Jedan od velike (većine ljudi koja sebe zovu ljubiteljima slikarstva) kupi (dobiju) sliku poznatog autora i odmah je kači o zid.
Godinama uživa (po njemu) u slici a slika(e) je predmet divljenja i dugih razgovora.
No nelezi vraže zbog nečega odluči da sliku proda. U galeriji radi iskusni kustos i drugi stručnjaci koji poslije mnogo peripetija oko vjerodostojnosti slike
definitivno utvrde da jedva uočljiv trag ukazuje na sve da je slika kopija, što mu potvrde na nekoliko mjesta.
1. čemu su se čovjek i njegovo društvo divilo ranije?
2. zašto je slika bačena (uništena .....) kad se razlikuje u samo jednom sitnom detalju.
3. da li su kopije bezvrijedne.
Molim za vaše mišljenje s psihološke strane ove priče.
Čovek koji uživa u slici neće se tek tako (lako) odlučiti da je proda. Jedino ako je pitanje života i smrti.
E sad, odgovor na tvoja pitanja zavisi od toga da li se vlasnik slike divio slici zato što ju je posmatrao kao vredan kapital (nešto što može da se proda, ili što mu obezbeđuje društveni status), ili zato što ga je slika "dirala u žicu". U prvom slučaju će - ukoliko sliku ne može unovčiti - biti razočaran.
Postoji jedan roman o slici koja je imala zanimljivu sudbinu: prvo je smatrana originalnim delom velikog umetnika, zatim je ustanovljeno da je falsifikat, da bi se na kraju ispostavilo da se, ispod debelog sloja boja, nalazi original ... međutim drugog, još većeg i cenjenijeg majstora. Vredna slika je, sasvim slučajno, kao odbačeni, bezvredni falsifikat, dospela u ruke čoveka koji nije spadao u poznavaoce umetnosti, nego je bio samo jedan siromašni esteta. I kako to biva u romanima (ali ne i u stvarnom životu), nije prodao remek delo koje se otkrilo ispod falsifikata kome se toliko divio; štaviše, više mu se dopadao falsifikat nego ono ispod njega
. Da ne otkrivam dalje ... osim: živeo je srećno do kraja života.
A šta danas nije kopija? Iliti, kopija kopije?
Pre nekoliko godina jedno značajno međunarodno priznanje dodeljeno je knjizi koja je čist plagijat - i tematski i stilski - romana čiji je autor takođe dobijao velike književne nagrade. Ali, u žiriju sede "poznavaoci" koji neretko ne uočavaju falsifikate jer niko nije pobrao sva znanja sveta ... to, prosto, nije moguće. I šta sad? - Nagrađeni plagijat zbilja jeste dobra knjiga, odnosno bila bi dobra da nije falsifikat, a onaj koji ju je pročitao a da nije pročitao original, neće znati da je autor falsifikator, tj lopuža ... i tako će falsifikat, do daljeg (ili zauvek) neopravdano imati status remek-dela. Čitaoci će, dakle, uživati u falsifikatu, a da li bi se zgrozili (ili pokajali zbog) svog uživanja kada bi naknadno saznali da postoji matrica, uzor po kojoj je nastala njihova omiljena literatura - teško je reći.
Ajmo malo dalje:
mi nemamo pojma šta je SVE kopija. Neko zlurad bi čak i slične umetničke motive smatrao delimično falsifikatima. Original je ono što je inovativno i neponovljivo, a onog trenutka kada se pojavi nešto inovativno i neponovljivo, već kreću pokušaji da se tema i stil razrade, nadograde, produže, nadovežu. I onda možemo doći do zaključka da je svet, zapravo, prilično siromašan originalima. Mada, falsifikat podrazumeva kopiranje dela zarad sticanja materijalne koristi, a u umetnosti postoje i dela koja liče, podsećaju na već viđena dela ali nisu kopije već rezultat umetnikove inspirisanosti delom drugog umetnika.
Samo se osećanje koje u nama pobuđuje umetničko delo ne može lažirati. Poenta nije toliko u tehnikama koliko u efektu na naša čula i emocije.
Dakle, sve što je bilo za divljenje dok se smatralo vrednim po već etabliranom sistemu vrednosti pa potom postalo bezvredno kada se ustanovilo da nije na spisku Poznatih i Priznatih, tek je roba, sredstvo u rukama licemera.
