Наложио се на војску, мислио то је уређен систем, зна се шта ти је посао и ако га радиш предано и одговорно, све ће бити ОК. Идеализовао сам војску (намерно малим словом, сада велико не заслужују), дисциплина и рад ми никад нису били нити страни, нити су ми представљали проблем. У току школовања сам схватио да спадам у 10% људи са овим ставом, остали су кривинари и клошари чији је једини циљ да неко нешто уради уместо њих. Када сам почео да радим, за три године колико сам издржао, један једини пут је од мене тражено да радим нешто што ми је струка, а и то је било кратког даха, јер је све остало било важније. Тамо где бих војсци највише био од користи, ја изгледа нисам био потребан. Уместо тога сам као поручник једне од техничких струка служио да копирам и слажем документа, идем на маршеве и пуцам у име старешина чије гузице нису биле расположене за тако нешто и, евентуално, да лочем са њима.
Потом су ме тражили из једне службе где сам требао да радим свој посао, шеф није хтео ни да чује, иако сам нашао и замену! Када сам поднео захтев за одлазак, исти ме је питао: да ли би остао у војсци ако бих те сада пустио тамо где су те тражили? Само што га нисам отерао у П.М. Значи могао је да ме пусти и раније, али није хтео, јер му се, јелте, могло, а сад кад треба он некоме да објашњава што му је човек отишао из војске, па му фрка, е сад као може.
Не кажем да су сви овакви, радио сам са гомилом вредних и паметних људи, али 80% старешина су овакви. Нисам бескомпромисан, ал кад ме неко зајебава годинама, е па то је већ много...а да не причам о псовању мајке и сличним изливима гнева од пијаних будала које мораш да слушаш и климаш главом само зато што имају виши чин...можда сам и ја њему требао истом мером, па да се ко људи побијемо пред целом управом, па ко жив, ко мртав.
У сваком случају, три пута мери, једном сеци, јефтиније и лакше него да без размишљања и без слушања добронамерних савета кренеш главом кроз зид.
Потом су ме тражили из једне службе где сам требао да радим свој посао, шеф није хтео ни да чује, иако сам нашао и замену! Када сам поднео захтев за одлазак, исти ме је питао: да ли би остао у војсци ако бих те сада пустио тамо где су те тражили? Само што га нисам отерао у П.М. Значи могао је да ме пусти и раније, али није хтео, јер му се, јелте, могло, а сад кад треба он некоме да објашњава што му је човек отишао из војске, па му фрка, е сад као може.
Не кажем да су сви овакви, радио сам са гомилом вредних и паметних људи, али 80% старешина су овакви. Нисам бескомпромисан, ал кад ме неко зајебава годинама, е па то је већ много...а да не причам о псовању мајке и сличним изливима гнева од пијаних будала које мораш да слушаш и климаш главом само зато што имају виши чин...можда сам и ја њему требао истом мером, па да се ко људи побијемо пред целом управом, па ко жив, ко мртав.
У сваком случају, три пута мери, једном сеци, јефтиније и лакше него да без размишљања и без слушања добронамерних савета кренеш главом кроз зид.
ko razume,shvatiće
ali valjda cemo uspeti,ako ih lepo zamolimo 
