Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.037
Ova tema je zapravo moj monolog 
, skinut sa jednog drugog mesta.
Možda je ne bih ni otvorila da nemate toliko primedbi na učmalost Književnosti.
Od vas očekujem KRITIČKI STAV. Pa da vas vidim, tj. čitam ...
Dakle ŠEKSPIR u različitim varijacijama, interpretacijama i slično. Na kakav god hoćete način, izuzev akademskog.
Imala sam šest ili sedam godina kada me je mama odvela u pozorište da gledam „San letnje noći“. Bila sam oduševljena i istovremeno pomalo zbunjena: gledala sam bajku koja bi mogla biti stvarnost, ili stvarnost koja nam se bajkovito prikazuje. (Uzgred, statističari kažu da je najčešća reč u Šekspirovim komadima – san. Snovi su područje nesvesnog; kod Šekspira imaju svrhu predskazanja ili pokazatelja psihičkog stanja – straha, sumnje, uznemirenosti, griže savesti – koje junak na javi pokušava da potisne. San je i alternativno rešenje, odnosno bekstvo iz neprijateljske realnosti.)
Nakon odgledane predstave fantazirala sam da je Šekspir, u stvari, pseudonim žene. Taj utisak se pojačao tokom čitanja Diminog romana „Grof Monte Kristo“, u trećem ili četvrtom razredu osnovne. Ne postoji nikakvo logično uporište za ovakvo moje ubeđenje; bila je to samo dečija maštarija o ženi iz tog vremena – kakvu bi baš Dima, tada moj omiljeni pisac, fino opisao – koja krije svoj rodni identitet ne bi li se lakše afirmisala kao umetnik. Šesnaesti, pa i sedamnaesti vek – mislila sam – doba su žena u krinolinama, sa lepezama, visoko uzdignutog nosa, žene koja trepće i baca maramicu na pod ne bi li otkrila ko je, od prisutnih kavaljera, spreman da je podigne i tako obelodani spremnost da bude izabranik njenog srca. Žena je bila inspiracija, muza. Nikako tvorac. Ali ako bi se pojavila neka baš, baš izuzetna, nesklona da život provede samo kao ukras, morala bi da se preruši u muškarca.
Romantična maštarija o Šekspiru kao ženi pala je u vodu posle prve pročitane tragedije. (Verovatno je svačija prva pročitana Šekspirova tragedija „Romeo i Julija“, pa je bila i moja.) Nemoguće je da bi žena-pisacubila zaljubljeni par – razmišljala sam, nemoguće da bi im namenila tako banalnu a ipak smrtnosnu zabunu! Bila sam istovremeno tužna i ljuta i donekle razočarana: eto, samo muškarac može smisliti priču o dvoje mladih (pri čemu je – a to je bilo veoma važno – Julija moja vršnjakinja) predodređenih za preranu smrt, umesto da su živeli srećno ... do kraja života koji se protegao u večnost.
U sedamnaestoj sam za rođendan poželela komplet Šekspirovih dela. Mama je digla kredit i kupila mi šest knjižurina u „kožnom“ povezu, koje sam tretirala kao, takoreći, živa bića. Te knjige, za razliku od ostalih iz kućne biblioteke, nikako nisu smele imati „uši“ i ostale vidljive tragove korišćenja, na njih nije smela pasti trunčica prašine, nisu smele biti nikome davane na čitanje. To je bio isključivo moj Šekspir.
Iz njih sam konačno dobila i konkretne biografske i istorijske podatke, opširnije nego što sam mogla naći u enciklopedijama. Šekspir je jedinstven primer umetnika u čjim se delima društvene prilikevidljivo (u izrazu, formi, tematici i atmosferi) oslikavaju. Formula je jednostavna: elizabetansko doba inspiriše na komedije, Džejmsovo na tragedije. Ne sumnjam da je život bio mnogo lepršaviji i „renesansniji“ za vreme Elizabete, no onaj, za vreme škotskog tiranina, učinio je da Šekspirovo stvaralaštvo postane dublje, filozofskije, mudrije i zacementiratron na vrhu svetske književne scene, odmah pored grčkih tragičara.
I tako sam, čitajući ga, zavolela Vila, iako je – iz tragedije u tragediju – ubijao likove za koje sam se najviše vezivala. Uostalom:
„We are such stuff
As dreams are made on, and our little life
Is rounded with a sleep.“
Bez obzira što nije bio izuzetna žena, bio je genije. Zamislite ondašnjeg pisca – bez telefona, aviona, interneta – koji crpi inspiraciju iz zapisa, usmenih predanja i rekla-kazala iz raznih delova Evrope: od Italije pa do Skandinavije. Mi ne znamo da li je i koliko putovao. Da li je puno čitao? Da li je slušao priče putnika? Nemamo pojma. Čak i ako uzmemo u obzir da je renesansa, po definiciji, podrazumevala procvat u svakom smislu, pa i u smislu lakše komunikacije između različitih kultura, Šekspir je – čak i za ono vreme – bio vanserijski radoznao, vanserijski obrazovan,vanserijski sklon da književnost NE posmatra kao isključivo nacionalni postulat, i lišen predrasuda o polu, rasi i verskoj pripadnosti (sa, rekla bih, izuzetkom „Mletačkog trgovca“). Za njega su bile važne dubine univerzalne ljudske duše, i opisivao ih je kao pesnik-psihoanalitičar, čineći da jedna jedina rečenica postigne slojevitost koju možete iznova tumačiti a da uvek pronađete nešto novo između redova. Glavni zamajac u razrešenju ljudskih sudbina uvek je jaka emocija: strast, bes, ljubomora ... a junaci, toliko iznimni po jačini razočaranja, volje za moći ili sumnje, toliko drugačiji, osuđeni su na usamljenost koja nužno vodi u smrt. Namerno ne kažem da vodi u tragediju, jer tragedija traje od samog početka drame. Smrt je razrešenje, jer ne postoji mogućnost da se stvari poprave. U tome i jeste suština šekspirovske ideje tragedije: kada se junaci odluče za jedan put, kasno je da se, nakon pola pređenog, vrate na drugi ili treći. Nema deus ex machina, nema bogova koji bi pomogli malom čoveku. Čovek je – prosto, i baš onako kako se to zaista dešava u ne-umetničkom životu – prepušten sopstvenoj slobodnoj volji i, uhvaćen u vrtlog emocija, osuđen da sam bira.
Svakako ne treba zanemariti i faktore Šekspirovog sazrevanja, iskustva i, možda, usled toga, drugačijeg pogleda na život. Možda je, kao i svaki umetnik, poželeo i da eksperimentiše. Uglavnom: ako mu je, u vreme pisanja komedija, čaša bila do pola puna, u vreme pisanja tragedija se do pola ispraznila.
„Hamlet“ mi je bio najveći izazov. Dopala mi se priča o mladom, plemenitom princu, perjanici renesansne misli, koji se posle školovanja vraća kući i shvata da to baš i nije lepo mesto, te da je prinuđen da ćuti i glumi kako je „jedan od njih“. Ali pošto je takav kakav jeste, i pošto aveti savesti traže od njega da se ne prilagođava već da deluje, on mora da izađe na kraj sa svojom prirodom. Istovremeno, poput svih mladih ljudi, sumnja u sebe.„Dobro, hajde kad baš hoćeš“, nevoljno je pristala profesorka srpskog, Colićka iz moje Četrnaeste, kada sam odlučila da „Hamleta“ izaberem za maturski rad. Naime, niko nije hteo da se bavi Šekspirom, jer je to podrazumevalo obimnu literaturu i mali milion stručnih mišljenja, od kojih se naročito cenila kritika Bjelinskog. Svi ti kritički sudovi, i bezbroj prevashodno psiholoških analiza likova uglavnom su zaboravljali lepotu Šekspirovog izraza, kao da je ona rezervisana samo za njegove „Sonete“ kojima se – vrlo diskretno i politički korektno – pripisivala doza sladunjavosti i bezbojnosti. Ali ko, pobogu, danas čita Šekspirove „Sonete“ osim Engleza? Ko bi Šekspira smatrao genijem da je napisao samo njih?
Lepota izraza je prvim prevodom „Hamleta“ donekle devalvirana; „Biti ili ne biti, pitanje je sad“ Laza Kostić je preveo kao „Trt mrt, život ili smrt“. Srpska čitalačka publika tako je dovedena u zabludu – da ih Hamlet asocira na Jerotija iz „Sumnjivog lica“, pa da se nasmeje u trenutku jednog od najdubljih i najtragičnijih monologa junaka koji se pita vredi li živeti među licemerima, ubicama i izdajnicima. Srećom te je bilo uspešnih prevoda, mada čitanje na engleskom jeziku predstavlja znatno lepši doživljaj.
, skinut sa jednog drugog mesta. Možda je ne bih ni otvorila da nemate toliko primedbi na učmalost Književnosti.
Od vas očekujem KRITIČKI STAV. Pa da vas vidim, tj. čitam ...
Dakle ŠEKSPIR u različitim varijacijama, interpretacijama i slično. Na kakav god hoćete način, izuzev akademskog.
Imala sam šest ili sedam godina kada me je mama odvela u pozorište da gledam „San letnje noći“. Bila sam oduševljena i istovremeno pomalo zbunjena: gledala sam bajku koja bi mogla biti stvarnost, ili stvarnost koja nam se bajkovito prikazuje. (Uzgred, statističari kažu da je najčešća reč u Šekspirovim komadima – san. Snovi su područje nesvesnog; kod Šekspira imaju svrhu predskazanja ili pokazatelja psihičkog stanja – straha, sumnje, uznemirenosti, griže savesti – koje junak na javi pokušava da potisne. San je i alternativno rešenje, odnosno bekstvo iz neprijateljske realnosti.)
Nakon odgledane predstave fantazirala sam da je Šekspir, u stvari, pseudonim žene. Taj utisak se pojačao tokom čitanja Diminog romana „Grof Monte Kristo“, u trećem ili četvrtom razredu osnovne. Ne postoji nikakvo logično uporište za ovakvo moje ubeđenje; bila je to samo dečija maštarija o ženi iz tog vremena – kakvu bi baš Dima, tada moj omiljeni pisac, fino opisao – koja krije svoj rodni identitet ne bi li se lakše afirmisala kao umetnik. Šesnaesti, pa i sedamnaesti vek – mislila sam – doba su žena u krinolinama, sa lepezama, visoko uzdignutog nosa, žene koja trepće i baca maramicu na pod ne bi li otkrila ko je, od prisutnih kavaljera, spreman da je podigne i tako obelodani spremnost da bude izabranik njenog srca. Žena je bila inspiracija, muza. Nikako tvorac. Ali ako bi se pojavila neka baš, baš izuzetna, nesklona da život provede samo kao ukras, morala bi da se preruši u muškarca.
Romantična maštarija o Šekspiru kao ženi pala je u vodu posle prve pročitane tragedije. (Verovatno je svačija prva pročitana Šekspirova tragedija „Romeo i Julija“, pa je bila i moja.) Nemoguće je da bi žena-pisacubila zaljubljeni par – razmišljala sam, nemoguće da bi im namenila tako banalnu a ipak smrtnosnu zabunu! Bila sam istovremeno tužna i ljuta i donekle razočarana: eto, samo muškarac može smisliti priču o dvoje mladih (pri čemu je – a to je bilo veoma važno – Julija moja vršnjakinja) predodređenih za preranu smrt, umesto da su živeli srećno ... do kraja života koji se protegao u večnost.
U sedamnaestoj sam za rođendan poželela komplet Šekspirovih dela. Mama je digla kredit i kupila mi šest knjižurina u „kožnom“ povezu, koje sam tretirala kao, takoreći, živa bića. Te knjige, za razliku od ostalih iz kućne biblioteke, nikako nisu smele imati „uši“ i ostale vidljive tragove korišćenja, na njih nije smela pasti trunčica prašine, nisu smele biti nikome davane na čitanje. To je bio isključivo moj Šekspir.
Iz njih sam konačno dobila i konkretne biografske i istorijske podatke, opširnije nego što sam mogla naći u enciklopedijama. Šekspir je jedinstven primer umetnika u čjim se delima društvene prilikevidljivo (u izrazu, formi, tematici i atmosferi) oslikavaju. Formula je jednostavna: elizabetansko doba inspiriše na komedije, Džejmsovo na tragedije. Ne sumnjam da je život bio mnogo lepršaviji i „renesansniji“ za vreme Elizabete, no onaj, za vreme škotskog tiranina, učinio je da Šekspirovo stvaralaštvo postane dublje, filozofskije, mudrije i zacementiratron na vrhu svetske književne scene, odmah pored grčkih tragičara.
I tako sam, čitajući ga, zavolela Vila, iako je – iz tragedije u tragediju – ubijao likove za koje sam se najviše vezivala. Uostalom:
„We are such stuff
As dreams are made on, and our little life
Is rounded with a sleep.“
Bez obzira što nije bio izuzetna žena, bio je genije. Zamislite ondašnjeg pisca – bez telefona, aviona, interneta – koji crpi inspiraciju iz zapisa, usmenih predanja i rekla-kazala iz raznih delova Evrope: od Italije pa do Skandinavije. Mi ne znamo da li je i koliko putovao. Da li je puno čitao? Da li je slušao priče putnika? Nemamo pojma. Čak i ako uzmemo u obzir da je renesansa, po definiciji, podrazumevala procvat u svakom smislu, pa i u smislu lakše komunikacije između različitih kultura, Šekspir je – čak i za ono vreme – bio vanserijski radoznao, vanserijski obrazovan,vanserijski sklon da književnost NE posmatra kao isključivo nacionalni postulat, i lišen predrasuda o polu, rasi i verskoj pripadnosti (sa, rekla bih, izuzetkom „Mletačkog trgovca“). Za njega su bile važne dubine univerzalne ljudske duše, i opisivao ih je kao pesnik-psihoanalitičar, čineći da jedna jedina rečenica postigne slojevitost koju možete iznova tumačiti a da uvek pronađete nešto novo između redova. Glavni zamajac u razrešenju ljudskih sudbina uvek je jaka emocija: strast, bes, ljubomora ... a junaci, toliko iznimni po jačini razočaranja, volje za moći ili sumnje, toliko drugačiji, osuđeni su na usamljenost koja nužno vodi u smrt. Namerno ne kažem da vodi u tragediju, jer tragedija traje od samog početka drame. Smrt je razrešenje, jer ne postoji mogućnost da se stvari poprave. U tome i jeste suština šekspirovske ideje tragedije: kada se junaci odluče za jedan put, kasno je da se, nakon pola pređenog, vrate na drugi ili treći. Nema deus ex machina, nema bogova koji bi pomogli malom čoveku. Čovek je – prosto, i baš onako kako se to zaista dešava u ne-umetničkom životu – prepušten sopstvenoj slobodnoj volji i, uhvaćen u vrtlog emocija, osuđen da sam bira.
Svakako ne treba zanemariti i faktore Šekspirovog sazrevanja, iskustva i, možda, usled toga, drugačijeg pogleda na život. Možda je, kao i svaki umetnik, poželeo i da eksperimentiše. Uglavnom: ako mu je, u vreme pisanja komedija, čaša bila do pola puna, u vreme pisanja tragedija se do pola ispraznila.
„Hamlet“ mi je bio najveći izazov. Dopala mi se priča o mladom, plemenitom princu, perjanici renesansne misli, koji se posle školovanja vraća kući i shvata da to baš i nije lepo mesto, te da je prinuđen da ćuti i glumi kako je „jedan od njih“. Ali pošto je takav kakav jeste, i pošto aveti savesti traže od njega da se ne prilagođava već da deluje, on mora da izađe na kraj sa svojom prirodom. Istovremeno, poput svih mladih ljudi, sumnja u sebe.„Dobro, hajde kad baš hoćeš“, nevoljno je pristala profesorka srpskog, Colićka iz moje Četrnaeste, kada sam odlučila da „Hamleta“ izaberem za maturski rad. Naime, niko nije hteo da se bavi Šekspirom, jer je to podrazumevalo obimnu literaturu i mali milion stručnih mišljenja, od kojih se naročito cenila kritika Bjelinskog. Svi ti kritički sudovi, i bezbroj prevashodno psiholoških analiza likova uglavnom su zaboravljali lepotu Šekspirovog izraza, kao da je ona rezervisana samo za njegove „Sonete“ kojima se – vrlo diskretno i politički korektno – pripisivala doza sladunjavosti i bezbojnosti. Ali ko, pobogu, danas čita Šekspirove „Sonete“ osim Engleza? Ko bi Šekspira smatrao genijem da je napisao samo njih?
Lepota izraza je prvim prevodom „Hamleta“ donekle devalvirana; „Biti ili ne biti, pitanje je sad“ Laza Kostić je preveo kao „Trt mrt, život ili smrt“. Srpska čitalačka publika tako je dovedena u zabludu – da ih Hamlet asocira na Jerotija iz „Sumnjivog lica“, pa da se nasmeje u trenutku jednog od najdubljih i najtragičnijih monologa junaka koji se pita vredi li živeti među licemerima, ubicama i izdajnicima. Srećom te je bilo uspešnih prevoda, mada čitanje na engleskom jeziku predstavlja znatno lepši doživljaj.
) zamisliti da lamentira dilemišuči "Bi not tu bi?
"...
