Не верујем да је порука виртуелизације прожета расизмом, само је пренео нешто што је неко други писао желећи вероватно да стави до знања другима да не воли што нам разни странци бутају по језику. Нисам расиста, али тог Ивана Клајна стварно не волим. Не знам чиме се тачно бави рецензент, али он је био рецензент једнотомног Речника српског језика Матице срспке. (Један од стручњака који су га писали је и Егон Фекете.) Кад сам, тргајући за многим речима (између осталих и речи отаџбина видевши на сајту Двери српских да се читалац жалио што у речнику нема те одреднице) видела да многе нису заведене, покушала сам да се утешим да је ово само скраћено издање. Али број страних речи које се или уопште или ретко употребљавају је огроман. Па још нагласци.
Молим вас, волела бих да ми неко каже, зашто у свим граматичким дисциплинама сем у акцентологији постоје изузеци? Слушала сам своју професорку српског, причала ми је да лингвисти прате ако се у говору народа налазе два облика једне речи и у граматикама их заводе као дублете. После неколико година кад буде јасно који облик је потиснут, онда као једини правилан у новим издањима граматике кажу да је онај други. Како су онда дошли до закључка да није у духу српског језика да силазни нагласак стоји на унутрашњим слоговима? Бројни примери наших речи не улазе у оквире, многи кажу неверовАтно, а кажу да је исправно неверОватно. очИгледно уместо очиглЕдно (на шта сам више навикла). И тако даље, нећу да досађујем.
А што се тиче вокатива имена Лука... Чула сам, а вероватно је неко већ написао, да је битно како је наглашена реч. Ако је у питању узлазни акценат, онда је вокатив на О и нагласак се мења у силазни (као Надо, Мајо...). То правило важи за двосложне женске именице. По томе би требало да се каже Луко (рачунам, Лука је граматичког женског рода, па би без обзира што је мушко име требало да се мења као и женска). Али, некако се усталило, барем у мом окружењу, да Луку дозивамо ,,Лука!" Тако да не знам, стварно. Шта би језикословци на то рекли.