Gde me vodis vojnice?
Jedno lice sa cijih okvira zvone ljiljani ostaje u osmehu kao izmaglica.
Pusta mi ruku njegova ruka.
Osecam golicanje na potiljku od njegovog pogleda,
trne mi kicma od njegovih sunaca.
Zasto bih posla sa tobom vojnice?
Tvoja ruka je od zutog blata, tvoj plast je od olovne kise,
tvoje oci su sive kao dan u koji me vodis.
Ali pustila mi je ruku njegova ruka…
Povedi me vojnice.
Kroz zuto blato, kroz olovnu kisu,
do reke sa vecnim talasima.
Uspori vojnice!
Moje noge su teske, moja kosa je teska, moja odeca je teska.
Natopljeni od kise i blata.
Ne cujes me od gromova sa tvojih zulufa.
Ne vidis me od oblaka na tvojim kapcima.
Marsiras napred u pravcu ispruzene ruke.
Skidam odecu, secem kosu,
dalje gacam oslobodjena i gola.
Gorcina zutog
Natapa mi kozu.
Nagriza mi meso.
Ulazi mi u kosti.
Nema blatne tezine, ostala je samo gorka boja.
Gorcina me steze.
Ostavljas me vojnice?
Reka je plitka. Njena voda me mami da je unesem u sebe,
da spere gorcinu iz mojih kostiju, srca, pluca.
Zelim da je udahnem.
Ali evo ga, vecni talas.
Fijuk njegove ostrice lomi vazduh.
Ide ka meni grohotom dzelata.
Prolazi ispod mojih nogu.
Zasto si me ostavio vojnice?
Kako cu pobeci?
Eno ih u daljini, jure ka meni.
Roj pcela svojim zaokama, copor hijena svojim iskezenim zubima.
Njihov smeh odzvanja obalama.
Zbir glasova u mojim usima,
rezanje zebnje u mojim kostima.
Zelim nazad u suncani zagrljaj,
u krevet od mekane trave i belih ljiljana,
u postelju od njegovih kosulja.
Putuje pogled preko ramena
i ugnjezduje se na njegovim usnama
u oblaku magle na obali.
Tu si. Sada znam. Sada mogu.
Sevaju ostrice, skljocaju zubi, bruje zaoke ispod mojih stopala.
Nedotaknuta jezdim na njegovom dahu.
preko vecnih talasa sto odnose nepripremljene
do mekanog toplog peska.
Tu sam. Tu si. Osecam.
Tragom reke vecnih talasa do njenog izvora.
Tu smo.
Grmi od vecnosti.
Stojim u molitvi glave podignute ka njemu.
U spiralnim obrtajima varnici kristalna voda.
Pada preko ivice kruga i otice kraj mojih nogu.
Sve svetluca od cistoce.
Voda koja ne vlazi, led koji ne hladi.
Radja se vecnost.
Razgrce vodenu zavesu pozivajuci me u tajne odaje.
Propusta me u svoju utrobu.
Udomljava me u svojoj vreloj materici.
Nudi mi hladnu vodu stvorenu u njegovoj uzarenoj pecnici.
Na usnama, istina.
Niz grlo, hladno klizi toplina.
U srcu, iskra zivota.
U plucima, dah vecnosti.
Grmljavina vodopada odzvanja
srecno rodjenje.
Jedno lice sa cijih okvira zvone ljiljani ostaje u osmehu kao izmaglica.
Pusta mi ruku njegova ruka.
Osecam golicanje na potiljku od njegovog pogleda,
trne mi kicma od njegovih sunaca.
Zasto bih posla sa tobom vojnice?
Tvoja ruka je od zutog blata, tvoj plast je od olovne kise,
tvoje oci su sive kao dan u koji me vodis.
Ali pustila mi je ruku njegova ruka…
Povedi me vojnice.
Kroz zuto blato, kroz olovnu kisu,
do reke sa vecnim talasima.
Uspori vojnice!
Moje noge su teske, moja kosa je teska, moja odeca je teska.
Natopljeni od kise i blata.
Ne cujes me od gromova sa tvojih zulufa.
Ne vidis me od oblaka na tvojim kapcima.
Marsiras napred u pravcu ispruzene ruke.
Skidam odecu, secem kosu,
dalje gacam oslobodjena i gola.
Gorcina zutog
Natapa mi kozu.
Nagriza mi meso.
Ulazi mi u kosti.
Nema blatne tezine, ostala je samo gorka boja.
Gorcina me steze.
Ostavljas me vojnice?
Reka je plitka. Njena voda me mami da je unesem u sebe,
da spere gorcinu iz mojih kostiju, srca, pluca.
Zelim da je udahnem.
Ali evo ga, vecni talas.
Fijuk njegove ostrice lomi vazduh.
Ide ka meni grohotom dzelata.
Prolazi ispod mojih nogu.
Zasto si me ostavio vojnice?
Kako cu pobeci?
Eno ih u daljini, jure ka meni.
Roj pcela svojim zaokama, copor hijena svojim iskezenim zubima.
Njihov smeh odzvanja obalama.
Zbir glasova u mojim usima,
rezanje zebnje u mojim kostima.
Zelim nazad u suncani zagrljaj,
u krevet od mekane trave i belih ljiljana,
u postelju od njegovih kosulja.
Putuje pogled preko ramena
i ugnjezduje se na njegovim usnama
u oblaku magle na obali.
Tu si. Sada znam. Sada mogu.
Sevaju ostrice, skljocaju zubi, bruje zaoke ispod mojih stopala.
Nedotaknuta jezdim na njegovom dahu.
preko vecnih talasa sto odnose nepripremljene
do mekanog toplog peska.
Tu sam. Tu si. Osecam.
Tragom reke vecnih talasa do njenog izvora.
Tu smo.
Grmi od vecnosti.
Stojim u molitvi glave podignute ka njemu.
U spiralnim obrtajima varnici kristalna voda.
Pada preko ivice kruga i otice kraj mojih nogu.
Sve svetluca od cistoce.
Voda koja ne vlazi, led koji ne hladi.
Radja se vecnost.
Razgrce vodenu zavesu pozivajuci me u tajne odaje.
Propusta me u svoju utrobu.
Udomljava me u svojoj vreloj materici.
Nudi mi hladnu vodu stvorenu u njegovoj uzarenoj pecnici.
Na usnama, istina.
Niz grlo, hladno klizi toplina.
U srcu, iskra zivota.
U plucima, dah vecnosti.
Grmljavina vodopada odzvanja
srecno rodjenje.
