Јесте ли некада маштали како би било добро да радимо на компјутеру без употребе миша. Погледамо видео фајл и филм почиње. Компјутер извршава наше жеље самим погледом на фајл. Згодна ствар је да се наше биће понаша као један такав уређај.
Мисли и осећања су уско повезана са понашањем, како се осећамо тако се и понашамо. Као кад кликнемо на музички фајл па се упали програм за репродукцију музике, тако и ако посветимо пажњу мислима које доносе осећање беса; пали се програм за репродукцију беса и ми почињемо бесно да се понашамо.
Ако посветимо пажњу мислима са осећањем љутње,почећемо љутито да се понашамо. Наша пажња је у улози миша и када одређеним садржајима ума посветимо пажњу то је као да смо кликнули на тај фајл; пали се одговарајући програм и репродукција почиње кроз понашање.
Програми који регулишу понашање у складу са осећањима се зову духови.
Када видимо децу да се играју, ми кажемо да их покреће дух игре. Кад се неко весели, покреће га дух весеља, веселог је духа. тужнога покреће дух туге.
Примећујемо да наше понашање одређују духови који су део нас. Да то није нешто што је изван нас самих.
Људи под духом подразумевају неко биће које се шета тамо амо, претура ствари по кући, куцка у врата или прозоре и плаши децу. Ако и постопје нека таква бића ми овде не причамо о њима.
Ја причам о духовима као бићима која имају јако пуно везе са нашим умом, мислима , осећањима и понашањем. Бићима која су саставни део нашег Бића.
Од тога који нас дух покреће, зависи каква ће се осећања појавити у души. Ако наше поступке покреће дух мржње, то ће се у души појавити осећање мржње и ми ћемо се тако и понашати. Наше је понашање увек повезано са тим како се тог тренутка осећамо.
Духови милосрђа, љубави, радости, су анђели,свети духови. Док су демони, зли духови: дух мржње, гнева, љутње, страха.
Будући да нас духови наводе да се сагласимо са понуђеним мислима и осећањима, то нама изгледа да је сваки наш покрет производ наше воље.
И обзиром да мислимо да су покрети последица наше воље, ми превиђамо постојање духова који покрећу тело и тако одређују наше понашање.
Ако нас засврби раме, иако је наша пажња усмерена на нешто сасвим друго, дух ће померити руку и почешати то место, без да смо ми свесни тога. Он мора да усклади рад најмање десетак милијарди ћелија да би се то обавило.
Научници су открили да се у свакој ћелији догоди око две милијарде додира у секунди између ДНК и РНК. Ти процеси се одвијају муњевитом брзином.
Дух о свему томе води рачуна наводећи гене у ДНК спирали да се отворе и омогуће производњу протеина који су неопходни да би се у ћелији обавио рад. Ћелија не зна шта да ради док дух не да генима сигнал да се отворе и омогуће копирање информације.
Гени се отварају осећањима, осећања и осећаји су кључ који их отвара. Зато се духови труде да у нама изазову осећања кроз мисли које нам предлажу. Не може зли дух да делује у нама кад се лепо осећамо: неће се отворити одговарајући гени.
Зато што смо научени да себи приписујемо све што телом урадимо, губимо из вида да ми сем изражене воље ништа више нисмо урадили: Све је то неко други обавио, неко чијег присуства нисмо свесни.
У Јеванђељу по Марку ученици питају Исуса зашто они не могоше истерати демона из узетог? А он им одговара: „Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.“
Господ говорећи о духу употребљава реч РОД. А ако погледамо како се Род каже на Грчком? Видимо да је то реч Ген. Господ је кроз ову реч повезао духове са генима, и будући да је наука открила да гени утичу на понашање, па чак и на колективно понашање; А то исто раде и духови: Можемо да закључимо да наше понашање одређују духови који су део нас. Јер све покрете тела одређују духови кроз гене. Оно што су духови на духовном плану, то су гени на материјалном плану.
Духови могу кроз мисли и осећања да утичу на наше понашање ако ми не изразимо своју вољу другачије. Понуде нам мисли и осећања, ми се сагласимо и они могу да раде. А ми верујемо да је то наша воља.
Наша воља је изнад воље духова: Узалуд нас духови наговарају кроз мисли и осећања, ако ми чврсто решимо да нешто нећемо или хоћемо то се мора испоштовати. Зато је воља моћ која нас чини богом свог микроуниверзума.
Рецимо да је у питању дух беса: Он ће нас навести да вичемо, лупамо руком о сто, главом о зид, да поломимо нешто. Или ако је неки дух склон врачарству: Он ће нас наговорати да магијом остваримо своје циљеве.
И све време нaше мисли ће бити такве, осуђујуће. Наше мисли ће нас убеђивати да смо ми у праву што тако мислимо, да је то праведно јер су други зли према нама.
Зли духови су вешти у завођењу, тако да ће изгледати да се нама чини неправда и да је поштено да се бранимо од ње, и ми нећемо бити свесни да наше мисли заправо искривљују стварност да изгледа тако, а да заправо ништа није тако како нама изгледа, маколико да је то нама очигледно.
Људи кажу: Па видео сам својим очима да је било тако. Они нису свесни да док гледамо нешто, наш интелект тумачи шта видимо, и да ми заправо видимо у складу са нашим уверењима, убеђењима, искуствима, знањем и васпитањем.
То је филтер у нашем уму кроз који ум боји наш живот осећањима.
То је филтер кроз који ми доживљавамо свет и стварност никада не долази до нас. Као кад ставимо наочари за сунце. Ми више не видимо свет онаквим какав јесте, већ га видимо обојеним бојом наших наочара.
Мала деца немају овај филтер и она једина доживљавају стварност онаквом каква јесте. Како старимо тако се овај филтер као копрена навлачи на очи нашег ума и криви наш доживљај стварности.
Духови се труде да освоје нашу пажњу, јер кроз пажњу ми им дајемо своју љубав која им је неопходна да би живели у нашем уму. Дух који дуго не добија пажњу. полако вене и умире. Зато је јако битно да водимо рачуна којим мислима посвећујемо пажњу.
Ако посвећујемо пажњу злим мислима, оне ће се множити у нама и наш ум ће бити све прљавији. Све више лоших осећања ће се испољавати у нашем животу и наш доживљај света ће бити све сивљи док потпуно не поцрни.
Из до сада реченог видимо да је духовима јако битно да нас наведу да се својом с вољом приклонимо њима, како би могли да се пројаве у нашим поступцима и понашању.
Један од услова да бисмо живели у Светом Духу је да наш доживљај света, људи и околности, буде леп. Јер од осећања која су ствар доживљаја зависиће и наше понашање. Ми неке људе у доживљавамо лепо, неке као претњу а неке с радошћу. А те разлике у доживљају потичу од нашег суда о тим особама.
На суду тражи истина да би се пресудило. Тако и ми кад судимо у себи већ имамо истину на основу које судимо.Наша искуства, васпитање, уверења, жеље и очекивања су део истине на коју се ослањамо док судимо.
А то значи да од наше Истине зависи какав ће бити наш суд, и како ћемо се осећати и понашати. Ако је наша истина добра, добар ће бити наш суд. Све ћемо доживљавати с радошћу, љубављу и осталим лепим осећањима.
Осећања су боја којом бојимо живот да нам он буде ружичаст или сив. Па ако је наша истина настала од заблуда наш доживљај живота ће бити лош, са злим мислима пун гнева, беса, љутње .
Сада би се требало запитати како је дошло до тога да наша истина постане тако лоша да нам цео живот обоји у црно? Васпитање које смо добили од родитеља и старатеља је почетак стварања истине. Кроз васпитање смо добили обрасце понашања и како да се поставимо у односу на догађаје.
Затим иду искуства: Интелект покушава да нас заштити од могућих лоших искустава тако што на основу претходних искустава покушава да предвиди догађаје. Па ако се једном десило нешто лоше, он ће у свакој сличној ситуацији да алармира на опасност опседајући нас мислима о могућем лошем догађају.
И будући да уз такве мисли иде и осећање страха, почињемо све чешће да се бринемо, страхујемо и зебимо, иако живот ретко понавља исте ситуације. Тако да лоша искуства кроз интелект постају стални извор страхова и брига, спречавајући нас да уживамо у животу.
Убеђења и уверења такође утичу на наш суд. Уверен значи уведен у веру, а убеђен значи уведен у беду, што ће рећи да су убеђења заправо лоша уверења. Многе ствари у животу ми једноствано не можемо да проверимо, тако да су већина наших уверења и убеђења заснована на нашем избору у шта ћемо да верујемо, а у шта не.
Наше жеље, љубави и очекивања као и оно шта чинимо од своје воље, одређују у шта ћемо да верујемо. Па ако је наша љубав окренута ка туђим женама и курварлуку, сигурно нећемо веровати у Бога који је то прогласио за грех. Радије ћемо веровати да Бог не постоји и свим силама ћемо бранити то своје убеђење, своју заблуду.
Онај ко краде ће изабрати да верује да су сви људи лопови, на овај или онај начин. Неко краде од других, неко поткрада државу, фирму. Лопов у својој мисли верује да су сви лопови. Лажов мисли да сви лажу.
Долазимо до тога да човек постаје оно шта од своје воље чини, јер видимо да се ум мења у складу са оним шта човек чини и каква су му дела. И будући да се наша уверења мењају са нашим делима то онај који чини блуд: краде, лаже, отима, осуђује друге, блуди. Почиње да живи у једној кривој истини, у истини насталој после блуда, у заблуди.
А када је заблуда истина из које извире наш суд, можемо замислити какав ће бити наш доживљај света, околности и живота. Наш суд ће бити лош, па ће наш живот бити прожет страховима, несигурношћу, љутњом, недостатком самопоуздања, бесом... Другим речима, наш живот ће постати пакао. А кад је наш доживљај света пун гнева и свих лоших осећања, сами можемо закључити у каквом ће духу бити наше понашање.
Значи од истине зависи каквог ћемо духа бити. Не може Свети Дух да делује кроз нас док ми живимо у заблуди. А то опет доводи до закључка да пре него се Свети Дух трајно настани у нама, ми морамо изаћи из својих заблуда и почети да живимо у истини.
Поставља се питање: Како изаћи из заблуде и изградити истину која ће постати стални извор радости у нама?.. Па истим путем којим смо дошли у заблуду. Јер чинећи неморал, безакоње ми смо изградили своју заблуду. Тако чинећи морал и дела љубави према ближњимам,,, ћемо се вратити истини. Јер већ док смерамо да учинимо неко добро дело, у нама ће почети борбе између наших мисли. Једне ће нас наговарати да не чинимо добро јер ће нас онда сви искоришћавати и на крају ћемо пропасти. А друге мисли ће наговарати нâс да ипак учинимо то,и да је боље да увек будемо срећни, макар и немали материјална блага, него да изобиљу будемо несрећни. У тим борбама ће се мисли полако променити као и наша истина, и наш доживљај живота. Околности више неће утицати на нашу радост, већ ћемо се радовати без обзира на околности. Променивши се, преобразивши се, ми стварамо услове да Свети Дух делује кроз нас и бићемо Њиме испуњени. Без помоћи Светог Духа и Господа Исуса Христa је немогуће ово постићи.
Мисли и осећања су уско повезана са понашањем, како се осећамо тако се и понашамо. Као кад кликнемо на музички фајл па се упали програм за репродукцију музике, тако и ако посветимо пажњу мислима које доносе осећање беса; пали се програм за репродукцију беса и ми почињемо бесно да се понашамо.
Ако посветимо пажњу мислима са осећањем љутње,почећемо љутито да се понашамо. Наша пажња је у улози миша и када одређеним садржајима ума посветимо пажњу то је као да смо кликнули на тај фајл; пали се одговарајући програм и репродукција почиње кроз понашање.
Програми који регулишу понашање у складу са осећањима се зову духови.
Када видимо децу да се играју, ми кажемо да их покреће дух игре. Кад се неко весели, покреће га дух весеља, веселог је духа. тужнога покреће дух туге.
Примећујемо да наше понашање одређују духови који су део нас. Да то није нешто што је изван нас самих.
Људи под духом подразумевају неко биће које се шета тамо амо, претура ствари по кући, куцка у врата или прозоре и плаши децу. Ако и постопје нека таква бића ми овде не причамо о њима.
Ја причам о духовима као бићима која имају јако пуно везе са нашим умом, мислима , осећањима и понашањем. Бићима која су саставни део нашег Бића.
Од тога који нас дух покреће, зависи каква ће се осећања појавити у души. Ако наше поступке покреће дух мржње, то ће се у души појавити осећање мржње и ми ћемо се тако и понашати. Наше је понашање увек повезано са тим како се тог тренутка осећамо.
Духови милосрђа, љубави, радости, су анђели,свети духови. Док су демони, зли духови: дух мржње, гнева, љутње, страха.
Будући да нас духови наводе да се сагласимо са понуђеним мислима и осећањима, то нама изгледа да је сваки наш покрет производ наше воље.
И обзиром да мислимо да су покрети последица наше воље, ми превиђамо постојање духова који покрећу тело и тако одређују наше понашање.
Ако нас засврби раме, иако је наша пажња усмерена на нешто сасвим друго, дух ће померити руку и почешати то место, без да смо ми свесни тога. Он мора да усклади рад најмање десетак милијарди ћелија да би се то обавило.
Научници су открили да се у свакој ћелији догоди око две милијарде додира у секунди између ДНК и РНК. Ти процеси се одвијају муњевитом брзином.
Дух о свему томе води рачуна наводећи гене у ДНК спирали да се отворе и омогуће производњу протеина који су неопходни да би се у ћелији обавио рад. Ћелија не зна шта да ради док дух не да генима сигнал да се отворе и омогуће копирање информације.
Гени се отварају осећањима, осећања и осећаји су кључ који их отвара. Зато се духови труде да у нама изазову осећања кроз мисли које нам предлажу. Не може зли дух да делује у нама кад се лепо осећамо: неће се отворити одговарајући гени.
Зато што смо научени да себи приписујемо све што телом урадимо, губимо из вида да ми сем изражене воље ништа више нисмо урадили: Све је то неко други обавио, неко чијег присуства нисмо свесни.
У Јеванђељу по Марку ученици питају Исуса зашто они не могоше истерати демона из узетог? А он им одговара: „Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом.“
Господ говорећи о духу употребљава реч РОД. А ако погледамо како се Род каже на Грчком? Видимо да је то реч Ген. Господ је кроз ову реч повезао духове са генима, и будући да је наука открила да гени утичу на понашање, па чак и на колективно понашање; А то исто раде и духови: Можемо да закључимо да наше понашање одређују духови који су део нас. Јер све покрете тела одређују духови кроз гене. Оно што су духови на духовном плану, то су гени на материјалном плану.
Духови могу кроз мисли и осећања да утичу на наше понашање ако ми не изразимо своју вољу другачије. Понуде нам мисли и осећања, ми се сагласимо и они могу да раде. А ми верујемо да је то наша воља.
Наша воља је изнад воље духова: Узалуд нас духови наговарају кроз мисли и осећања, ако ми чврсто решимо да нешто нећемо или хоћемо то се мора испоштовати. Зато је воља моћ која нас чини богом свог микроуниверзума.
Рецимо да је у питању дух беса: Он ће нас навести да вичемо, лупамо руком о сто, главом о зид, да поломимо нешто. Или ако је неки дух склон врачарству: Он ће нас наговорати да магијом остваримо своје циљеве.
И све време нaше мисли ће бити такве, осуђујуће. Наше мисли ће нас убеђивати да смо ми у праву што тако мислимо, да је то праведно јер су други зли према нама.
Зли духови су вешти у завођењу, тако да ће изгледати да се нама чини неправда и да је поштено да се бранимо од ње, и ми нећемо бити свесни да наше мисли заправо искривљују стварност да изгледа тако, а да заправо ништа није тако како нама изгледа, маколико да је то нама очигледно.
Људи кажу: Па видео сам својим очима да је било тако. Они нису свесни да док гледамо нешто, наш интелект тумачи шта видимо, и да ми заправо видимо у складу са нашим уверењима, убеђењима, искуствима, знањем и васпитањем.
То је филтер у нашем уму кроз који ум боји наш живот осећањима.
То је филтер кроз који ми доживљавамо свет и стварност никада не долази до нас. Као кад ставимо наочари за сунце. Ми више не видимо свет онаквим какав јесте, већ га видимо обојеним бојом наших наочара.
Мала деца немају овај филтер и она једина доживљавају стварност онаквом каква јесте. Како старимо тако се овај филтер као копрена навлачи на очи нашег ума и криви наш доживљај стварности.
Духови се труде да освоје нашу пажњу, јер кроз пажњу ми им дајемо своју љубав која им је неопходна да би живели у нашем уму. Дух који дуго не добија пажњу. полако вене и умире. Зато је јако битно да водимо рачуна којим мислима посвећујемо пажњу.
Ако посвећујемо пажњу злим мислима, оне ће се множити у нама и наш ум ће бити све прљавији. Све више лоших осећања ће се испољавати у нашем животу и наш доживљај света ће бити све сивљи док потпуно не поцрни.
Из до сада реченог видимо да је духовима јако битно да нас наведу да се својом с вољом приклонимо њима, како би могли да се пројаве у нашим поступцима и понашању.
Један од услова да бисмо живели у Светом Духу је да наш доживљај света, људи и околности, буде леп. Јер од осећања која су ствар доживљаја зависиће и наше понашање. Ми неке људе у доживљавамо лепо, неке као претњу а неке с радошћу. А те разлике у доживљају потичу од нашег суда о тим особама.
На суду тражи истина да би се пресудило. Тако и ми кад судимо у себи већ имамо истину на основу које судимо.Наша искуства, васпитање, уверења, жеље и очекивања су део истине на коју се ослањамо док судимо.
А то значи да од наше Истине зависи какав ће бити наш суд, и како ћемо се осећати и понашати. Ако је наша истина добра, добар ће бити наш суд. Све ћемо доживљавати с радошћу, љубављу и осталим лепим осећањима.
Осећања су боја којом бојимо живот да нам он буде ружичаст или сив. Па ако је наша истина настала од заблуда наш доживљај живота ће бити лош, са злим мислима пун гнева, беса, љутње .
Сада би се требало запитати како је дошло до тога да наша истина постане тако лоша да нам цео живот обоји у црно? Васпитање које смо добили од родитеља и старатеља је почетак стварања истине. Кроз васпитање смо добили обрасце понашања и како да се поставимо у односу на догађаје.
Затим иду искуства: Интелект покушава да нас заштити од могућих лоших искустава тако што на основу претходних искустава покушава да предвиди догађаје. Па ако се једном десило нешто лоше, он ће у свакој сличној ситуацији да алармира на опасност опседајући нас мислима о могућем лошем догађају.
И будући да уз такве мисли иде и осећање страха, почињемо све чешће да се бринемо, страхујемо и зебимо, иако живот ретко понавља исте ситуације. Тако да лоша искуства кроз интелект постају стални извор страхова и брига, спречавајући нас да уживамо у животу.
Убеђења и уверења такође утичу на наш суд. Уверен значи уведен у веру, а убеђен значи уведен у беду, што ће рећи да су убеђења заправо лоша уверења. Многе ствари у животу ми једноствано не можемо да проверимо, тако да су већина наших уверења и убеђења заснована на нашем избору у шта ћемо да верујемо, а у шта не.
Наше жеље, љубави и очекивања као и оно шта чинимо од своје воље, одређују у шта ћемо да верујемо. Па ако је наша љубав окренута ка туђим женама и курварлуку, сигурно нећемо веровати у Бога који је то прогласио за грех. Радије ћемо веровати да Бог не постоји и свим силама ћемо бранити то своје убеђење, своју заблуду.
Онај ко краде ће изабрати да верује да су сви људи лопови, на овај или онај начин. Неко краде од других, неко поткрада државу, фирму. Лопов у својој мисли верује да су сви лопови. Лажов мисли да сви лажу.
Долазимо до тога да човек постаје оно шта од своје воље чини, јер видимо да се ум мења у складу са оним шта човек чини и каква су му дела. И будући да се наша уверења мењају са нашим делима то онај који чини блуд: краде, лаже, отима, осуђује друге, блуди. Почиње да живи у једној кривој истини, у истини насталој после блуда, у заблуди.
А када је заблуда истина из које извире наш суд, можемо замислити какав ће бити наш доживљај света, околности и живота. Наш суд ће бити лош, па ће наш живот бити прожет страховима, несигурношћу, љутњом, недостатком самопоуздања, бесом... Другим речима, наш живот ће постати пакао. А кад је наш доживљај света пун гнева и свих лоших осећања, сами можемо закључити у каквом ће духу бити наше понашање.
Значи од истине зависи каквог ћемо духа бити. Не може Свети Дух да делује кроз нас док ми живимо у заблуди. А то опет доводи до закључка да пре него се Свети Дух трајно настани у нама, ми морамо изаћи из својих заблуда и почети да живимо у истини.
Поставља се питање: Како изаћи из заблуде и изградити истину која ће постати стални извор радости у нама?.. Па истим путем којим смо дошли у заблуду. Јер чинећи неморал, безакоње ми смо изградили своју заблуду. Тако чинећи морал и дела љубави према ближњимам,,, ћемо се вратити истини. Јер већ док смерамо да учинимо неко добро дело, у нама ће почети борбе између наших мисли. Једне ће нас наговарати да не чинимо добро јер ће нас онда сви искоришћавати и на крају ћемо пропасти. А друге мисли ће наговарати нâс да ипак учинимо то,и да је боље да увек будемо срећни, макар и немали материјална блага, него да изобиљу будемо несрећни. У тим борбама ће се мисли полако променити као и наша истина, и наш доживљај живота. Околности више неће утицати на нашу радост, већ ћемо се радовати без обзира на околности. Променивши се, преобразивши се, ми стварамо услове да Свети Дух делује кроз нас и бићемо Њиме испуњени. Без помоћи Светог Духа и Господа Исуса Христa је немогуће ово постићи.
