da vozim ulicom. Bože, mladost ludost. Nikakav strah od sudara, od milicije, ma ništa ti normalno ne prolazi kroz glavu. Prihvatih pružene mi ključeve. To što ja nisam umela da otključam kola, jer ih je on uvek otključavao I zaključavao, meni nije bio problem. Baratah oko one brave I na kraju on otključa Svi se zgledaše, jer su znali da nemam položen vozački ispit, ali se ipak spakovaše u kola, što na sedišta, što u gepek. Lepo sam vozila. Polako I na mojoj strani puta. Čak sam se fino mimoišla sa kolima iz susednog pravca. Taman su se svi malo opustili kad mi u susret naidje autobus. Onda sam samo pustila volan i vrisnula "Maco". On je dohvatio volan i zadržao kola na putu i to na našoj strani. Od tada su svi pre nego udju u forda pomno pratili njegovu ruku koja se zavlači u džep farmerki I vadi ključeve. Taj pokret je očigledno postao životno bitan za naše prijatelje.
Bilo je još pokušaja da me nauči da vozim ali su se svi završavali bezuspešno.
Učio je on mene I motor da vozim. Imao je, valjda se to tako zove, APN4, ne razumem se baš u motore, ali znam da je bio plav. Lepo sam vozila I to, sve dok nismo sreli društvo I ja pustila obe ruke sa volana da mašem. Opet je intervenisao.
Odustasmo jedno vreme od obuke jer ja jednostavno to ne volim. Ali kad dodjoše deca, on me nagovara da idem u auto školu, treba nam još jedan vozač, da kupimo mala kola za mene a veća da vozi on. Da mogu sama sa decom kad on nije tu. Ma sve je on u pravu, ali ja to ne volim I plašim se. E, moj čovek nije nikako mogao da to prihvati, jer on samo što avion ne vozi. I podjoh u auto školu, računajući da je jedno kada me Maca obučava ,ulažući pri tom maksimum u kontrolu glasa kada ja pitam ili napravim neku glupost, a drugo instruktor.
Testove sam položila iz prve ,čak sam I jako lepo vozila sa instruktorom.. Kada vozim sa njim sve je u redu, ali onog momenta kada sedne milicioner ja počnem da brljam.
Prvi put, kada sam polagala, položim odmah poligon I krene vožnja ulicom. Ispred mene je na semaforu čekao ogroman kamion. On podje, a ja za njim, računam upalilo se zeleno. Od njega nisam ni videla semafor pa kako da to kažem onom policajcu. Otkud sam znala da je on prošao na crveno.
Drugi put su me bezveze oborili. Kao nisam se zaustavila bezbedno na semaforu. Pa ne mogu kada sam prva u koloni ispred semafora da počnem da kočim 500 metara pre semafora, nego kad dodješ blizu nagaziš kočnicu.
A treći put nisam od nervoze prošla ni poligon. Nakon toga sam odustala. Nisam ja za to. A I ne volim. A I plašim se.Ja sam I peške kad idem opasna za saobraćaj, a kamoli još I volan da držim. Bolje da priznam da nisam sposobna da budem vozač, nego da vozim i napravim neko čudo. I tako, jedina privilegija u mom životu je da budem vožena. Prvo me je vozio Maca, I nikad, ali baš nikad nije odbio. Sada me voze i sva deca. Sednem, opustim se, mozak na otavu I uživam.Raj.
Jedino što se Maci nije dopadalo je što nema ko da nas vrati kući kada negde podjemo. On bi čovek malo da se opusti, popije neku a ja da nas vratim nazad. E, to ne biva. Normalno, gledišta su nam drugačija. Ja svoju totalnu nesposobnost da vozim posmatram kao jednu vrstu dobrobiti za njega. Manje popije, zdravije za njega, a meni mirna glava.
Jedina uteha mi je što vozim bicikl I traktor sa velikom prikolicom,mada, iskrena da budem, ja uopšte nisam opterećena time što ne vozim.Uvek ima taxi ako baš niko od mojih ne može ili su zauzeta oboja kola. E, na traktoru uživam. Visoko sam, sve vidim, idem polako preko rupa putem kroz polje. Slab saobraćaj, jedva da sretneš nekoga, a vidiš njive Ii ljude koji rade u svojim poljima, I sve miriše na zemlju, na rodnost, na lepotu. E, to volim, ali Maci baš I nije od neke koristi.
I imam još jednu manu. Nikako ne mogu da raspoznam naša kola ako u njima ne sedi neko od mojih.. Zapravo ja raspoznajem samo fiću, bubu, staru ladu i sada sparka ali samo ako je narandžast kao naš. Ovo drugo mi je sve isto. A naša kola su bela , velika i marke su pasat karavan ili tako nekako. E sad, koliko takvih kola ima na Novom Beogradu? Koliko kineza vozi takva kola ili neka slična isto velika bela? I svaki vlasnik neke tregovinske radnje ima neka takva kola. I kako ja onda da znam? Koliko sam puta pokušala da udjem, ili sam ušla u tudj auto hahahaaha. Onda je Maca, svestan mojih nedostataka, da me ne bi neko izudarao ili uhapsio za pokušaja obijanja, stavio na ogledalo viseći amblem firme u kojoj radi, te ja tako idem i zagledam i potrefim.
I još jednu manu imam, a to je orijentacija. Što ja umem da se orijentišem, pa to je za priču. Ne daj bože da me neko na ulici pita da mu objasnim kako da dodje do negde. Sigurno tamo neće stići. Moji su mi zabranili da odgovaram na takva pitanja na ulici nakon što sam tako samouvereno jednom nesrećniku objasnila da od bloka 45 tramvajem 7,9,ili 11 dodje do opštine Novi Beograd (za one koji nisu iz Beograda, ovi tramvaji uopšte tuda ne idu). Ako treba neko da dodje kod nas kući, pa da mu se objasni kako da to učini, samo da moli boga da je Maca ili neko od dece tu, jer ako mu ja objašnjavam teško njemu, ima da putuje preko Male Krsne pa ako nas pronadje.
Nemam više mana.............znači, skoro sam savršena
