Да гукнем још коју о односу Србије и Византије... Можда је погрешно гледати ствари на следећи начин: Имамо све Србе на једној гомили, као повезану целину, а са контра стране имамо све Византинце као другу целину. И онда, као Срби против Византије.
Предложио бих друкчији приступ - да пробамо ствар да гледамо из перспективе социјалних односа. Мислим да је Србину кмету био ближи Грк сељак, него што му је био близак неки Србин великаш. Такође, Грку богаташу и велепоседнику свакако је био дражи исто тако богат Србин, него његови властити грчки кметови. Србин и Грк сељак били су у истој невољи - плаћали су превелике порезе, ринтали за џабе, било им је ограничено кретање, свака неправда је вршена над њима. А то су радили њихови господари, без обзира којим језиком су говорили. Сетите се како су се фино слагали цар Душан и Кантакузин док су им интереси били исти. Ако све то узмемо у обзир мислим да не можемо говорити о односима Византинаца према Србима, већ треба испитати однос византијске власти према формирању независне српске државе. Несумњиво да су односи Срба појединаца и Грка појединаца често били срдачни, будући да су делили исту веру, исто село у којем живе, исту муку... Али сумњам да је могуће говорити о благонаклоном ставу византијског цара према стварању нове државе на тлу Византије... То просто нема смисла.