- Poruka
- 21.085
Pozorišna garderoba, 1961. godine...
Šapat publike dopire kroz vrata, ali ovde, među svetlom ogledala i mirisom pudera,
dva sveta se dodiruju.
Vivijen Li, u kostimu Blanš Diboa, sedi na staroj drvenoj stolici, cigareta joj titra
među prstima.
Elizabet Tejlor, stiže, skida periku u kojoj je igrala Virdžiniju Vulf, oslanja se na sto,
posmatra Vivijen s tihom radoznalošću.
Elizabet:
Čudno je, zar ne? Igrati žene koje se lome pred očima publike, dok im se
svet ruši.
Vivijen:
Još čudnije shvatiti da smo im možda sličnije nego što želimo da priznamo.
Elizabet:
Ti si Blanš. Osetila si njenu krhkost, njene iluzije, njene strahove.
Vivijen:
A ti si Virdžinija. Ti si osetila njenu tišinu, njene misli koje su je progutale iznutra.
Pauza... Vivijen gleda u dim iz cigarete, kao da u njemu traži odgovore...
Vivijen:
Misliš li da se Blanš plašila tišine?
Elizabet:
O, svakako. Iluzije su krhke. I kada puknu, ostaje samo praznina. Tišina je bila
njen kraj. A Virdžinija… ona ju je tražila.
Vivijen se smeje, ali osmeh joj je lomljiv kao staklo...
Vivijen:
Ti znaš da su obe završile u mraku.
Elizabet:
Ipak, svet ih pamti. Seća ih se, prepoznaje ih u svakoj ženi koja traži mesto u
svetu koji joj ne pripada.
Vivijen:
A mi? Hoće li nas se svet sećati na isti način?
Vivijen gleda u cigaretu, povlači dim. Oči joj ne trepću.
Tišina između njih...
Ogledala reflektuju svetlost, ali ne nude odgovore.
Na trenutak, nisu više Elizabet i Vivijen.
One su Blanš i Virdžinija.
Dve žene koje se bore sa istinom, iluzijama i tamom koja ih prati...
Poslednja izmena:
