Грешите, а сада ћу Вам и указати тачно и где. На оно како је тек "у последње време" 5. падеж имена Лука такође Лука, нећу се освртати пошто то напросто није тачно, а то се може пропратити кроз српску књижевност 19. века.
Двосложна имена и надимци који се завршавају на А итекако могу да задрже непромењен облик у вокативу. Пример: Пеђа, Реља, Саша, Миња, Коста, Ђука, Вања, Грга, Коља, Мима итд. које не дозивамо са: Косто, Рељо, Вањо, Ђуко. Ако погледамо примере које сте Ви навели (Мика, Пека, Пера итд.), приметићемо да је на првом слогу дугоузлазни акценат, док је код имена Лука у питању дугосилазни. Такође, код већине примера које сам навео горе, у питању је краткосилазни акценат.
Погледајмо још и ове примере. Рецимо, надимак Мита од имена Митар или Димитрије. Ако је надимак акцентован дугоузлазно "Мииита", вокатив ће бити "Мито", наглашен дугосилазно ("Мито, бекријо"). Међутим, ако је акцентован краткосилазно, као што то врло често чине у Црној Гори ("М'ита"), вокатив ће такође бити "Мита", са непромењеним нагласком ("Ђе си, Мита!"). Слично и са надимком Браца - ако је наглашено као "Браааца" (дугоузлазно), вокатив ће бити "Брааацо" (дугосилазно), међутим, ако је наглашено одсечно "Бра'ца" (краткосилазно), вокатив ће такође бити краткосилазно "Браца". У прилог овоме иде и надимак "Пеђа" имена Предраг. Овде се сви слажемо да вокатив од "Пеђа" није "Пеђо", међутим, у појединим крајевима Босне "Пеђа" се акцентује дугоузлазно, то јест, не чита се "Пеђа" као у "међа", већ "Пеђа" као у "леђа", па сходно томе и вокатив граде "Пеееђо".
Сходно свему реченом, вокатив од "Лука" (дугосилазно, као у "око струка") је такође "Лука" (дугосилазно). Да се, пак, којим случајем акцентује дугоузлазно (као "рука"), једино би у том случају вокатив био "Луко", међутим, име Лука се тако не акцентује. Народни слух је непогрешив и није за џабе име Лука остало непромењено у петом падежу.