Vitold Gombrovič

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.083
Vitold Marjan Gombrovič (polj. Witold Marian Gombrowicz; Malošice, 4. avgust 1904 — Vans, 24. jul 1969) bio je poljski pisac i dramaturg.

Njegov rad je bio karakterisan dubokom psihološkom analizom. Godine 1937. objavio je prvi roman Ferdidurke, u kome je prikazao mnoge od njegovih uobičajnih tema: problemi mladih i nezrelosti, kreiranje identiteta u interakciji sa drugima, i na ironičan i kritičan način bavio se klasnim ulogama u poljskom društvu. Pokušao je da preko stereotipnog ponašanja svojih junaka i kulturnih zamki u koje upadaju, dočara intimnu realnost čoveka. Pošto ga je rat zatekao u Argentini, tamo je proveo 23 godine, pre nego što se nastanio u Francuskoj. Danas se smatra jednim od najvažnijih ličnosti poljske književnosti.

Witold_Gombrowicz_by_Bohdan_Paczowski.jpg
 
Eros stvarnijeg postojanja

Piše: Muharem Bazdulj

(tekst objavljen 20. juna 2013.)

Pre nepunih mesec dana, tačnije 23. maja, krakovska izdavačka kuća wydawnictwo literackie objavila je novu, dosad nepoznatu, knjigu vitolda gombroviča pod naslovom kronos. Reč je o svojevrsnom apendiksu famoznom gombrovičevom dnevniku, čiji se kompletan prevod na srpski u jednom tomu pojavio prošle godine u izdanju službenog glasnika. Kronos je poslednje parče u arhipelagu gombrovičeve dnevničke proze, parče najintimnije i najkontroverznije

Jedini naši pisci čiji su značaj i pozicija u jugoslovenskoj književnosti usporedivi sa značajem i pozicijom Vitolda Gombroviča (1904–1969) unutar poljske literature su Ivo Andrić i Miroslav Krleža. Mada desetak godina stariji od Gombroviča, Andrić i Krleža djeca su iste epohe kao i ovaj poljski pisac. Uostalom, bilo je u našoj esejistici i publicistici zanimljivih promišljanja o srodnosti Gombrovičevoj i sa Andrićem i sa Krležom. Iako, dakle, stariji, i Andrić i Krleža su nadživjeli Gombroviča. E zamislite sad da skoro pola vijeka nakon smrti Andrićeve ili Krležine na svjetlo dana iziđe intimni dnevnik nekog od njih dvojice, sa različitim detaljima iz ličnog života, detaljima nadasve seksualne prirode. Već i mogućnost da se u njihovim ostavštinama nađu pojedini nepoznati posve trivijalni tekstići tresla je u prošloj deceniji ovdašnju javnost i medije, tako da je lako naslutiti kakva bi ovo izdavačka “bomba” bila. Baš takva bomba eksplodirala je u Poljskoj prije nepunih mjesec dana kad je krakovska izdavačka kuća Wydawnictwo Literackie objavila novu, dosad nepoznatu, knjigu Vitolda Gombroviča pod naslovom Kronos.

RUKOPISI NE GORE: Kad već povlačimo te biografske paralele, pomenimo još nešto. I Andrić i Krleža umrli su kao udovci, bez djece, te se o njihovim ostavštinama brinu različita pravna lica. Kad je Gombrovič, međutim, prije četrdeset i četiri godine, 1969. dakle, umro, ostavio je iza sebe mladu udovicu. Rita Gombrovič od svoga je muža bila mlađa trideset godina i još je živa. Objavljivanje Kronosa upravo sada njena je odluka. U intervjuu Poljskoj novinskoj agenciji povodom publikovanja Kronosa, Rita Gombrovič je otkrila kako je original rukopisa sve ove godine krila u sefu te da je napravila jednu jedinu fotokopiju koju je držala pod krevetom. Fotokopija se pokazala vrlo korisnom jer je papir na kojem je pisan original mnogo skloniji raspadanju. Rukopisi, bulgakovljevski rečeno, ne gore, ali se, eto, raspadaju. A postojanje ovog rukopisa bila je potpuna tajna. Kad je biblioteka specijalizovana za čuvanje rijetkih knjiga i rukopisa na čuvenom američkom univerzitetu Jejl otkupila Gombrovičevu rukopisnu zaostavštinu, gospođa Gombrovič nije im dala rukopis Kronosa. Danas pojašnjava kako nije željela da Kronos bude objavljen dok sam Dnevnik ne bude dovoljno poznat širom svijeta. “Kronos je besmislen bez Dnevnika” – doslovno kaže Rita Gombrovič. Čak je i geneza ove knjige nepovratno povezana s Dnevnikom. Kad mu je bilo skoro punih pedeset, 1953. godine, Gombrovič je počeo ispisivati Dnevnik; paralelno s pisanjem, Dnevnik je objavljivan u poljskom emigrantskom časopisu (sa sjedištem u Parizu) Kultura. (Urednik ovog časopisa Ježi Gjedroic, s kojim je Gombrovič uspostavio saradnju s proljeća 1950. godine, izuzetno je važna osoba za nastanak i kontinuirano objavljivanje Dnevnika. Njemu se činilo da je za Gombrovičev talenat upravo dnevnička forma zapravo “forma iz snova”.) Za razliku od nekih drugih slavnih Dnevnika, dakle (navedimo samo Kafkin), Gombrovičev Dnevnik od početka je bio namijenjen objavljivanju. A ipak, sve vrijeme dok je pisao čuveni javni dnevnik, Gombrovič je bilježio i stvari koje nije namjeravao (odmah) objavljivati, pišući o mnogo intimnijim stvarima, ispisivao je intimni dnevnik. Ako bi se za Dnevnik i moglo kazati da nastaje u kontekstu malroovskog imperativa da piscu nije važno ono što je samo njemu važno, kod Kronosa to nije slučaj. No kada pisac dosegne status kakav je dosegao Gombrovič, onda njegovoj publici biva važno i ono što je jedino piscu bilo važno. Tu negdje i Rita Gombrovič nalazi razloge za objavljivanje Kronosa. U navedenom intervju pominje kako je bila u iskušenju da izostavi stranice koje se tiču nje same, no da je odustala te da je Kronos tako objavljen u cjelini. Sadržaj knjige za nju nije bio šokantan; veli da joj je Gombrovič nakon što su se upoznali ispričao sve o sebi.

SEKS, DUVAN, SIFILIS: U prvim prikazima knjige o poljskoj štampi ističe se kako Gombrovič vrlo prilježno navodi svoje erotske avanture, uključujući imena (uglavnom bez prezimena) partnera, i muških i ženskih (mnogo više muških), da mnogo piše o zdravlju i bolestima koje ga muče, uključujući sifilis, da piše o svojoj finansijskoj situaciji, sastancima, putovanjima, prepisci. Knjiga je opremljena fotografijama Gombrovičevim iz različitih životnih faza, kao i faksimilima pojedinih stranica rukopisa. Pišući o erosu, Gombrovič se bavi i praktičnim problemima zadovoljavanja žudnje, tako da svako malo pominje kako od ovog ili onog prijatelja pozajmljuje ključ od stana. Makar odrastao kao privilegovani šljahtić, potomak plemstva, skoro bogataš, Gombrovič je u Buenos Airesu sedamnaest godina živio na broju 615 u ulici Venecuala, u unajmljenoj sobici bez kuhinje i privatnog toaleta. Među prvim komentarima čuju se i negodovanja zbog objavljivanja knjige. Neki tvrde kako Gombrovič nije imao namjeru da je objavi, pa ako ona i predstavlja važan izvor o njegovom životu, da ju je trebalo smjestiti u arhivsku građu gdje bi bila dostupna samo polonistima, naučnicima i istraživačima. Čini se da Rita Gombrovič upravo to nije htjela. Svjesna vremena u kakvom živi i naslućujući vrijeme koje dolazi, mora znati da bi i ti vajni stručnjaci i učenjaci svako malo snabdjevali printane i digitalne tabloide najmočnijim dijelovima i pikanterijama izvučenim iz konteksta. Kronos je takođe najtjelesnija Gombrovičeva knjiga. On tu bilježi da je bolestan od čak sedamnaest bolesti, ali Rita Gombrovič tvrdi da bi ga teško bilo opisati kao hipohondra. Iako je bolovao od astme, Gombrovič je pušio tri do četiri pakle cigareta dnevno. Njegovi prijatelji su se šalili kako on ujutro iziđe iz kuće sa stotinjak cigareta i jednom šibicom; šibica mu, naime, treba samo da zapali prvu cigaretu, a onda pali jednu na drugu. Kronos je i knjiga o lijekovima koje Gombrovič pije, o knjigama koje čita, o kafanama u koje izlazi i muzici koju sluša, o tome šta sanja i šta mu se događa.

TRI U JEDAN: Da su u našem izdavaštvu neka sretnija vremena, mi bismo dosad znali da prevod Kronosa možemo očekivati već oko Sajma knjiga. Uostalom, prevodi su već najavljeni širom Evrope. Ipak, kako stvari stoje (a volio bih da griješim), načekaćemo se do prevoda Kronosa. No za utjehu dostupan nam je Gombrovičev Dnevnik, prvi put kompletan i prvi put u jednom tomu, u izdanju Službenog glasnika. Krajem prošle godine, naime, u sklopu edicije Nostra Vita, u vizuelno prepoznatljivim knjigama, narandžasto-zelenih tvrdih korica, u jedan tom je spakovana knjiga (od 878 stranica) čije trotomno izdanje iz 1985. godine spada među najdragocjenije sadržaje silnih jugoslovenskih ličnih biblioteka. Taj prevod Petra Vujičića, u tri ćirilićna toma, u izdanju Prosvete, objavljen 1985. godine, jest knjiga za koju sam najčešće čuo da njezin gubitak u ratu oplakuju ljudi što su iza sebe ostavili sav prethodni život i cijele svoje biblioteke. I jedan mi je sarajevski antikvar kazao: Ništa od ozbiljnijih knjiga ovi iz dijaspore ne traže toliko često kao Gombrovičeve Dnevnike. Valjda upravo zbog te trotomnosti, kolokvijalno se kod nas na ovu knjigu češće referira kao na Dnevnike, nego na Dnevnik. Slušao sam najrazličitije ljude kako se kunu u ovu knjigu, kako citiraju ili parafraziraju rečenice i dijelove. I da je, dakle, Službeni glasnik tek obnovio Prosvetino izdanje, u jednom, dva ili tri toma, bio bi to vrhunski izdavački potez. Ovo je, međutim, više od puke obnove. Tu je, naravno, cjelokupan Vujičićev prevod, uz isti onaj kratak i instruktivan predgovor iz Prosvetinog izdanja, ali tu su i stranice neobjavljene u Prosvetinom izdanju. Naime, u našem izdanju iz 1985. godine, nalazio se tekst Gombrovičevog Dnevnika od početka, tj. od 1953. godine pa do 1967. Treći tom je završavao onom nezaboravnom slikom o Gombrovičevom poznaniku, Poljaku, koji je povremeno “upadao u duga razmišljanja”, a kad bi se prenuo, govorio je “Svinja svinji dupe slini”. Kad su ga jednom upitali šta ima na umu kad to kaže, ovaj je rekao: “Imam na umu Poljake.” U izdanju Službenog glasnika su, međutim, i stranice iz ostatka 1967, te i iz 1968. i 1969. godine, sve do Gombrovičeve smrti, dakle. Ovaj dio Dnevnika prevela je Biserka Rajčić. Ona je takođe prevela i pogovor koji je napisao Vojćeh Karpinjski. Za razliku od Prosvetinog izdanja, ovo Glasnikovo ima i četiri iscrpna i korisna indeksa. Uz već pomenuta imena prevodilaca, ovdje je neizostavno navesti i ime urednika Branka Kukića koji je ovo izdanje znalački priredio i koji je u međuvremenu najuren iz Glasnika. (Usput, zanimljivo je da je takođe prošle godine u Americi prvi put objavljen kompletan prevod Gombrovičevog Dnevnika na engleski u jednom tomu. Izdavač je Yale University Press, a prevoditeljka Lilijen Veli. Knjiga je privukla veliku pažnju; Njujorker je, recimo, objavio hvalospjevan prikaz na pet stranica. U Poljskoj je, paralelno s Kronosom, objavljen i originalni Dnevnik u jednom tomu.)

JAPAJAKANJE: Nema u svjetskoj književnosti čuvenijeg dnevničkog početka: “Ponedjeljak: Ja. Utorak: Ja. Sreda: Ja. Četvrtak: Ja.” S petkom, međutim, počinje pravi dnevnik. Mnogi su komentarisali šta zapravo znači ovo Gombrovičevo četiri puta ponovljeno “ja” (ta strašna reč, rekao bi Andrić), govorili i teoretisali o individualizmu, subjektivitetu, solipsizmu. Pojednostavljeno govoreći, ono ipak iznad svega predstavlja mapiranje Gombrovičeve pozicije, određivanje spram sopstvene izolacije i samoće. Sa citiranim japajakanjem odlično se zapravo rimuje onaj mnogo kasniji fragment: “Vraćajući se kući, razmišljao sam o Poljskoj i svojim kolegama po peru. Ponekad mi se čini da bih morao o njima da mislim s većom skromnošću. A ipak ta sigurnost da ja postojim više no oni…ne dopušta mi da činim veće ustupke. O hijerarhiji među nama ne odlučuje dar, razum, moralne vrednosti, nego prije svega: jače, stvarnije postojanje. Sam sam. Zato više postojim.” Baš ta činjenica jačeg, stvarnijeg postojanja i dan-danas čini Gombrovičev Dnevnik toliko svježim, otkrivalačkim i aktuelnim štivom. Za one koji su Dnevnik ranije čitali već i letimično prelistavanje značiće prepoznavanje dragih dijelova. Kad se, recimo, na samom početku Gombrovič obruši na poljski provincijalizam, na upoređivanje, recimo, Mickjeviča sa Danteom, Rasinom i Šekspirom, to iz perspektive bilo kojeg malog naroda (kao što je Ištvan Erši, recimo, radio iz mađarske perspektive) vrijedi čitati sa sviješću o primjenjivosti Gombrovičevih zaključaka na lokalne prilike. Kaže Gombrovič: “Upoređivati Mickjeviča sa Danteom ili Šekspirom, znači upoređivati voće sa kompotom, prirodni proizvod sa prerađevinom, livadu, polje i seoce s katedralom ili gradom, seosku dušu sa gradskom dušom, smeštenom u ljudima, a ne u prirodi, ispunjenom znanjem o svetu ljudskog roda.” Ali to je čak i manje važno. Provincijalizam je manje u usporedbama, a više u samom ponosu slavnim zemljacima ili sunarodnjacima. Kaže Gombrovič malo dalje: “Geniji! Do đavola s tim genijima! Imao sam želju da kažem okupljenima: – Šta me se tiče Mickjevič? Vi ste za mene važniji od Mickjeviča. I ni ja, niti iko drugi nećemo donositi sud o poljskom narodu na osnovu Mickjeviča ili Šopena, nego prema onome što se ovde, u ovoj dvorani, dešava i šta se ovde govori. Čak i kad biste bili narod ubog u veličinama (…), ali kad biste umeli o njima da govorite sa slobodom duhovno slobodnih ljudi, sa umerenošću i trezvenošću zrelih ljudi, kad vaše reči ne bi obuhvatale vidik palanke nego sveta (…) Ovako kako stvari stoje, Šopen i Mickjevič služe vam samo da se jače ispolji vaša sitničavost – jer vi s dečjom naivnošću tutkate prezasićenom inostranstvu te poloneze jedino zato da biste pojačali poljuljano osećanje sopstvene vrednosti i da biste dali sebi nekog značaja. Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste siromašni rođaci sveta, koji pokušavaju da imponuju sebi i drugima.” I silan ponos spram Novaka Đokovića, Janice Kostelić, Danisa Tanovića ili Slavoja Žižeka je ponos siromašnih rođaka svijeta i odraz provincijalizma; zamislite samo mogućnost da se na taj način Španci ponose Rafaelom Nadalom ili Amerikanci sa Lindzi Von, Austrijanci Hanekeom ili Francuzi Badjuom. Gombrovič zna da se protiv jadnoće bivanja siromašnim rođacima svijeta koji pokušavaju da imponuju sebi i drugima najbolje bori istinom. Na jednom mjestu je uostalom napisao: “Težio sam tome da Poljak može s ponosom da kaže: pripadam drugorazrednom narodu.”

POEZIJA, SLIKARSTVO, NAUKA: O čemu god da piše, Gombrovič je duhovno slobodan čovjek. Neke od najpamtljivijih stranica Dnevnika su potpuno pamfletske. Najslavnija je vjerovatno Gombrovičeva filipika Protiv pesnika, ali ne štedi on ni slikare, žene ili nauku. Vrijedi poslušati, možda malo i više zbog tona, nego zbog sadržaja, kako Gombrovič govori o nauci i njenom odnosu spram umjetnosti: “Nauka zaglupljuje. Nauka umanjuje. Nauka naružuje. Nauka izopačuje. Da li će scijentizam istisnuti umetnost? Oh, uopšte se ne plašim gubitka obožavalaca. Ne plašim se da ‘buduća pokolenja neće čitati romane’ itd. Valjda je potpun nesporazum zahvatati ozbiljnu umetnost u kategorijama proizvodnje, tržišta, čitalaca, ponude, potražnje – čega tu ima zajedničkog? – umetnost nije fabrikovanje romančina za čitaoce, nego duhovno opštenje, nešto tako napeto i tako zasebno od nauke, čak suprotno, da tu ne može biti uzajamne konkurencije. (…) Govorite o ravnodušnosti inžinjera, tehničara i drugih funkcionera prema umetnosti. Pa zar je nekad bio moguć dijalog između umetnika i točkića u mašini. Ali zato svaki dan utvrđujem kako lakom prema sjaju umetnosti postaje onaj koji je, uvučen u zupčanike, sačuvao dosta čovečnosti da bi osetio kako mu lome kosti. (…) Predviđam da će umetnost u najbližim godinama morati da se otrese nauke i da se okrene protiv nje – taj sukob će izbiti prije ili kasnije. (…) Kako se mobilisati protiv nauke? Pronaći tačku oslonca da bismo pokrenuli iz temelja prezir, mogućnost prezira…” Važno je reći da otkrivanje mogućnosti preziranipošto ne isključuje otkrivanje mogućnosti zanosa; naprotiv, te dvije stvari idu zajedno. Kad govori o voljenim sitnicama, Gombrovič može bez blama reći da makar se stvari kojima odajemo poštu mogu učiniti kao nevažne “a ponekad čak i bijedne i dostojne prezira”, no da se ipak “svetost ne meri veličinom božanstva, nego žestinom duše, koja svetkuje – bilo šta. Ne možeš se boriti s onim što duša izabere”. Već pomenuti pogovor Vojćeha Karpinjskog objavljen na kraju Glasnikovog izdanja Dnevnika nosi naslov Gombrovičev glas i počinje ovako: “Gombrovičev Dnevniksmatram najvažnijim delom poljske proze u celoj njenoj istoriji. Formule tog tipa, koje su pre svojstvo stila sportskih izveštača, na polju umetnosti obično su opasne, u najboljem slučaju jalove. Kad razmišljam o Dnevniku, ta kategorička ocena nameće mi se, ipak, već godinama, kao očigledna i neophodna za njegovo razumevanje.” Navedena ocjena u neposrednoj je vezi sa naslovom pogovora. Ono što Gombrovičev Dnevnik čini toliko jedinstvenim jest upravo njegov glas, glas umjetnika i slobodnog ljudskog bića. On koji u Šopenu ili Danteu nije vidio svete krave, znao je da prepozna nešto u tada dvadesetsedmogodišnjem Le Kleziou, piscu koji će četrdesetak godina kasnije dobiti Nobelovu nagradu. Mladi Le Klezio ostavio je na Gombroviča “najlepši utisak”. Makar mu se opus sastojao i iz vijenca izvrsnih kratkih priča i tri-četiri odlična romana i nekoliko dojmljivih drama, Gombrovič se kroz svoj Dnevnik, prepoznavajući znakove epohe, uspostavio kao ključni protagonist svoje književnosti. Ako je sve u djelu, onda je djelo – karakter, a karakter je, znamo, sudbina.
 

VITOLD GOMBROVIČ: PISAC I NOVAC​

Tekst je Gombrovič diktirao dva dana uoči smrti, 22. jula 1969. godine. Objavljen je najpre na engleskom u Times Literary Supplementu od 25. septembra 1969, a na poljskom u knjizi Kazimježa Glaza, Gombrovič u Vansu, Krakov 1989.
Pre svega želeo bih da napadnem reč “pisac”. Ne postoji pisac ili, ako više volite, čovek koji ume da piše, odnosno koji se smatra piscem. Često sam viđao ljude koji nisu pisali knjige, a stvorili su remek-dela. Poznavao sam i mnogo osrednjih osoba koje su neprestano fabrikovale tomove koji su preplavljivali tržište. Veličina književnosti sastoji se u tome da se svaki čovek koristi jezikom i da može da se izrazi. Dakle, pisanje nije profesija. Za pisanje su neophodni ličnost i viši stepen duha.
Po meni, smešno je pisanje smatrati društvenom funkcijom koja treba da bude nagrađivana. Pišem ono što želim. Pišem zbog vlastitog zadovoljstva. Pišem na vlastiti rizik. Prema tome, moj zadatak je potpuno privatna stvar. Ako neko kupuje moje knjige, utoliko bolje. Tek tada imam pravo da učestvujem u tom poslu, ali to je drugorazredna stvar koja nema ništa zajedničko s pravom književnošću, s književnošću duha. Zbog toga je upravo u istočnoj Evropi, u kojoj vlada birokratski sistem, u kome pisac treba da bude neka vrsta vodiča, majstora ili zastupnika najbolji način ubijanja književnog izraza. Ponavljam: književnost je krajnje individualna stvar. Pisac ne može nikada da garantuje da se neće pokazati glup. On više nije biće, samo je biće koje želi da bude više, kandidat za višost. To treba reći jasno i kategorično, da bi nas to oslobodilo utilitarističke i društvene trivijalizacije koja danas parališe prave talente.
U situaciji u kojoj se društveno suprotstavlja duhovnom i svaka tendencija se svodi na isticanje društvene uloge pisca, osuđeni su na smešnost. Nema ničeg iluzornijeg, ponižavajućijeg i komičnijeg od onih kongresa pisaca koji, istinu govoreći, nisu ništa drugo nego ciničan način organizovanja sebi prijatnih putovanja, putem držanja govora.
Kada vidim umetnika na ulici, prelazim na drugu stranu, jer je umetnik dužan da bude sam. On ne podnosi ni “drugove”, ni “kolege” itd. Umetnost je privatna konverzacija među dvoma ličnostima: između onog ko govori i onog ko prima reči. Ni manje ni više. Upravo iz tog razloga današnja sklonost ka podruštljavanju književnosti, sve rekompenzacije, nagrade, položaji i odlikovanja pre su štetni nego korisni. Nagrade priznavane nekima nisu ništa drugo nego krivotvorenje vrednosti. U žiriju koji prema statutima treba da uzima u obzir isključivo književne vrednosti dela raspravlja se javno kroz diskusije o razlozima koji nemaju ništa zajedničko s umetnošću: “Dajte nagradu njemu, jer je sada red na Južnu Ameriku”, ili: “Dajte je onom, jer je siromašan” ili: “Dajte je onom, jer je star i bolestan”, ili iz ovog ili onog političkog razloga.
Voleo bih da znam šta bi se dogodilo ako bi jednoga dana neki dobar advokat tužio žiri, čiji su članovi javno izjavili da priznaju nagradu iz političkih, humanitarnih ili sličnih razloga razloga koji nemaju ništa zajedničko sa statutom. Čini mi se da bi moglo izazvati lančanu reakciju ako bi svi umetnici koji su žrtve takvog ponašanja, zatražili oštetu za nanetu nepravdu. I publika bi mogla pokrenuti proces ako bi se nagrada koja se smatra poštenom nagradom pravog talenta, u stvarnosti priznavala iz drugih razloga i jednostavno značila pravljenje nekog budalom.
Što se mene tiče, podnosio sam bedu u Argentini tokom 23 godine, bez ljutnje i bez ikakvih pretenzija, s obzirom da sam svoju sudbinu izabrao. Mogao sam da se organizujem na drugi način. Ako sam ostao pri tome, onda je to bilo isključivo na vlastiti rizik i nemam nikakvo pravo da zahtevam od ljudi da se oduševljavaju mojim knjigama. Kasnije, 1963. godine, dobio sam prvu rekompenzaciju, u vidu poziva od strane Fordove fondacije na jednogodišnji boravak u Berlinu, povezan sa stipendijom u visini od 1500 dolara mesečno. Prihvatio sam taj poziv, jer nisu postavljani nikakvi uslovi i nisam bio obavezan da u zamenu za to napišem nijednu reč. Međutim, moram da priznam da je to za mene bilo krajnje razdražujuće. Našao sam se sa desetak pisaca iz svih zemalja sveta i, kakve sramote, bio sam s “kolegama”.
Istovremeno veoma sam zahvalan Fordovoj fondaciji na tome što sam mogao da uštedim malu sumu novca koja mi je u početku omogućavala boravak u Evropi. Moje knjige, iako u malotiražnim izdanjima, počele su se prevoditi na brojne jezike i donositi mi dohodak koji mi je dopuštao ugodan život na francuskoj Rivijeri.
Bio sam uvek autsajder, čovek koji ne želi da ima bilo šta zajedničko s političkim partijama, grupacijama, udruženjima, ambasadama.
Istinu govoreći, nisam bio građanin nijedne zemlje, jer je moj položaj bio položaj emigranta. Čak mi je zameran, iako sam ponosan na njega. Smatram da svaki cenjeni umetnik mora, iz mnogih razloga, da bude emigrant.
Već više godina moj ugled raste, mada otvoreno moram da kažem da u Engleskoj, nažalost, moja dela imaju slabiji odjek, čak sam iznenađen komentarima tamošnje štampe. Mada, kasnije su mi rekli da članke u štampi poveravaju mladim praktikantima. Da li je to istina, ne znam?
S druge strane, i to pre svega u Evropi, mogu da kažem da su se moje knjige probile, posle teške borbe, s obzirom da me niko nije podržavao, niti je mogao videti bilo kakav interes u mom nametanju publici. Tek tada predložen sam za Međunarodnu nagradu za književnost. Bilo je to 1965. godine. Nagradu od 10 000 dolara priznao mi je međunarodni žiri koji se sastojao od kritičara koje su izabrali izdavači koji su je osnovali. Predsednik žirija bila je Meri Makarti.
Moram da priznam da su diskusije bile veoma površne, da su se u njima mešale desetine imena. i da su za mene bile krajnje depresivne. Biti trkački konj ili krava muzara prikazana za orden, malo je ponižavajuće. Stvarno sam se iznervirao tek kada sam na svoje veliko iznenađenje pročitao u novinama mišljenje gospođe Meri Makarti koja je nevino izjavila da od moje knjige Pornografija nije mogla da pročita ništa osim početka, jer joj je bila odviše dosadna. Nečitanje knjige do kraja jeste jedan od načina njene osude. U slučaju predsednika žirija, međutim, smatram da je reč o blagom preterivanju. Mada, taj stav u biti mi se čini nepristojnim.
Izgubio sam nagradu zahvaljujući jednom glasu u korist Sola Beloua. Prema tome, da je gospođa Makarti priočitala moju knjigu, što je predstavljalo njenu obavezu, možda bih zaradio 10 000 dolara.
Dve godine kasnije, 1967. godine, moja ljutnja na gospođu Makarti pretvorila se u prihvatanje i divljenje. Nagrada je udvostručena i zahvaljujući srećnoj opoziciji od strane gospođe Makarti postao sam vlasnik 20 000 umesto 10 000 dolara. Razmatranja žirija donela su mi slavu druge vrste, to da je jedan od članova žirija o meni otprilike rekao: “Za mene je Gombrovič zagonetka. Voleo bih da ga upoznam. Možda je homoseksualac, impotent, onanista ili organizator orgija à la polonaise“.
Naravno, ova izjava je objavljena u štampi, a posredstvom radija dospela je svuda, i dok sam prolazio trgom u Vansu mlada nouvelle vague koja je sedela u kafani, prokomentarisala je: “Evo homoseksualca, impotenta koji organizuje orgije!” Oprostite zbog ove malčice neotesane pričice. Ispričao sam je da bih pokazao do koje mere ton današnje kritike postaje brutalan i neodgovoran.
Nagrade su uvek povezane s drugom, veoma neprijatnom stvari: s reklamom. Nije lako učiniti uviđavnim nekog ko nikada nije mučen osuđivanjem, obnaživanjem, diskvalifikovan, lažno optuživan od strane novinara koji pišu u žurbi, kojima je čitanje dosadno (koji zapravo nikada ne čitaju). Takva kritika vas klasifikuje, prilepljuje vam etiketu, oduzima svežinu, jedini pravi smisao postojanja. Kritika postoji zbog toga da u buci izdavaštva, fabrikovanju produkcije zadavi umetnikovo delikatno biće.
Postoji i drugi aspekt neprijatne kritike. Kada je reč o umetniku većeg kalibra, kao što su na primer Česterten ili Konrad, njihov kritičar je uvek niži, utoliko pre što ne može pronicljivije i dublje da spozna njihovu ličnu stvarnost, pogotovu na osnovu površnog čitanja. S druge strane, kritikovanje je ocenjivanje. Tako da kritika silom prilika poprima ton sudije. Čak se gospodin Smit u oceni Šekspira ponaša kao neko viši. Prema tome, kritika je dvostruko neprijatna stvar. Davi umetnika u proizvodnji, klasifikuje ga i slično, a istovremeno ocenjuje ga unapred, bez ikakvog prava na to. Smatram da svaki umetnik može pokazati gomilu krajnje idiotskih isečaka iz štampe. Na svojoj konferenciji za štampu Jonesko je predstavio čitavu kolekciju gluposti, čitajući ih jednu za drugom, mišljenja koja su u potpunoj suprotnosti s temom njegovih komada. Sve to proističe negativno iz toga što umetnik istovremeno pripada svetu duha i svetu Cezara, svetu pojedinca i svetu zajednice. Danas taj kolektivni svet pritiska umetnika, pa ipak pokušajmo to da sagledamo izbliza. Jedina prava vrednost umetnosti je to što je izražajno sredstvo pojedinca koji je potpuno slobodan. Književnost ne može pretendovati na slavljenje nauke, ali bez književnosti niko ne bi saznao kakva je privatna stvarnost čoveka, kome za izražavanje sebe nije potrebno ništa osim olovke i lista hartije.
Na kraju valjalo bi pomenuti eksploataciju umetnika od strane agencija, a pre svega prevodilaca pozorišnih komada. Dok sam bio potpuno naivan u ovoj oblasti imao sam agente kojima sam davao 45% svoje zarade. Danas im dajem 10-20%. Naravno, dobra agencija je neophodna mladom piscu koji želi da bude objavljivan ili izvođen u pozorištu, međutim ne zna se šta agencija može da uradi za već poznatog pisca. Teško je poverovati da će se zahvaljujući njenim uticajima ili zahvaljujući njenim savetima pozorište materijalno angažovati, prikazujući dati komad. Jer, pre se vrednost komada sama po sebi nameće. Što se tiče prevodilaca pozorišnih komada stvar još gore stoji, bar na evropskom kontinentu. Pozorišni prevodilac ne naziva se prevodiocem već pompezno “adaptor”. Zbog čega? Da li da bi opravdao zaradu koja je apsolutno neproporcionalna zaradi prevodioca proze? Prevodiocu romana izdavač plaća jednokratno sumu koja iznosi, recimo, 500 dolara. Pozorišni prevodilac, međutim, ima stalno obezbeđen procenat, recimo 30 ili 40, pa čak i 50% sume koju dobija pisac, u vezi s čim mu, ako komad ima uspeha, na primer, donosi 10 000 dolara dohotka, odnosno za rad od nekoliko nedelja dobija 4000 ili 5000 hiljada dolara. Na “Ivoni, kneginji burgundskoj” radio sam godinu dana. Isto se manje više odnosi na ostale moje komade. Nisam imao nikakvu garanciju da će biti prikazivani, na premijere u evropskim pozorištima čekao sam 30 godina. Dakle, ako prevodilac uzima za svoj rad, kome ne odričem vrednost, ali koji ni na koji način ne mogu upoređivati s mojim, a u svakom slučaju je znatno lakši (svaki prevodilac se može zameniti drugim) 40 ili 50% zarade, to smatram nepravednim i čudim se što dramski pisci dopuštaju da budu do te mere izrabljivani.

S poljskog prevela Biserka Rajčić
 
ODGOVOR EMILU SIORANU – SVAKI PISAC JE STRANAC U SVOJOJ ZEMLJI

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova.

Petak

Gjedroic je hteo da odgovorim Sioranu (rumunskom piscu) na njegov članak „Povoljnosti i nepovoljnosti izgnanstva“. Uneo sam u taj odgovor svoj pogled na ulogu izgnane književnosti.

Sioranove reči odišu podrumskom hladnoćom i truleži groba, a previše su i sitničave. O kome je tu reč? Koga treba razumeti pod odredbom „pisac u izgnanstvu“? Adam Mickjevič je pisao knjige i piše ih gospodin X, i zaista, sasvim korektne, pa čak i čitane, obojica su „pisci“, i, uzgred rečeno, pisci u izgnanstvu… ali na tome se završava svaka sličnost između njih.

I još bih hteo Siorana da podsetim da ne samo emigrantska umetnost nego svaka uopšte umetnost ostaje u najčvršćoj vezi s raspadom, rađa se iz dekadencije, da je prerađivanje bolesti u zdravlje. I svaka uopšte umetnost češe se o smešnost, poraz, poniženje

Rembo? Norvid? Kafka? Slovacki?… (različita bivaju izgnanstva). Mislim da se nijedan od njih ne bi previše uplašio upravo te vrste pakla. Neprijatno je nemati čitalaca – vrlo je neprijatno ne moći objavljivati svoja dela – uopšte nije slatko biti nepoznat – veoma je neprijatno videti sebe lišenog pomoći onog mehanizma koji izgurava na vrh, pravi propagandu i organizuje slavu… ali umetnost je nabijena elementima samotnosti i samodovoljnosti, ona nalazi svoje zadovoljenje i svoj razlog postojanja u sebi samoj. Otadžbina? Pa svako je od istaknutih, prosto zbog svoje istaknutosti, bio stranac i u svojoj kući. Čitaoci? Pa oni nikad nisu pisali „za“ čitaoce, uvek „protiv“ čitalaca. Počasti, uspeh, odjek, slava – pa postali su slavni upravo zato što su više cenili sebe same nego svoj uspeh.

I ono što je u svakom književniku, čak i manjeg kalibra, od Kafke, ili od Konrada ili od Mickjeviča, ono što je pravi dar i pravo preimućstvo ili prava zrelost – nikakvom merom se neće smestiti u sioranovski podrum. I još bih hteo Siorana da podsetim da ne samo emigrantska umetnost nego svaka uopšte umetnost ostaje u najčvršćoj vezi s raspadom, rađa se iz dekadencije, da je prerađivanje bolesti u zdravlje. I svaka uopšte umetnost češe se o smešnost, poraz, poniženje. Zar postoji umetnik koji ne bi bio, kako kaže Sioran, „biće ambiciozno, agresivno u svom padu, ogorčenjak, skriveni osvajač“? Je li Sioran ikad video umetnika, pisca, koji nije bio, nije morao da bude, megaloman? I umetnost, kao što je nekad rekao Boj, jeste groblje: na hiljadu ljudi koji nisu uspeli da se ostvare, ostajući u sferi bolne nedovoljnosti, jedva jedan ili dvojica će uspeti odista „da se pojave“. I stoga, ta prljavština, ti otrovi nezadovoljenih ambicija, to rvanje u praznom, ta katastrofa, malo imaju zajedničkog sa emigracijom, a mnogo sa umetnošću – predstavljaju odliku svake književne kafane i zaista je dosta svejedno na kojem se mestu sveta muče pisci koji nisu dovoljno pisci, da bi bili odista pisci.

I možda je čak zdravije što su lišeni pomoći odobravanja, onih sitnih nežnosti kakvima ih je u dobrim vremenima obdarivala država i društvo u ime „podupiranja domaćeg stvaralaštva“. I zar ona uobičajena igra veličine i istaknutosti – simpatični šum koji su nekad stvarali snishodljivo nasmešena štampa i nedokuvana kritika, lišena osećanja za skalu pojavâ – onaj proces veštačkog naduvavanja kandidata za „nacionalnog pisca“… zar sve to nije mirisalo na jeftinoću? Rezultat? Narodi koji su bili kadri da imaju, u najboljem slučaju, nekolicinu autentičnih umetnika, negovali su u tom rasadniku čitave gomile veličina, a u familijarnom toplašcu, koje je mešavina tetkinske dobrodušnosti i ciničnog omalovažavanja vrednosti, rastapala se svaka hijerarhija. Zar je onda čudo što rasadnički proizvodi, negovani u krilu naroda, venu van njega? Sioran priča kako propada pisac otrgnut od svoga društva. Ali takav pisac nikad istinski nije postojao: to je embrion pisca.

Meni se pre čini da – teorijski uzev i zaobilazeći materijalne teškoće – to pogružavanje u svet kakav je emigracija, treba da predstavlja nečuven podsticaj za književnost.

Evo, elita zemlje biva izbačena u inostranstvo. Može da misli, oseća, piše izvana. Dobija distancu. Stiče nečuvenu duhovnu slobodu. Pucaju sve veze. Može više da se bude svoj. U opštoj pometnji olabavljuju dotadašnje forme, moguće je na bezobzirniji način težiti prema budućnosti.

Narodi koji su bili kadri da imaju, u najboljem slučaju, nekolicinu autentičnih umetnika, negovali su u tom rasadniku čitave gomile veličina, a u familijarnom toplašcu, koje je mešavina tetkinske dobrodušnosti i ciničnog omalovažavanja vrednosti, rastapala se svaka hijerarhija

Izuzetna mogućnost! Trenutak o kakvom se sanjalo! Činilo bi se, dakle, da jače individualnosti, bogatije jedinke, treba da zadrhte kao lavovi. Pa zašto ne riču? Zašto je glas tih ljudi oslabio u inostranstvu?

Ne riču, jer… jer su, pre svega, previše slobodni. Umetnost traži stil, rad, disciplinu. Pravilno podvlači Sioran opasnost prevelike otrgnutosti, prekomerne slobode. Sve s čime su oni bili vezani i što ih je vezivalo – sve je nestalo u viru istorije, a na površini se pojavio mehur ispunjen ništavilom… i izbačeni iz svog svetića našli su se pred licem sveta, sveta neizmernog i koji je usled toga nemoguće savladati. Samo univerzalna kultura može izići na kraj sa svetom, a nikad lokalne kulture, nikad oni što žive samo fermentima egzistencije. Gubitak otadžbine neće gurnuti u anarhiju samo onoga ko ume da dosegne dublje, van otadžbine, za koga je otadžbina samo jedna od pojava večnog i univerzalnog života. Gubitak otadžbine neće narušiti unutrašnji red samo onih, čija je otadžbina svet. Savremena istorija pokazala se kao previše silovita i bezgranična za previše nacionalne i partikularne književnosti.

I ta prekomernost slobode baš najviše sputava pisce. Ugroženi veličinom sveta i krajnošću njegovih problema, grčevito se hvataju za prošlost; hvataju se za same sebe; žele da ostanu onakvi kakvi su bili; plaše se ma i najmanje promene u sebi, iz bojazni da će se tada sve razleteti; i, na kraju, grčevito se hvataju za jedinu nadu kakva im je ostala, to jest nadu u ponovno dobijanje otadžbine. Ali ponovno dobijanje otadžbine ne može uslediti bez borbe, i borba traži snagu, a skupna snaga može nastati samo putem odricanja od vlastitoga ja. Da bi je stvorio, pisac mora da nametne sebi i sunarodnicima slepu veru i mnogo drugih slepoća, a luksuz nesebičnog i slobodnog mišljenja postaje najčešći od grehova. Te tako, ne ume da bude pisac bez otadžbine – ali da bi ponovo dobio otadžbinu, mora prestati da bude pisac, ozbiljan pisac. A možda ipak postoji još i drugi razlog te duhovne paralize, bar kad je reč ne o intelektualcima nego o ljudima umetnosti. Imam na umu samu koncepciju umetnosti i umetnika, onakvu kakva se rodila na zapadu Evrope. Ne čini mi se da se naša savremena verovanja u pogledu suštine umetnosti, umetnikove uloge, odnosa umetnika prema društvu, pokrivaju sa stvarnošću.

Umetnička filozofija Zapada nastala je u eliti, u iskristalizovanim društvima, gde ništa ne remeti uslovni jezik – ne može mnogo da koristi čoveku izbačenom van konvencije. A koncepcija umetnosti koja se kuje s one strane zavese, od strane proleterske birokratije, još je elitarnija i… naivnija. Ali umetnik u emigraciji, prisiljen da postoji ne samo van naroda nego i van elite, mnogo neposrednije se konfrontira sa sferom duhovno i intelektualno nižom, ništa ga ne izoluje od tog dodira, i mora lično da izdrži pritisak grubog i nezrelog života. On je kao bankrotirani grof koji uviđa da salonski maniri gube vrednost kad nema salona. To jedne gura u „demokratsku“ plitkost, u dobrodušnu banalnost ili u ordinarni „realizam“… a druge osuđuje na izolovanost. Moramo naći neki način za to da se opet osetimo aristokratijom (u dubljem značenju te reči).

Ako je, dakle, reč o raspadu i dekadenciji emigrantskih književnosti, onda bi me više ubedio takav pristup problemu… pošto se tu bar za trenutak oslobađamo od začaranog kruga sitnica i dodirujemo teškoće kadre da iscrpu autentične pisce. I uopšte ne negiram da njihovo prevladavanje zahteva veliku odlučnost i smelost duha. Nije lako biti pisac po meri emigracije, jer je to mera gotovo potpune samoće. I kakvo čudo onda što uplašeni od vlastite slabosti i veličine zadataka krijemo glavu u pesak, i, organizujući sebi parodiju prošlosti, bežimo od Sveta u svetić?

A ipak, ranije ili kasnije, naša misao mora sebi izraditi put za izlazak iz ćorsokaka. Naši problemi naći će svoje ljude. U datom trenutku ne mislim na samo stvaralaštvo, nego na ponovno sticanje mogućnosti za stvaranje. Moramo stvoriti onu porciju slobode, smelosti i bezobzirnosti, i čak, rekao bih – neodgovornosti, bez kojih stvaranje nije moguće. Treba naprosto da se naviknemo na novu skalu našeg postojanja. Moraćemo da se odnosimo hladnokrvno i bezobzirno prema nama najdražim osećanjima, kako bismo došli do novih vrednosti. Onog trenutka kad se prihvatimo formiranja sveta sa onog mesta na kome se nalazimo i onim sredstvima kojim raspolažemo, ogromnost će se smanjiti, neizmernost će dobiti oblike i počeće da opadaju uzburkane vode haosa.

Vitold Gombrovič
 
KRONOS

(Vitold Gombrovič: Kronos, Krakov, 2013)

Svi pišu, pomislio sam, pa pisaću i ja. Neće mi škoditi.

Utoliko pre što sam, vođen neobičnim impulsom, kupio knjigu. Jer, nikada nisam kupovao bučne, famom predupređene, javno hvaljene knjige. I, kako se obično ispostavljalo – bio sam u pravu. Međutim, ovoga puta kupio sam i čitam je. Čas otpozadi, čas spreda, birajući stranice sa najmanje fusnota. Međutim, to mi nekako slabo ide, ako pratim kontinuitet, bilo kako završene rečenice, uobličene misli, uopšte „književnost“. Jer, reč je o „štucanju“ u životu. Možda čak o pokušaju da se živi jedan prema jedan. 1938. godina: „Minhen, septembar“, „nameravala je da se spanđava, priznavala je to, noge su joj smrdele“. Čitam bez uverenja da ću bilo šta dočitati. Jer, nikada ga nekako nisam pažljivo čitao. Nisam uspeo da pročitam nijedan njegov roman. U njima je bilo odviše prevrtanja preko glave, salta mortalea, literarnog autoerotizma. S dnevnicima mi je išlo nešto bolje, ali na kraju, komoditeta radi, pomirio sam se s tim da je „veliki pisac bio“, mada sam imao svoje koji su mi više prijali ili bili bliži srcu. Kasnije sam negde čuo snimak njegovog glasa, nešto je čitao ili o nečem govorio. Visok, prodoran ton, nimalo muški, a daleko od ženskog. Kao kad neko šmirglom grebe staklo. Zamislio sam da mi se tim glasom obraća, uverava me ili me psuje, od čega sam se sav naježio. Ili, da mi čita ono što je napisao; da više nikada ne posegnem za njim.

Sve do danas, kada ga čitam samom sebi i taj nepodnošljiv glas je na neobjašnjiv način ućutao. Čitao sam reči. Bezvučne. Samo značenja ili slike. Oktobra meseca 1968. godine: „18. rano ujutru, možda je bilo osam sati, poteralo me je u klozet, i paf, skrenulo je postrance i usvinjio sam pantalone, počeo sam da ih čistim“. Dakle, same slike, koje su zaslonile glas. Izrazitije od svake misli. Šta je to? Da li je to najbolja proza? Isklesana, u komadima, pročišćena? Da li više nije mogla biti napisana? Kako se češe, jer ga svrbi, kako ga svrab obasipa, kako se osipa čirevima, kako smrdi, jer ga nešto nadima, kako neprestano guta praškove i ispija tečnost, jer se guši. Nabrojani su nazivi lekova, zabeležene su doze, zapisan je doseg osipa i ekcema na koži. Koga se to tiče? Ko voli gadosti? Po svoj prilici njega to lično interesuje, to posmatranje, ko je bio, ko jeste i u šta se pretvara. Pa ipak, to je zanimljivo i za nas.

Šta nas vodi u smrt? Svakako biologija. Prema tome, šta ona sadrži? Od čega se, po njoj, sastoji ljudska vrsta? Od događaja, čini se da odgovara pisac. Zbog toga taj dnevnik u biti podseća na spisak. Da je idealno delo, u njemu bi se smestili svi susreti, ličnosti, honorari, bolesti, lekovi, kupovine, posete, intervjui, sukobi, izdaje i porazi. Na sreću pamćenje i lenjost izbavljuju nas od sličnih zadataka. Nas – čitaoce – a i njih – pisce. Osim čistog knjigovodstva i statistike sve što je zapisano tamo je nekakva koncesija u korist književnosti. Uvek se toj književnosti nekako dodvorava. Godinu dana pre useravanja pantalona beleži: „Pominju me u prvih šest za Nobelovu nagradu, dobio ju je Asturijas.“

To najviše uzbuđuje, iritira i zasmejava: to knjigovodstvo karijere, to neprestano zapisivanje kolebanja književne berze, isto pedantno kao beleženje temperature čitane s termometra vađenog ispod pazuha. Boravio je u Buenos Ajresu, a kasnije u Vansu, udubljen u vlastita creva i medijski šum. Osluškivao je simptome bolesti i odjeke vlastitog imena (zamislimo kako bi izgledali njegov život i osluškivanje u epohi interneta). Naredne pobede, uspesi, izdanja, pominjanja i kvrckanja – nizani kao perle na nevidljivoj niti života. Razbrajalica, zahvaljujući kojoj se neprestano povećava broj prestiža, a smanjuju snaga i vreme. Registar. Bilans. Nula iluzija. Nema množenja i deljenja, samo sabiranje i oduzimanje. Imena ljubavnika i ljubavnica, sume u dolarima, francima i pezosima – a da nijedno ni drugo ni treće ne dostiže viši rang. Dogodilo se i zapisano je. Okrećemo sledeće stranice s čudnim osećanjem proticanja, koje ipak nema ničeg zajedničkog s promenom. Možda je to rezultat metode, jer ovo ipak nije dnevnik već lista vođena iz vremenske perspektive, dnevnik pisan unazad. Zbog toga se čini da se pisac (narator, junak) rodio takoreći star i da će kao star umreti. Drugim rečima, njegov život se čini potpuno lišen zanimljivosti. I, za njega samog, dok ga je živeo, i za nas, koji zavirujemo u njegov život.

Pa ipak, možda je to najdublji smisao tog krajnje neobičnog dela, a ne iluzije o tom životu. Jer samo su u pitanju događaji, koji se mogu ređati u nedogled. Prema tome, neće biti nikakvog zbira ili vrhunskog dometa. Biće samo smrt. S obzirom na to da je jedini zadatak tih događanja predstavljalo odugovlačenje smrti.

Andžej Stasjuk

(Sa poljskog prevela Biserka Rajčić)

Preuzeta iz časopisa Polja
 
NAŠ UMETNIČKI ŽIVOT ODVIJA SE U ATMOSFERI VEČNE LAŽI


Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom

Veoma je korisno s vremena na vreme malo prodrmati (mada s krajnjim poštovanjem) vredne, priznate pojmove i poštovane, svete istine i videti da li su za nas još uvek važeći. Na primer, znamo da umetnost uzvisuje, oplemenjuje, oduhovljuje čoveka; znamo to tako dobro da je došlo vreme da proverimo da li umetnost slučajno ne ponižava ili ne obeshrabruje ljudsko biće. Kada mi se dogodi da odem u muzej, mnogo više me interesuju lica posetilaca nego ona naslikana. Naslikana lica nas posmatraju s uzvišenim mirom, dok se na živim i stvarnim licima vidi nešto grčevito i desperatno, lažno i izveštačeno, nešto što čak može da užasne nekog manje upućenog u to. Ah, ti pobožni ili puni razumevanja pogledi, taj napor da se „izađe s nečim na kraj”, ona pseudodubina povezana s okeanom pseudoutisaka, pseudoosećanja, pseudosudova! Đokonda je lepa slika, ali da li je Leonardo da Vinči mogao da predoseti grčeve koje će ona izazivati, u tom slučaju možda bi uništio to naslikano lice, da bi sačuvao realno lice.

Kako, na primer, objasniti da se ispred slike s Rafaelovim potpisom onesvešćujemo od oduševljenja, a ostajemo potpuno hladni pred kopijom iste slike, čak savršenom?

Isto se događa u muzici. Dobar koncert je stvar koja zaslužuje poštovanje, međutim često prisustvujemo koncertima ispunjenim psihičkim i duhovnim disonancama koje se jedino mogu podneti po cenu ogromnog napora. Ah, onaj pretenciozan jezik „poznavalaca”, one elegantne pohvale elegantnih dama, onaj egzaltiran jezik egzaltiranih, onaj iskren jezik iskrenih, onaj inteligentan jezik inteligentnih i svi ostali jezici svih ostalih lica! Zbog čega je čovek koji pije kafu sa šlagom uvek u svojoj koži, dok u obličju Riharda Štrausa smesta gubi svu svoju ravnotežu i pretvara se u umišljenika ili naivčinu? Stvar je ozbiljna, kada se dovodi u sumnju naš odnos prema umetnosti. Kada sam se našao u Buenos Ajresu sa svojim zemljakom, poznatim pijanistom, rekao sam mu, bez ikakve ironične namere, da njegov nastup smatram istovremeno štetnim i korisnim, jer na svom klaviru u ljudima pobuđuje pre disharmoniju nego harmoniju, da je u svemu tome više snobizma nego umetnosti, kao i više padova nego uzleta. Jasno je da taj čestiti i iskreni umetnik ne snosi ni najmanju krivicu zbog tužnog konačnog ishoda svoje muzike već jedino što mu se može zameriti jeste to da se kao i svi umetnici previše angažuje u toj nezdravoj i ponižavajućoj igri, umesto da joj se najkategoričnije i najenergičnije suprotstavi.

Ako se normalni i inteligentni ljudi po svim ostalim pitanjima žalosno gube u određenim stvarima, to znači da postoji nešto lažno i rđavo u samom odnosu prema tim pojavama. I, stvarno – na prostoru umetnosti nagomilao se veliki broj apsurda, paradoksa, laži, da bi se to moglo tumačiti samo kao neka fundamentalna greška u našem pristupu toj stvari. Jer kako, na primer, objasniti da se ispred slike s Rafaelovim potpisom onesvešćujemo od oduševljenja, a ostajemo potpuno hladni pred kopijom iste slike, čak savršenom? (Isto stoji stvar s dijamantima: imitacija ne vredi ništa, iako je optički efekat isti.) Kako je moguće da se oduševljavamo simfonijskom poemom, gutajući u stvarnosti to delo u tako maloj meri, da dirigent šaljivdžija može mirno da promeni redosled delova i u njega da unese strane elemente, a da niko – osim najboljih poznavalaca – to ne primeti? Kako pomiriti tu činjenicu s uzvišenošću naših osećanja, ogromnošću našeg zadovoljstva i preciznošću koju zahteva umetničko delo? Zbog čega niko, gotovo niko stvarno ne poznaje najveće pesnike, o kojima toliko i s takvim divljenjem govorimo? Uostalom, zbog čega se na umetničkom terenu na svakom koraku srećemo sa sramnom suprotnošću čudesnih iluzija i sa mnogo manje čudesne stvarnosti? Zbog čega je ton kojim piše kritika i veći deo onoga što se piše o umetnosti tako beznadno izveštačen? Smatram da je u redu da pomenem da ta pitanja ne postavlja neki hipohondar, neprijatelj umetnosti već „modernistički” i „avangardni” pisac, kako me u najmanju ruku klasifikuje kritika.

Na kraju krajeva, šta se događa? U svojoj belešci objavljenoj u La Naciónu imao sam priliku da istaknem ogromnu štetu koju, po mom mišljenju, umetnicima nanosi preterano posvećivanje „čistoj” estetskoj vrednosti, kultu „lepog u sebi” i „umetnosti samoj po sebi”. Iz istog izvora potiče i talas laži i mistifikacija u kome se potrošač umetnosti davi. Događa se da smo veoma suptilni i duboki u oblasti umetnosti, a veoma naivni i detinjasti van nje, tj. kada je reč o reakciji čoveka na muziku, poeziju ili slikarstvo. Ne vidimo i uporno se trudimo da ne vidimo da se u tim reakcijama javljaju različiti činioci antiestetske i aestetske prirode i da sve to nije jednostavno, kao što se na prvi pogled čini. Smatramo da ako ljudi idu na koncert da to čine zbog toga što ih delo ushićuje i da ako neko provodi sate pred Đokondom da to čini zbog toga što je Đokonda lepa. One koji se prave oduševljeni nazivamo „snobovima”, ubijamo ih tom okrutnom reči, dok celo pitanje dobija neobično jednostavno rešenje na osnovu maksime: „pesnik svojim nadahnutim pevanjem dovodi slušaoca do ushićenja i ushićeni slušalac sluša”. Uz dopuštenje… Takva pojednostavljenja su anahrona, zbog toga treba se udubiti u stanje duše slušaoca na koncertu u pozorištu Kolon.

Očigledno je da ako slušalac raspolaže nekakvom prosečnom muzičkom kulturom, može s vremena na vreme da oseća estetsko zadovoljstvo, čak duhovne emocije, pogotovu kad umetnik izvodi njemu, slušaocu, poznato delo. Međutim, njegove emocije uglavnom proističu iz drugih, manje muzičkih izvora. Prvo, ne treba zaboravljati da se koncert odvija u okviru određenog kolektiva i da masa vrši pritisak na pojedinca. U biti samo malobrojni ljudi tokom koncerta osećaju zadovoljstvo na spontan i individualan način, dok se većina malčice dosađuje. Mada, svaki je uveren da svi uživaju u muzici i da se, prema tome, i on povinuje opštem uživanju. Na taj način svi uživaju, iako individualno niko ne uživa, iako se sala prolama od aplauza to ne znači da su svi oduševljeni već čovek aplaudira zato što drugi aplaudiraju i jedni druge primoravaju na oduševljavanje i, primoravajući jedni druge, počinju da osećaju oduševljenje. To osećanje dolazi spolja, nameće ga kolektivni mehanizam; to osećanje po prirodi stvari niko ne oseća već nasTaje između svih. Takva osećanja, međutim, ne smemo uopšte da omalovažavamo; jer, ako uzmemo u obzir činjenicu da se svaka umetnost ostvaruje u kolektivnoj sredini, ta činjenica se ne sme prećutkivati, s obzirom na to da potpuno menja naše opštenje s Muzama.

Naš umetnički život odvija se u atmosferi večne laži i upravo zbog toga obrazovan sloj nema gotovo nikakav istinski kontakt s kulturom, a svi naši potezi u sferi kulture mnogo pre podsećaju na nekakav svečan obred nego na autentičan duhovni suživot

Drugi, veoma važan činilac može se nazvati „religijskim”. Učestvujemo u koncertu ili pesničkom recitalu sa stanjem duha koje nas manje-više prati u bogosluženju. Učestvujemo u božanskoj aktivnosti i sama ta činjenica podmiruje našu želju za sublimacijom. Tako reći, nemoguće je shvatiti savremeni stih koji nismo detaljno prostudirali, jer je tih stihova mnogo i niko to sebi ne postavlja kao zadatak. Stoga, naše divljenje je ukazivanje mnogo veće časti nerazumljivom i neprihvatljivom nego znak stvarnog razumevanja. Pesnik je sveštenik koji deklamuje stih, dopunjuje obred; i mi dopunjujemo obred, klečeći pred poezijom. Treći činilac je čisto individualne i lične prirode. Svi znaju ili u najmanju ruku osećaju da umetnik u izvesnim stvarima dominira nad ostalim ljudima: zbog toga što je obdaren višom svešću, senzibilnošću i maštom, što bolje razume i oseća. Prema tome, kada slušamo Šopena, slušamo nešto više, mada, iako nas se ta muzika u biti malo dotiče, privlači nas i interesuje kao jezik najrazvijenijeg bića. To interesovanje se još više povećava kada vidimo kako mu drugi, od nas razvijeniji ljudi posvećuju pažnju. Međutim, nisko u vidu visokog počinje da trpi; i, zbog toga je teško donositi sudove o umetničkom delu, kao i da se u to smesta mogu uključiti sve naše ambicije.

Zbog sažetosti izraza mogu samo letimično da signaliziram te činioce, ne pominjući mnoge druge koji imaju malo šta zajedničko sa čistotom estetikom. Jer, veoma smo daleko od one nepristrasne maksime, u skladu s kojom „pesnik svojim pevanjem ushićuje slušaoca i ushićen slušalac sluša”. Na taj način umetnost koju smatramo tako reći isključivo estetskim i duhovnim uživanjem, u stvarnosti postaje nešto mnogo nejasnije i složenije. Ona je borba ambicija, gotovo religiozan obred, kolektivna autosugestija, mitologizacija, sportsko takmičenje, katkad čak mentalna manija. I, svi ti činioci rukovode se podjednako reakcijama široke publike i najistančanijih poznavalaca, kao i samih umetnika, jer niko ne može potpuno da ih izbegne. Ni tu ništa nije čisto; sve je nečisto, sve je mešavina najrazličitijih elemenata i upravo ta sjajna nečistost umetnosti mora da očarava one koji joj se posvećuju. Može li se sve to svoditi na „čistu” estetiku i na jalovu, praznu retoriku na temu „velike umetnosti” itd? Kako se na takav način mogu u školama deca učiti književnosti i umetnosti, ako ih od malena privikavamo na „čistu” fikciju? Naš umetnički život odvija se u atmosferi večne laži i upravo zbog toga obrazovan sloj nema gotovo nikakav istinski kontakt s kulturom, a svi naši potezi u sferi kulture mnogo pre podsećaju na nekakav svečan obred nego na autentičan duhovni suživot. Dok se konačno ne odlučimo na odbacivanje iluzija, dok ne postanemo svesniji sila koje vladaju nama, dok naslikano Đokondino lice ne postane naše vlastito lice koje se pretvara u nešto… u nešto, na kraju krajeva, pomalo sumnjivo.

Vitold Gombrovič

*Iz: La Nación (Buenos Aires), 13. avgust 1944, prevela s poljskog Biserka Rajčić
 
VODIČ KROZ FILOZOFIJU U ŠEST SATI I PETNAEST MINUTA

Gombrovičev “Cours de philosophie en six heures un quart” počinje kao predavanje supruzi Riti, i njihovom dobrom prijatelju Dominik de Ruu. De Ru je priredio Gombrovičevu autobiografiju Neka vrsta testamenta (A Kind of Testament), i njih dvojica bili su toliko bliski da je Gombrovič jednom prilikom od njega zatražio da mu nabavi pušku ili otrov kako bi li se ubio. De Ru, želeći da nekako odvrati Gombroviča od problema koji su ga mučili sa srcem i koji su pretili da ga eventualno ubiju, zamolio je za lekciju iz filozofije. Po kazivanju Rite Gombrovič, „Dominik je veoma dobro razumeo da jedino filozofija, u ovom trenutku fizičkog propadanja, ima moć da pokrene njegov duh“

*

Nema svrhe da se pitamo da li bi neko trebalo da se bavi filozofijom ili ne. Mi filozofiramo zato što moramo. To je neizbežno. Naša svest nam postavlja pitanja i mi moramo da pokušamo da ih rešimo. Filozofija je neophodna stvar.

Koja je najdublja vizija sveta u 18. veku? Neki je pronalaze kod Kanta, bez koga bi bilo nemoguće znati razvoj naše svesti kroz vekove. Filozofija je neophodna za globalno poimanje kulture. Važna je za pisce. Filozofija nam omogućava da organizujemo kulturu, da uvedemo red, pronađemo sebe, i dostignemo intelektualnu sigurnost.

Postoji važna granica između nauke i filozofije. Nauka zasniva svoje metode, svoje zakone na osnovu iskustva. Ali važeća je samo u svetu fenomena. Nauka može da nam pokaže vezu između stvari, ali ne i da nam da direktno znanje o suštini stvari.

Mi se nalazimo u jednom apsolutno tragičnom svetu. Kažu da je Šopenhauer pesimističan. To nam ne govori mnogo. Velika je i tragična vizija, koja se, nažalost, savršeno podudara sa realnošću

Na prvi pogled, to je kontradikcija, jer ako je svest osnovni element, kako može da ima kategorije? Kako je možemo podeliti kao naučno analizirane mehanizme? Kategorije, pretpostavke, ne mogu da pripadaju svesti. U Kantovom korpusu, svest prosuđuje sebe samu. Kantov osnovni problem je: kako je naše znanje o svetu moguće? I upravo je naša svest ta koja spoznaje granice naše svesti. Ovde možemo da zamislimo kako se vraćamo korak unazad, kako bismo formirali svest o prethodnoj svesti, koja sudi o prvoj. Treća svest, u tom slučaju, mora da prosuđuje o drugoj, itd. (Huserl).

—

Posle Kanta, svi filozofi želeli su da se bave stvari samoj po sebi, apsolutom. Ali, Šopenhauer je ustao i rekao: „To je zato što niko ne zna šta je stvar sama po sebi, ali ja, pak, znam.“ Svet je oglupaveo, i Šopenhauer nastavlja: „Znam šta je pomoću svoje unutarnje intuicije.“ Intuicija znači direktno znanje, ne ono o kome se razmišlja, već „apsolutno“.

Šopenhauer razmišlja na sledeći način. Čovek je takođe stvar. Na osnovu toga, ako sam ja sam stvar, moram da tražim svoj apsolut u svojoj intuiciji, šta sam ja u svojoj suštini. I, Šopenhauer kaže, „Ja znam da je najelementarnija i najosnovnija stvar u meni samom volja za životom.“

Ovde se otvaraju vrata za novo filozofsko razmišljanje: filozofija prestaje da bude intelektualna sposobnost, kako bismo zašli u direktnu vezu sa životom. Za mene (ovde u Francuskoj, skoro da niko ne deli mišljenje sa mnom) je veoma važan datum koji otvara put ka Ničeovoj volji za moći, i čitavoj egzistencijalističkoj filozofiji. Mi moramo da razumemo da se Šopenhauerov metafizički sistem nije zadržao; u ovom smislu, Šopenhauer nije izrekao nešto konkretno. To je zato što se, pretpostavljam, Šopenhauer nije oslanjao na samog sebe.

ALI ŠTA JE FILOZOFIJA? Ni jedan filozofski sistem ne traje dugo. Ali za mene, filozofija ima NAJVEĆU VREDNOST UREĐIVANJA SVETA KAO VIZIJE.

Kada je volja za životom manifestovana u fenomenološkom svetu, ona je podeljena na beskonačan broj stvari koje se služe jedna drugom kako bi živele. Vuk se hrani mačkom, mačka mišem, itd. Šopenhauerova velika zaostavština je u tome da je on pronašao odlučujuće stvari: smrt, bol, večni rat koji vodi svako biće kako bi preživelo.

Onaj koji posmatra svet i ispunjen je divljenjem, taj je umetnik. Sada, u tom smislu, umetnik podseća na dete, jer je dete takođe očarano svetom bez ikakvog interesa. Iz ovog razloga, kaže Šopenhauer, deca su briljantna, samo zato što su deca

Oduvek sam smatrao da filozofija ne sme biti intelektualna, već nešto što polazi od našeg senzibiliteta. Na primer, za mene, prosta činjenica da sam svestan postojanja drveta nema nikakvu važnost sve dok mi ne pruži zadovoljstvo ili bol. Jedino tada ona postaje značajna. To je ta ideja koju želim da prikažem u intervjuima, itd.

Mi se nalazimo u jednom apsolutno tragičnom svetu. Kažu da je Šopenhauer pesimističan. To nam ne govori mnogo. Velika je i tragična vizija, koja se, nažalost, savršeno podudara sa realnošću. Šopenhauer izvlači nekoliko zaključaka iz svog sistema.

Da potvrdi volju za životom tako što će u potpunosti učestvovati u životu sa njegovim okrutnostima i nepravdama.

Da ne odabere samoubistvo, već meditaciju.

Šopenhauer uzima u obzir da je razumevanje sveta „kao kada bi bio igra“ apsolutno superiorno u odnosu na život. On to pokazuje na neverovatno genijalan način. Onaj koji posmatra svet i ispunjen je divljenjem, taj je umetnik. Sada, u tom smislu, umetnik podseća na dete, jer je dete takođe očarano svetom bez ikakvog interesa. Iz ovog razloga, kaže Šopenhauer, deca su briljantna, samo zato što su deca. U toku prvih nekoliko godina, napravimo više progresa nego do kraja našeg života. Zbog toga, na Istoku, Jogiji (oni koji meditiraju), dostignu jedinstveni način u suzdržavanju od života.

Šopenhauer formuliše umetničku teoriju koja je, za mene, najvažnija od svih ostalih. I, samo između nas, neverovatno naivan i nedovršeni način bavljenja umetnošću u Francuskoj je zbog toga što se Šopenhauer primarno ignorisao.

Umetnost nam pokazuje priorodu igre i njenih sila, a pre svega volju za životom. Šopenhauer je konkretan po ovom pitanju. On pita: zbog čega nas fasada katedrale očarava, dok nas običan zid jednostavno ne interesuje? To je zbog toga što je volja za životom stvari iskazana kroz težinu i otpor. Sada, zid nam ne pokazuje igru ovih sila, kako svaka čestica zida podjedanko pruža otpor i nosi težinu. Dok nam fasada katedrale pokazuje ove sile u akciji, gde stubovi pružaju otpor i glavne strane pritiskaju nadole. Vidimo borbu između težine i otpora. On nam takođe objašnjava zašto nas obli (zaobljeni) stubovi ne zadovoljavaju. Veoma jednostavno, zato što ne pružaju dovoljno otpora. Na isti način, obli stubovi su bolji nego pravilni.

Umetnik, uopšteno, ne funkcioniše po konceptima logike, apstrakcije, već poseduje direktnu intuiciju za volju za životom da živi u svetu.

—

Za Hegela, priroda nije kreativna. Ona ne napreduje. Sunce, na primer, uvek izlazi i zalazi na isti način. Ali, ono što je kreativno jeste ljudska evolucija, koja se posebno ogleda kroz istoriju. Već sada možemo da primetimo velike procepe koji se javljaju u svesti između onoga što danas zovemo sinhronija i dijahronija.

—

Egzistencijalizam je subjektivnost.

Egzistencijalista je subjektivan, slobodan čovek. On poseduje ono što nazivamo slobodna volja, za razliku od čoveka koji je posmatran u nauci od spolja, i koji je uvek subjekat uzročnosti, kao mehanizam.

Ova hrabra teorija da je čovek slobodan izgleda potpuno nenormalno u svetu u kome je sve uzrok i posledica. Ona se oslanja na elementarni osećaj: mi smo slobodni i ne postoji način da me ubedite da kada pomerim svoju levu ruku to nije zato što ja tako hoću. Nije lako odrediti na čemu je ova mogućnost slobode zasnovana.

Mi moramo da živimo i da pustimo druge da žive. Predumišljajna književnost. Visoka duhovnost je retka stvar, i ljudska rasa je podeljena na osnovu svojih razlika. Svaki čovek ima svoj svet

Sloboda je iskustvo. Povezana je sa budućim vremenom, koje je vreme ljudske egzistencije. Označava je konačnost, što je suprotno od uzročnosti. U svetu uzročnosti, nešto radimo, jer nas uzrok obavezuje na to. U svetu konačnosti, radimo nešto radi njega samog. Uzimam lulu, da bih pušio. Sloboda je uvek postignuta u situaciji, koja predstavlja da u svakoj situaciji imam slobodu izbora, ali ne mogu da odaberem nešto što je izvan te situacije. Na primer, mogu da hodam ili sedim, ali ne mogu da letim.

Naposletku, sloboda je ta koja je osnova svih vrednosti. Ne smemo da zaboravimo da se ateizam nalazi u korenu celog Sartrovog egzistencijalizma. On je kazao da nije lako pratiti ateizam do kraja, kao što je on uradio. Kada se nađemo tamo, na granici, vidimo da je, pošto Bog ne postoji, čovek utvrdio sve svoje kvalitete na osnovu slobode. Na primer, ja mogu, da postavim mučenje kao najviše dobro: moral i nemoral su dve stvari odlučene u potpunoj slobodi. Ali, kao i u celom Sartrovom opusu, u momentu osetimo kako on se povlači. Neko bi pomislio da je najapsolutniji nemoralista, ali ne. On je stoprocentno moralan. Ako ja razumem ovaj deo Sartrove filozofije, onda je to pomalo površno.

Egzistencija je sačinjena od ništavila (hegelijanska ideja) i jedino može biti otkrivena egzistencijom ništavila. (Na primer: scena duela kod Dostojevskog u „Zlim dusima“). Čovek ne sme da se zavara svojom formom. On ide dalje i kaže da čovek beži od svih definicija, od svih teorija, od čega god hoćete.

Čovekova veza sa njegovim najdubljim razmišljanjima je okarakterisana njegovom nezrelošću. Ona podseća na školarca koji pokušava da kaže važne stvari, da sve zaseni, kako bi bio veći školarac od ostalih.

Mi moramo da živimo i da pustimo druge da žive. Predumišljajna književnost. Visoka duhovnost je retka stvar, i ljudska rasa je podeljena na osnovu svojih razlika. Svaki čovek ima svoj svet.

—
 
Čovek je taj koji obavezuje drugog čoveka na rad. Ova ideja govori o masi eksploatisanih. Dominantna klasa formira superstrukturu koja stvara filozofiju, religiju, zakon, koji, jednom rečju, organizuje svest. Sve ovo zapravo služi kako bi se eksploatacija u tajnosti održavala.

Višak vrednosti se stvara na ovaj način zato što radnik proizvodi mnogo više nego što je plaćen; ostalo ide kapitalizmu. Radnik uvek proizvede više nego što je plaćen. To je višak vrednosti. Radnikov rad je subjekat, kao i sva roba, i po čuvenom ekonomskom zakonu Adama Smita, po kome ako je proizvodnja veća od potražnje, onda se vrednost robe umanjuje.

To je zakon koji nam objašnjava proces devalvacije. Kako bismo zaustavili devalvaciju, snadbevanje, proizvodnja moraju biti povećani. Ako je valuta u padu, potrebno nam je više franaka svaki put. A kako višak vrednosti ide u džep kapitalista, tako radnici, bivajući siromašni, moraju da nude svoj rad svaki put po nižim cenama. Ovako su nastali devalvacija rada i povećanje kapitala, anonimna sila, van ljudskog elementa: ona koja stvara famoznu alijenaciju. Izolovani čovek, onaj koji ne može da bude svoj, je u obavezi da služi kao mašina umesto da ima normalan život.

Ničeova snaga sadržana je od neverovatno sažete i okrutne kritike svih naših ideja, kritike ljudske duše, morala i filozofije. On je pokazao da se filozofska misao ne ostvaruje van života, kao kada bi filozofi sa distance posmatrali svet i njegovu evoluciju, već da je ova misao okupana životom i da uvek izražava život kada nije falsifikovana

Kinezi. To je čist staljinizam! Svaki Kinez pojedinačno, na vestima o Kini, dere se kao vojnik. To je teror. Kineska produkcija je u evidentnom porastu, ali ne u takvom o kakvom se veruje! Ove poslednje godine bile su veliko razočaranje. Marksizam daje nadu onima koji ne poseduju ništa.

Budućnost marksizma? Zamišljam da će se u narednih dvadeset-trideset godina, marksizam ukinuti. Ako viša klasa ostane isto tako slepa i glupa kao što je sada, i ako prepusti moć masama, onda se moramo pripremiti za period regresije koji će trajati sve do stvaranja neke nove i jače više klase. Ali ako desnica ostane jaka i ne dozvoli tu „grižu savesti“, koja je, ustvari, tipična za marksiste, jer se nameće, onda se stvar može rešiti ogromnim galopirajućim napretkom u tehnologiji, koja, po nekim mojim grubim proračunima, može radikalno da promeni svet u narednih dvadeset ili trideset godina. Trebalo bi da dobijemo mala krila da poletimo…

Fašizam je revolucija unazad.

Ničeova snaga sadržana je od neverovatno sažete i okrutne kritike svih naših ideja, kritike ljudske duše, morala i filozofije. On je pokazao da se filozofska misao ne ostvaruje van života, kao kada bi filozofi sa distance posmatrali svet i njegovu evoluciju, već da je ova misao okupana životom i da uvek izražava život kada nije falsifikovana.

Niče je bio veliki preteča u tom smislu, mada je dosta toga prisvojio od Šopenhauera, posebno one delove koji se tiču slobode instinkta, iako čak u potpuno suprotnom smislu. Za Ničea, život nije dobar, ali smo osuđeni na život. Ovo dovodi do paradoksa, kao što je divljenje prema okrutnosti, grubosti (bez milosti), i prema biču, oružju. „Ratna“ filozofija.

Jedini zakon za Ničea je afirmacija života.

To je antihrišćanska i ateistička filozofija.

Nije tako lako biti ateista.

Vitold Gombrovič
 
ZAŠTO KNJIŽEVNOST POSTAJE TAKO DOSADNA?

Uvek me zapanjuje posebno isticanje metafizičke, estetičke, društvene uloge umetnosti, a izostavlja najličnija strana umetničkog stvaralaštva. Konačno, kada je reč o genijalnim delima, možemo sebi dopustiti luksuz gledanja na njih kao objektivne i apsolutne vrednosti. Kada je reč o manje genijalnim delima, tj. njihovoj ogromnoj većini, prihvatanje apsolutizujućeg stanovišta ne bi bilo naročito razborito. Lični stav čoveka koji namerava „da bude umetnik” i „stvara umetnost” uvek zaudara na nekakvu nadmenost, mada ne bi bilo poželjno donekle zameniti redosled naših briga

Dosta je ljudi koji s vremena na vreme s velikim zaprepašćenjem postavljaju sebi pitanje: zbog čega književnost postaje tako dosadna? ili: zbog čega većina onog što se sada piše niti hladi niti greje i uopšte me ne interesuje? To su zdrava pitanja dostojna poštovanja. Zanimljivo je da su stari majstori, iako nisu znali ni deseti deo onoga što mi znamo o stilu, umeću kompozicije i psihološkim načelima stvaralaštva, pisali fascinantna dela, dok mi tonemo u teškoj, veoma suptilnoj dosadi. Da li su stari majstori pisali bolje, zbog toga što su bili majstori ili zbog toga što nisu imali pojma o pravilima, načelima, ishodištima i ciljevima? Rable se nije toliko zamarao pravilima koliko je želeo da svojim delima izazove srdačan smeh kod svojih savremenika, a ipak je stvorio nova pravila. Dok mi razmišljamo o ishodištima i ciljevima oni su se trudili da svojim delima neposredno deluju na konkretne, žive ljude , prepuštajući se u tim namerama intuiciji. Mi, međutim, sa svim svojim receptima ne možemo da postignemo ništa; ubijaju nas inertnost, preterana suptilnost, usiljenost, odsustvo one žive iskre koja nastaje iz neposrednog kontakta jednog ljudskog bića s drugim.

Naš način pisanja digao se u nebesa, a mi i dalje hodamo po zemlji nemi i melanholični; svi umemo da stvaramo pesme, drame, romane, muzičku ili matematičku prozu, a da niko, ponavljam, ne uspeva da izrazi samog sebe

Lično sam ubeđen da će buduće književne generacije ustati protiv celokupnog tog sveta kritičara, komentatora, esejista, teoretičara i filozofa koji žive na račun umetničkog stvaralaštva i donose mu veću štetu nego korist. Sva ta sjajna pitanja, kao na primer „suština umetnosti” ili „putevi nadahnuća kod Rilkea”, „uticaj Verlena na Pikasovu podsvest” postaju nam dosadna i sumnjiva. Taj ni naučni, ni umetnički žanr koji se ne zasniva ni na iskustvu, ni na intuiciji koji pokazuje neverovatno odsustvo osećanja za stvarnost i temelji se uglavnom na veoma suptilnom razmatranju veoma neuhvatljivih stvari koje se ne daju analizirati – neće potrajati dugo, bar u svom aktuelnom vidu. Takve studije su ponekad ozbiljni pokušaji, ali se događaju i kada se trudimo da ulazimo u Pikasovu podsvest na osnovu nekoliko starih pisama ili drugih slučajnih ili sumnjivih pokazatelja, kada nam naša podsvest pravi znatno veće probleme.

Zapanjuje nas kada vidimo kolika se energija troši na besmislene teme. Na primer, u Varšavi postoji park Lazjenki, a imali smo – jer više nije živ – velikog pesnika koji se zvao Vispjanjski. Jedan kritičar, nesumnjivo inteligentan i sposoban, otkrio je da su spomenici koji se nalaze u tom parku „Vispjanjskom verovatno donekle mogli biti izvor inspiracije, kada je reč o određenim aspektima njegove mitologije”, nakon čega je napisao opširnu studiju, dokazujući da je Vispjanjski bio dva-put u Lazjenkama i da je razgledao pomenute spomenike. Nisam imao nameru da direktno napadam taj članak koji je sjajno napi-san, međutim u „neobično dubokoj belešci” sam izneo tezu da su „eventualno i u izvesnoj meri” i drugi spomenici, u drugom parku, u drugom gradu, mogli da budu izvor pomenute inspiracije. Bojim se da diskusija koju je raspirila moja beleška, nije odviše obogatila naš intelektualni život. Svaki čovek čita tu vrstu tekstova i ima želju da uzvikne: kako je moguće da toliko znanje vodi takvoj stranputici?

Neko može da kaže da se u Argentini ne treba boriti s modom književnih komentara, jer ovde upravo nedostaju kritičari i esejisti. Međutim, uopšte nije tako, s obzirom na to da se argentinska publika u nedostatku vlastite produkcije požudno hrani tuđom produkcijom. Doputovavši u tu zemlju, s užasavanjem sam primetio kako mlada Amerika lako usvaja grehe stare luđakinje Evrope. Gotovo svi opažamo opšteći s istinski velikim i sjajnim delima kao što su na primer Dikensov Pikvikov klub, Servantesov Don Kihot ili Zli dusi Dostojevskog da se umetnost čini dečje laka i jednostavna; međutim kada čitamo kritičke beleške, komentare, analize i sinteze sve postaje strahovito teško i složeno, tako da veliki Dikens pored malog kritičara liči na dečačića. Isti bedan i zamršen stil postepeno je osvojio književne sredine u svim zemljama i paralizovao slobodu umetničke ekspresije. Činilo bi se da se umetnost rađa iz naše potrebe za ekspresijom, zahvaljujući neobičnom paradoksu da danas niko nije u stanju da izrazi sebe, jer svi čeznu da stvaraju umetnost. S druge strane, toliko pričamo o toj umetnosti da, ponavljajući često ukrug da je umetnost nešto teško, čak preteško, iako smo od nje napravili nešto sjajno, sveto i složeno, čineći je uzvišenim ritualom i dubokom misterijom, visokim pozivom – da sve naše sposobnosti prestrašeno beže pred njom i na bojištu ostaje samo naša tužna nemogućnost.

Računa se samo ličnost, nevažno je da li će istaknuta ličnost hteti da se ispolji preko pesama, kao Gete, ili filozofskog dela, kao Šopenhauer, ili političke delatnosti, kao Rišelje, ili da se kao Sokrat iživljava u svakodnevnom ćaskanju

Umesto da na problem pogledamo šire i da se usredsredimo na realne, neizbežne teškoće procesa autoekspresije, s čudnim, manijačkim naporom gomilamo pred sobom veštačke i izmišljene teškoće, koje jedino služe maskiranju istinskih. Na primer, neki pisac godinama radi na stvaranju „muzičke” proze ili ostvarivanju nedostižnog ideala „ matematičke preciznosti”, ostavljajući bez rešenja sve goruće i ozbiljne psihološke i duhovne složenosti koje postoje između njega i ostalih ljudi koji mu u biti oduzimaju svaku slobodu izražavanja. Osim toga, očajničko međusobno nadmetanje odvelo nas je na tako visok „nivo”, da danas svi pišemo bar deset spratova iznad sebe samih. Savremeni Francuzi uglavnom su postali mučenici vlastite inteligencije, tako da čovek počinje stvarno slobodno da diše vraćajući se Molijeru ili Montenju koji su bili inteligentni na prirodniji način i sa manje napora. Naš način pisanja digao se u nebesa, a mi i dalje hodamo po zemlji nemi i melanholični; svi umemo da stvaramo pesme, drame, romane, muzičku ili matematičku prozu, a da niko, ponavljam, ne uspeva da izrazi samog sebe.

Upravo u tome je suština stvari. Ako hoćemo da se pomerimo s mrtve tačke, moramo da primenimo radikalnija sredstva, jer sitna poboljšanja ne daju ozbiljnije rezultate. Dakle, trenutno treba da odbacimo celokupnu umetničko-estetsku filozofiju i umesto večnog pitanja „kako stvarati umetnost”? postaviti drugo, praktičnije: „Na koji način treba da izrazim vlastitu ličnost?” Umesto u znoju lica svog da pokušavamo da pretvorimo umetnost u nešto specijalno i ekskluzivno, treba da izgradimo u sebi uverenje da u biti umetnika nema, jer smo svi malčice umetnici, i onda kada devojka kači u kosu neki ukras ili zabave radi ćaskamo u kafani – stvaramo umetnost. Svođenje te tako prirodne i opšte aktivnosti na delovanje manje grupe koja slika slike i piše knjige, traženje na silu nekog specijalnog razloga postojanja za njih, sasvim je idiotsko preterivanje u oceni težine te procedure i njenog uticaja na okolni svet sigurno ne svedoči o intelektualnoj dubini ili širini horizonta već obrnuto. Računa se samo ličnost, nevažno je da li će istaknuta ličnost hteti da se ispolji preko pesama, kao Gete, ili filozofskog dela, kao Šopenhauer, ili političke delatnosti, kao Rišelje, ili da se kao Sokrat iživljava u svakodnevnom ćaskanju. Međutim, savremeni umetnici više vole da budu umetnici nego ljudi i da služe bogu umetnosti umesto da ga primoravaju da služi njima. Epitaf savremenom umetniku mogao bi da glasi ovako: „U školi je još naučio da piše pismeni i od učitelja zasluži dobru ocenu. Kasnije je pisao da bi dobio dobru ocenu od kritičara. A još kasnije da bi stvarao umetnost i bio Umetnik. Ovde leži čovek koji je hteo da zadovolji Apsolut, Umetnost, Nivo, Pojmove i Pravila, Fundamente i Ciljeve, Kritičare i Poznavaoce, na kraju vlastitu biografiju, pritom ne poželevši da zadovolji samog sebe.”

Kultura ne nastaje iz prijatne idile s tupanima već iz žestoke i dramatične borbe i uopšte ne moramo da pišemo za čitaoca, s obzirom na to da možemo da pišemo protiv čitaoca, zarad vladavine nad čitaocem ili čitaočevih reakcija i ne zbog svih čitalaca već samo za obrazovane čitaoce

Danas umetnici ne utiču na nas neposredno, iako nam je preko potrebno opšte pojednostavljenje. Ma koliko raspravljali o „apsolutno lepom” i mnogim drugim metafizičkim, apsolutnim stvarima, elementarna suština umetnosti uvek će biti to da jedan čovek preko umetničkog efekta želi da stupi u kontakt s drugim čovekom. Zbog čega nam je potreban taj kontakt? Da li da bismo zajedno klekli pred lepim? A možda postoje drugi, praktičniji, konkretniji i ličniji razlozi? Mogu da napišem knjigu, jer želim da drugi shvate moju najdublju suštinu, ali ne želim da o meni razmišljaju površno i pogrešno. Takođe mogu da pišem zbog vlastitog razvoja i obogaćivanja psihičkog života, stvarajući između sebe i drugih ljudi celu mrežu međusobne zavisnosti, dovodeći do sudara između mene i sveta. A možda želim i da svojom ličnošću dominiram nad drugima ili, naprotiv, da se prepustim stvaralačkoj psihičkoj presiji čitalaca, kao i da tolim neke svoje mržnje i ljubavi. Objavljivanje knjige nije samo odavanje časti bogu umetnosti, niti čin čiste kontemplacije već – bar ponekad – činjenica od suštinskog značaja u piščevom privatnom životu. Da bi tako bilo knjiga uopšte ne mora da bude lepa i uspela, jer katkad gora dela vrše na nas najveći uticaj.
 
Uvek me zapanjuje posebno isticanje metafizičke, estetičke, društvene uloge umetnosti, a izostavlja najličnija strana umetničkog stvaralaštva. Konačno, kada je reč o genijalnim delima, možemo sebi dopustiti luksuz gledanja na njih kao objektivne i apsolutne vrednosti. Kada je reč o manje genijalnim delima, tj. njihovoj ogromnoj većini, prihvatanje apsolutizujućeg stanovišta ne bi bilo naročito razborito. Lični stav čoveka koji namerava „da bude umetnik” i „stvara umetnost” uvek zaudara na nekakvu nadmenost, mada ne bi bilo poželjno donekle zameniti redosled naših briga. Umesto da u prvi plan stavimo umetnost, a u drugi – eventualno promene i poboljšanja naše ličnosti, savršeno bismo mogli početi od ličnosti, dopuštajući umetnosti da donekle spontano nastaje na marginama naših borbi s drugima. Umesto da stvara umetnost koja bi pokretala ljude, možemo da ih pokrećemo, a posle malčice da pričekamo i vidimo koja vrsta umetnosti će nastati iz tog pokretanja. Taj način možda bi ponudio osećanje stvarnosti i intuicije momentalnog efekta, sposobnost za ekspresiju, koja smo tako reći sasvim izgubili. Izaći malo iz umetnosti i pobrinuti za vlastitu ličnost i druge ličnosti – eto to se čini najboljom metodom ovlađivanja „fundamentima i ciljevima”, kao i današnjom lošom formom.

Naučili smo da omalovažavamo „druge ljude”, tj. čitaoce i kad nam neko kaže da bi trebalo više da vodimo računa o njima, odmah pomislimo da nam savetuje da fabrikujemo debele romančine s uzbudljivim intrigama. Međutim, ne radi se o tome. Niko nas ne primorava da povlađujemo trivijalnim ukusima i tupim umovima. Naprotiv, kultura ne nastaje iz prijatne idile s tupanima već iz žestoke i dramatične borbe i uopšte ne moramo da pišemo za čitaoca, s obzirom na to da možemo da pišemo protiv čitaoca, zarad vladavine nad čitaocem ili čitaočevih reakcija i ne zbog svih čitalaca već samo za obrazovane čitaoce. Jedina stvar koja nam dolikuje jeste snalaženje bez čitaoca i dalje međusobno, smrtno dosađivanje pridavanjem časti idolu umetnosti. Sa zadovoljstvom već predosećam nastanak nove, neposrednije i praktičnije, ljudskije, manje božanske književnosti koja će nastati iz naše svesne volje za stvaranjem sebe – posredstvom drugih ljudi – novih i iznenađujućih formi koje su rezultat duhovne, neposrednije i intenzivnije saradnje nego što je današnja. Da oba ta srećna vremena što pre nastupe, jer je veoma teško podnositi ono što se sada događa.

Vitold Gombrovič

* Iz La Nación (Buenos Aires), 11. jun 1944; prevela s poljskog Biserka Rajčić
 
ŠTA BALKANSKI NARODI MOGU DA NAUČE OD GOMBROVIČA


Srbija je naše delo, a ne naš Bog

Naše državolike tvorevine ne samo da ne podstiču lični razvoj svojih građana, već su konstruisane tako da koče, unakarađuju, sakate i na sve moguće načine zlostavljaju ljude koji u njima žive. Korupcija, partokratija, nasilje, kolektivizam, neprijateljstvo prema svakoj nezavisnijoj ličnosti i apartnijoj pojavi – to su temelji našeg društvenog poretka. Nije ni čudo što mladi ljudi jatimice beže iz naših zemalja, jer im one ne daju nikakvu perspektivu za budućnost, pogotovo ako su pametni, obrazovani i talentovani. Pošto naše političke i intelektualne nazovi elite nemaju šta da ponude svojim građanima, pošto niti su u stanju, niti ih zanima da stvore ambijent koji bi pogodovao razvitku sposobnosti svakog pojedinca, one nam nude razne oveštale mitove poput kosovskog, državotvornog ili pansrpskog

Poslednjih godina objavljen je čitav niz prevoda Vitolda Gombroviča na naš zajednički raznoimeni jezik. Zagrebačka Fraktura objavila je zbirku priča Bakakaj, roman Trans-Atlantik, te brevijar Bestijarij i antologiju autobiografskih fragmenata Posmrtna autobiografija. Beogradska Paideia objavila je nove prevode romana Pornografija i Transantlantik, kao i novinske članke Naša erotska drama, novosadski Prometej roman Kosmos, a Službeni glasnik Dnevnik u jednom tomu, dopunjen beleškama nastalim između 1967. i 1969. godine. U posvećeničkim čitalačkim krugovima jedan od najvećih poljskih i evropskih pisaca XX veka dobio je kultni status; pokazalo se da domaća publika itekako ima sluha za bufonerije i groteske tog plemića-avangardiste i revolucionarnog šljahtića.

Jedan aspekt Gombrovičevog dela za nas bi danas mogao biti posebno bitan i životvoran, jer živimo u vremenu kad su narod, država i nacija uzdignuti na božanski tron, odakle pristiskaju kao mora svakog čoveka slobodnijeg duha koji nije sklon zatvaranju u zagušljive nacionalne torove. Gombrovičev jeretički, subverzivni, ismevački, relaksirajući odnos prema Poljskoj i poljaštvu, prema narodu i nacionalnom kiču, prema nekritičkom obožavanju svega poljskog, neobično je lekovit i primenljiv na našu neveselu situaciju u kojoj smo sa svih strana pritisnuti imperativom služenja fikciji nacije i Molohu države. Dovoljno je u nekim Gombrovičevim rečenicama samo zameniti po jednu reč, umesto “Poljska” staviti, na primer, “Srbija” ili “Hrvatska”, pa ćemo videti da je njegova misao življa i aktuelnija nego ikad, te da je stari majstor, pišući o svojim Poljacima, mislio i na nas.

Protiv države u ime individualnog razvitka

Gombrovič svoju pobunu protiv Poljske podiže “u ime sasvim običnog našeg čoveštva, naših ljudskih nužnosti i našeg univerzalizma” i jasno određuje oko čega se vodi ta naizgled neravnopravna borba između pojedinca i države: “Ako bih s nečim želeo da se bijem, onda je to sa Otadžbinom – za svoju ljudsku vrednost”. U našem kontekstu ove reči zvuče lekovito, pogotovo ako se setimo da je ovde devedesetih godina na oltar boginje nacije prineto na desetine hiljada ljudskih života, te da se nastavilo sa masovnim širenjem nacionalističkih floskula da nijedna žrtva za Srbiju nije prevelika, da je Hrvatska ostvarenje “tisućljetnog sna” i da je država uvek važnija od pojedinca.

Čime može nesrećna, slabašna jedinka da se suprotstavi moćnim silama koje joj neprestano rade o glavi? Kako usamljeni pojedinac da se izbori sa sveopštim obožavanjem naroda, koje ga guši sa svih strana? Gombrovič ima jasan odgovor: “Načelni zaokret u našim odnosima s narodom mogao je biti izvršen samo u ime individualnog dostojanstva, individualnog razvitka. Ali taj stav bio je neizmerno jak i pravovremen, kako među emigrantima, tako i u zemlji, i uopšte u celom svetu – jer sve više sazreva neophodnost odbrane onoga što se nekad zvalo naprosto dušom, pred deformišućim i neljudskim kolektivnim silama”.

O kakvom je zaokretu reč? Gombrovič uvodi dihotomiju između Poljaka i Poljske, unosi zdravu skepsu u njihovu međusobnu zavisnost, te ruši prividnu harmoniju koja vlada između njih, obrćući čitav problem naglavce. Četiri godine pre nego što će Džon Kenedi u inauguracionom govoru izreći čuvenu rečenicu “Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas – pitajte šta vi možete da učinite za svoju zemlju”, Gombrovič u svom Dnevniku iz 1957. godine polazi sa dijametralno suprotne pozicije i ovako postavlja odnos Poljaka prema Poljskoj, u formi zamišljenog dijaloga:

“Prilazim Poljaku i kažem mu: – Ti si ceo život padao pred Njom na kolena. Pokušaj sad nešto potpuno suprotno. Ustani. Pomisli da ne treba samo ti Njoj da služiš – da i Ona treba da služi tebi, tvom razvitku. Oslobodi se zato prekomerne ljubavi i časti, koje te sputavaju, pokušaj da se oslobodiš od naroda. Na šta bi mi taj Poljak besno odgovorio: – Poludeo si? Šta bih vredeo kad bih to učinio? A na to ću ja: – Moraš (jer je to danas već neizbežno) utvrditi šta je za tebe najviša vrednost: Poljska ili ti sam. Moramo najzad znati šta je tvoja krajnja istina. Izaberi šta je za tebe načelnije: da li to što si čovek u svetu, ili Poljak. Ako priznaš prvenstvo svome čoveštvu, moraš priznati da Ona može da ti bude korisna utoliko, ukoliko tome doprinosi – ali, ako te koči ili unakazuje, mora biti prevladana.”

Jeretički pogled na istoriju

Ako iz ove iskošene perspektive osmotrimo naše državice, bojim se da ćemo ugledati mrkli mrak. Jer naše državolike tvorevine ne samo da ne podstiču lični razvoj svojih građana, već su konstruisane tako da koče, unakarađuju, sakate i na sve moguće načine zlostavljaju ljude koji u njima žive. Korupcija, partokratija, nasilje, kolektivizam, neprijateljstvo prema svakoj nezavisnijoj ličnosti i apartnijoj pojavi – to su temelji našeg društvenog poretka. Nije ni čudo što mladi ljudi jatimice beže iz naših zemalja, jer im one ne daju nikakvu perspektivu za budućnost, pogotovo ako su pametni, obrazovani i talentovani. Pošto naše političke i intelektualne nazovi elite nemaju šta da ponude svojim građanima, pošto niti su u stanju, niti ih zanima da stvore ambijent koji bi pogodovao razvitku sposobnosti svakog pojedinca, one nam nude razne oveštale mitove poput kosovskog, državotvornog ili pansrpskog. Nadovezujući se na Gombrovičevu misao, mogli bismo se zapitati čemu služe ovakve države. I da li se njihovo stvaranje uopšte isplatilo?

Da bismo došli do odgovora na ova nasušna pitanja, neophodno je da zavirimo u prošlost. Gombrovič se zalagao za reviziju poljske istorije, koja se proučava sa stanovišta postojanja Poljske – “priznajući za pozitivno ono što tom postojanju pogoduje, a za negativno ono što mu smeta”. On nije za ukidanje istorijske škole državotvornog odnosa prema prošlosti, već predlaže da se ona dopuni školom gde bi se “razmatrala istorija sa gledišta razvitka čoveka u Poljskoj – i tada bi se moglo pokazati da ta dva razvitka, države i jedinke, nisu išla u par, i da razdoblja najuspešnija za narod možda nisu bila najsrećnija za jedinku”.

Otrežnjujuće razmišljanje koje baca drugačiju svetlost i na istoriju naših naroda. Mogli bismo se zapitati, na primer, da li je Srbinu ili Hrvatu pojedincu bilo bolje u okviru Austro-Ugarske ili nakon oslobođenja. Milan Kašanin u knjizi “Sudbine i ljudi” navodi da su srpski pisci iz XIX veka, poput Branka Radičevića ili Laze Kostića, radije odlazili u Beč, u okruženje koje odiše kulturom, nego u Srbiju, uprkos tome što je bila oslobođena od osmanlijskog ropstva. Naš najuspešniji pozorišni delatnik bio je glumac i reditelj Joca Savić, rođen 1847. godine u Novom Bečeju, dakle u Habzburškoj monarhiji, koji je igrao u Burgteatru i vajmarskom pozorištu, da bi kasnije postao upravnik pozorišta u Manhajmu, a potom u Minhenu, gde je osnovao Šekspirovu pozornicu i revolucionisao izvođenje Šekspira na evropskoj sceni.

Država je naše delo, a ne naš Bog

Gombrovičevo shvatanje istorije zaista otvara nove perspektive, a evo i malog uputstva kako pogled na povest sopstvenog naroda može da bude oslobađajući: “Kad više ne budemo umorni od voljenja i obožavanja poljaštva, nećemo imati potrebe da volimo ni svoju istoriju. Videći svoju vrednost ne u onome što jesmo, već u tome što smo sposobni da sebe prevladamo, da prevladamo naš sadašnji oblik, mogli bismo prema istoriji da se ponesemo kao prema neprijatelju. Ja sam rezultat svoje istorije. Ali taj rezultat me uopšte ne zadovoljava. Znam, osećam da sam dostojan nečeg boljeg, i ne nameravam da odustajem od tih svojih ovlašćenja”.

I naša istorija i naša država su tvorevine, naših ruku dela, a ne kumiri ili bogovi pred kojima treba da se klanjamo i metanišemo: “Meni nije do uništavanja našeg osjećaja zajedništva s narodom, već samo do toga da Poljak prestane padati na koljena pred Poljskom – da se prema njoj odnosi ‘odozgo’, stvaralački, kao prema nečemu što on mora stvarati. Kao prema svome djelu, a ne svome Bogu.”

Pritom i Poljsku, Srbiju, Hrvatsku, koju god državu, treba posmatrati kao nešto nedovršeno, kao delo u nastajanju, iz prostog razloga što ona to i jeste: “Moramo se osećajno i intelektualno otrgnuti od Poljske, kako bismo u odnosu prema njoj mogli dobiti veću slobodu delatnosti da bismo je mogli stvarati”.

Paraliza koja je zavladala našim državicama dobrim delom potiče i od pogubnog pridavanja božanskih prerogativa nečemu što bi trebalo da bude najobičniji, banalni, činovnički servis građana. Birokratski aparat i organizacija društva nekako se i mogu preinačavati, ali kako stvaralački menjati svetinju, majčicu Srbiju ili ostvarenje hiljadugodišnjeg sna? To bi bila čista blasfemija.

Zašto je važno čitati velike pisce

Dodatni problem s istorijom naroda koji su imali tu nesreću da budu često poroboljavani je taj što je njihova današnja država upravo plod te i takve prošlosti, što dovodi do čitavog niza problema koje Gomborvič nepogrešivo detektuje:

“Poljska je naš zajednički život, onakav kakav se izgradio tijekom stoljeća. Ali nisu li to bila stoljeća stalnoga očajničkoga koprcanja i borbe s nadmoćnim, neprijateljskim silama, stoljeća nezdravoga, grčevitog postojanja, stoljeća zaostajanja? Zar dakle ‘Poljska’ nije bila nesavršena tvorevina, slaba i izjedana svekolikim otrovima slabosti, neuobličena i silovana? Zar Poljak nije nasljedno opterećen Poljskom, odnosno bolesnom prošlošću naroda i njegovim neprestanim umiranjem? Ne bi li stoga Poljak, ako želi biti punovrijedan čovjek, sposoban za maksimalno naprezanje svih svojih energija u tako prijelomnom trenutku kakav je sadašnji, trebao otkazati službu takvoj ‘poljskosti’ kakva ga određuje danas?”

Citiranje Gombroviča lako može da se pretvori u celodnevan posao, ali mislim da je i ovaj mali kompendijum citata iz Dnevnika i Posmrtne autobiografije dovoljan da se jasno vidi koliko su misli velikog pisca žive i danas, i koliko se tiču svakoga od nas. Šta balkanski narodi mogu da nauče od Gombroviča? Narodi – ništa, Gombrovič nije pisao za kolektive i mase, on je svoja dela stvarao iz strogo lične, privatne perspektive, obraćajući se pojedinačnim ličnostima. Zato pojedinci koji sačinjavaju naše narode mogu mnogo da nauče od njega, pre svega kako da se slobodno ophode prema nacionalnoj istoriji, narodu i državi, te kako da se oslobode nacionalne mitomanije koja nam svima zagorčava život.

Za početak, Gombrovič će im pomoći da se otrgnu od zlehudog uticaja raznih profesora i doktora koji im pune glave “duhom samoporicanja”, “autošovinizmom” i sličnim pseudointelektualnim konceptima. Umesto da posmatraju svet kroz pojmove sklepane za duhovnu služinčad, bolje je da pročitaju jednu jedinu Gombrovičevu rečenicu koja odmah deluje oslobađajuće: “Idealiziranje domovine kukavički je oblik domoljublja”, ili “Onaj ko govori da samo Poljska može da mu osigura razum ili plemenitost, odustaje od svog razuma, od svoje plemenitosti”.

Što nas podseća zašto je važno čitati velike pisce: klasici utvrđuju prave razmere stvari i pojava, svodeći na realnu meru ono što nam se prikazuje kao jedino bitno, razvejavajući magle opštih mesta, rušeći oltare lažnih bogova koji traže da im žrtvujemo naš duh i našu krv. U mračnom dobu koje nastoji da nas porobi kolektivnim opsenama, Gombrovičevo delo je moćno oružje za “odbranu onoga što se nekad zvalo naprosto dušom”.

Tomislav Marković
 

Kad sam počeo da svlačim pantalone, udariše da beže kroz vrata i prozore​


U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovog kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova

U Parizu ja, još i sad slepo zacopan u Argentinu, osećao sam se Mlađim (što je potvrđivalo dražesnu mladost Argentine i moju mladost kao ljubavnika). Osećao sam se Mlađim i kao Poljak, ja, ambasador mlađih kultura. Sve je to, dakle, pojačavalo moj pamflet protiv starosti Pariza i guralo me u nagost. Ali ja lično bio sam u starijim godinama. I, uostalom, ja, pisac, činio sam što sam mogao da bih bio stariji od njih, od Parižanâ, lukaviji, prefinjeniji, da ne bih dopustio da budem ulovljen u naivnosti... poturao sam im tu mladost pripremljenu na pariski način, to znači na staro, s maksimalnom zrelošću za koju sam bio kadar.
Ta književnost gotovo da ne zna za sirovinu, hrani se elaboratima koji se podvrgavaju daljoj elaboraciji. Povikah da nisam ni pisac, ni član bilo čega, ni metafizičar, ni esejist, da sam ja ja, slobodan, nesputan, živ... Ah, tako, odgovoriše, znači da si egzistencijalist!
Kliknite za proširenje...
I tako sâm nisam znao na kraju kakav sam: mlad, star? U toj kakofoniji dogodilo mi se podosta disonansi...
◊
Upitao sam ih ko je X, koga sam znao samo po čuvenju. Odgovoriše da je istaknut pisac. Rekoh, u redu, pisac, ali ko je? Objasniše da se, potičući iz nadrealizma, prepustio u poslednje vreme specifičnom objektivizmu. Rekoh, odlično, objektivizam, ali ko je on? Rekoše da spada u Melpomeninu grupu. Odgovorih da pristajem na Melpomenu, ali ko je on? Odgovoriše da njegovu vrstu karakteriše kombinacija argoa sa fantastizovanom metafizikom. Onda rekoh da pristajem na kombinaciju, ali ko je on? Na šta odgovoriše da mu je pre četiri godine dodeljena Prix St. Eustache.1

Polish-Novelist-Witold-Gombrowicz-2.jpg

Photo: www.welt.de

To se događalo u malom ali prekrasnom kulinarnom zakutku na Seni, i ja sam upravo jeo ovčetinu čudesnog seoskog ukusa. I shvatio sam svoju netaktičnost: šta te se tiče ko je tvoj kuvar, jer ne jedeš kuvara, nego njegova jela. I uzgred rečeno, bila je to netaktičnost kako prema kuvarima, tako i prema krojačima, jer je pitanje „ko je neko“ po svojoj prirodi obnažujuće (i uz to antifenomenološko). Francuski književnik neće tek paradirati nag, u ovdašnjem vazduhu dižu se hiljade plaštova, onda se pruža ruka, koja hvata plašt koji se najviše dopada, i postaje se romansier, historien d’art, katolik ili pathaphysicien2... vazduh vrvi od tehnika, pravaca, rešenja, nivoa, platformi, pariski vazduh je okrepljujući i lak, kao kola s nameštajem. Ta književnost gotovo da ne zna za sirovinu, hrani se elaboratima koji se podvrgavaju daljoj elaboraciji. Povikah da nisam ni pisac, ni član bilo čega, ni metafizičar, ni esejist, da sam ja ja, slobodan, nesputan, živ... Ah, tako, odgovoriše, znači da si egzistencijalist!

Čitava stvar je u tome što se oni, shvatate, čak i svlačenjem oblače, i nagost – to su kod njih samo jedne pantalone više
Kliknite za proširenje...
Ali moja prekookeanska nagost, odande sa pampe, nagost koja mi je bila potrebna za moju ljubav sa Argentinom (uprkos mojim godinama!), nije mi dopuštala da ne budem s njima onaj koji obnažuje. Postalo je nepristojno. S kakvim su stidom ti asovi primali moj strasno naivni pogled koji je dopirao do njih kroz odeću... smrtna diskrecija, diskretna melanholija, taktična ravno-dušnost, odgovarale su mom zahtevu odande, s periferije sveta, iz domovine Indijanaca. Obučeni od glave do pete, umotani, mada je već maj, s licima koja su im stilizovali frizeri... a svaki je imao u džepu malu, potpuno nagu statuetu, da bi je posmatrao znalačkim okom. Vlada skromnost i razboritost. Niko se nikom ne nameće. Svako radi svoje. Proizvode i funkcionišu. Kultura i civilizacija. Zarobljeni u odeći, jedva mogu da se mrdaju, nalik na insekte premazane nečim lepljivim. Kad sam počeo da svlačim pantalone, nastala je uplašenost, udariše da beže kroz vrata i prozore. Ostadoh sâm. Nikoga nije bilo u restoranu, čak su i kuvari pobegli... i tek tada sam opazio, šta to, zaboga, radim, šta se dešava sa mnom... i stajao sam iskrivljen s jednom nogavicom na nozi, a s drugom u rukama.

Polish-Novelist-Witold-Gombrowicz.jpg

Photo: www.welt.de

Uto sa ulice uđe Kot i videći me kako stojim, začuđeno upita: – Šta je s tobom, poludeo si? Mene je stid i hladno mi je, odgovorih da sam tako počeo malo da se svlačim, i da mi je sve izmaklo. Veli: – Poludeo si, tebi se pomešalo u glavi, gde bi se ovde neko uplašio tvoje golotinje, ta na celom svetu nećeš naći ovoliko svlačenje odeće kao ovde... stani, naišao si na kuniće, a ja ću pozvati lavove koji, makar go po stolu igrao, neće ni trepnuti! I tada se opkladismo, opkladismo se na plemićki i poljski način (jer ja se s Kotom Jelenjskim nisam osećao argentinski, nego poljski, jer smo imali onu zajedničku babu), i ne na današnji, nego na onakav kakav je postojao krajem prošlog veka. No dobro! Pozvao je koga treba, najbrutalnije obnažujuće intelekte, a ja ništa, a kad je već došlo do deserta, počeh da svlačim pantalone. Strugnuše, učtivo se izvinivši, da je tobože već vreme da idu!


1958_wgtandil1958g-14.jpg

Photo: www.wojciechkarpinski.com

I onda mi Leonor Fini i Kot rekoše: – Ama kako, nemoguće je da su se uplašili, za to imaju specijalizovane intelekte! Meni postade mnogo teško i zlo na duši, tuga me izjeda, malo je falilo pa da se gorko rasplačem, ali rekoh: – Čitava stvar je u tome što se oni, shvatate, čak i svlačenjem oblače, i nagost – to su kod njih samo jedne pantalone više. Ali kad sam ja sasvim obično spustio pantalone, pao im je mrak na oči, i uglavnom zato što to nisam učinio prema Prustu, ni à la Žan Žak Ruso, ni prema Montenju, ili u smislu egzistencijalističke psihoanalize, već samo onako, od sebe, samo da bih ih svukao.


Intervju s Markom Pjereom za Frans Observater.
U jednom intervjuu rekao sam da su oni kao Pavlovljevi psi.
(1) Nagrada Sent Estaš (franc.).
(2) Romansijer; istoričar umetnosti; patafizičar (franc.).
 
Četvrtak

Neko me obdario iz Pariza paketom važnih francuskih knjiga, ispravno se dosećajući da ih ne znam i da treba da ih pročitam. Osuđen sam na čitanje samo onih knjiga koje mi dođu do ruku, pošto nisam u mogućnosti da ih kupujem – pa škrgućem zubima kad vidim lica iz industrije i trgovine koji kupuju sebi biblioteke za ukras kabineta, dok ja nemam pristupa delima koja su mi na malo drugačiji način potrebna.

Ali zahtevate da budem načitan i upućen, zar ne? Nekad mi je Ivaškjevič govorio da umetnik ne treba da zna previše. To je veoma ispravno, ali umetnik ne može dopustiti da mu glas kasni, i bezgranični idiotizam ustrojstva koje zatvara pred njim vrata pozorišta, koncertnih dvorana, knjižara, širom otvorena pred snobovskim novcem, jednom će se na vama osvetiti. Taj sistem koji intelektualca potiskuje na sivi kraj, koji inteligenciji oduzima mogućnost razvoja, u budućnosti će biti valjano ocenjen, i vaši unuci će vas smatrati glupacima (ali šta je vâs za to briga!).


Tek sada, zahvaljujući prijateljskoj pariskoj štedrosti, mogao sam da upoznam Kamijevo delo L’Homme révolté (Pobunjeni čovek ) – godinu dana posle izlaska knjige. Čitao sam je „ispod klupe“, kao nekad u školi, te bi Kami mogao s pravom da iznese zamerku zbog takve lektire – ali i pored toga njegov tekst je odmah postao okosnica mojih razmišljanja. „Uplašenost?“ Da, „uplašenost“ (pravo da kažem, nisam doživljavao osećanja drugačije do pod navodnicima). Ali ako bih mogao da govorim o uplašenosti, onda bih rekao da me manje plaši drama koju knjiga opisuje, nego volja za stvaranje drame, koja se daje osetiti u samom autoru. Hegel, Šopenhauer, Niče, na koje moramo svaki čas da mislimo, čitajući ovo, bili bi, bez obzira na to, dramatični – ali tragična misao čovečanstva u ono vreme je imala u sebi još i raskoš otkrića, tako javnu kod Šopenhauera, a i kod Ničea opipljivu i detinjastu – dok je Kami hladan.

Pakao te knjige je više uznemirujući zato što je hladan; i još zato što je nameran. Činilo bi se da nema ničeg neispravnijeg od tih reči – jer je teško naći delo ljudskije i plemenitije po nameri, naići na vatrenije saosećanje prema čoveku. Ali smrtna hladnoća uzrokovana je upravo time što Kami zabranjuje sebi čak i tu prijatnost kakvu daje razumevanje sveta, on hoće da dâ jedino sâm bol, odbacuje naslade lekara koji se raduje zbog svoje dijagnoze – hoće da bude asketski. A njegova težnja za tragedijom ima svoje korene u tome što su za nas danas tragedija i veličina, tragedija i dubina, tragedija i istina – postali sinonimi. Što označava da ne umemo da budemo veliki, duboki, istiniti drugačije, sem tragično.


To je možda jedna od glavnih odlika današnjeg mišljenja na prostoru poslednjeg veka. S jedne strane – sazreli smo toliko da već ne možemo da se radujemo našoj istini. S druge – usmereni smo prema tragičnosti i uporno je tražimo kao blago. Što znači da valjda stari svet, monoton u svojoj nesreći, nije postao tragičniji, već samo čovek. I tu je stvarno moguće uznemiravati se – jer ako, nagnuti nad našim ponorom, ne prestanemo iz ništavila da prizivamo demona, da će on ispuniti sve zakutke našeg bivstvovanja! Svet će biti onakav kakav mi budemo hteli. Pa ako postoji Bog na visinama i uz to još milostivi, neka učini da „nemamo zle snove“, pošto „to nije dobro, niti može izići na dobro“.


Šta bih imao da kažem o naravoučeniju Pobunjenog čoveka? To je delo na koje bih od sveg srca hteo da pristanem. Ali u tome je problem, što za mene savest, individualna savest, nema one snage kao za njega, kad je u pitanju spasenje sveta. Zar na svakom koraku ne vidimo da savest gotovo ništa nema da kaže? Da li čovek ubija ili muči zato što je došao do zaključka da ima pravo? Ubija, zato što ubijaju drugi. Muči, jer i drugi muče. Najužasniji čin postaje lak, kada je put do njega progažen, i, na primer, u koncentracionim logorima staza do smrti bila je već tako ugažena, da je malograđanin nesposoban da kod kuće ubije muhu, s lakoćom usmrćivao ljude. Znači, ono što nas danas zbunjuje, to nije ova ili ona problematika, to je, da se tako izrazim, rastvaranje problematike u ljudskoj masi, njeno uništenje pod dejstvom ljudi.

Ja ubijam pošto ti ubijaš. Ti i on i vi svi mučite, pa i ja mučim. Ubio sam ga, jer biste vi mene ubili da ga nisam ubio. Takva je konjugacija i deklinacija našeg doba. A iz toga proizlazi da opruga delovanja nije u savesti jedinke, nego u onom odnosu koji se stvara između nje i drugih ljudi. Ne činimo zlo zato što smo uništili u sebi Boga, nego zato što su Bog i čak satana nevažni, pošto sankcija čina postaje drugi čovek. Na celokupnom prostoru Kamijeve knjige ne nailazim na tu prostu istinu: da je greh obrnuto proporcionalan prema količini ljudi koji mu se predaju – i to obezvređivanje greha i savesti ne ogleda se u delu koje teži njihovom preuveličavanju. Kami, takođe, po ugledu na druge, izvlači čoveka iz ljudske mase, i čak iz opštenja sa drugim čovekom, konfrontirajući pojedinačnu dušu sa egzistencijom – i to izgleda tako kao kad bi ribu izvadio iz vode.


Njegova misao je previše individualistička, previše apstraktna. Već odavno ta rasa moralista meni izgleda da visi u praznom. Ako hoćete da ne ubijam i ne progonim, ne trudite se da mi objašnjavate kako je pobuna „afirmacija vrednosti“ – nego bolje pokušajte da mrežu rasteretite od napetosti koja se stvorila između mene i drugih, pokažite kako joj ne podlegati. Savest? Doduše, imam savest, ali kao sve u meni, ona je pre polusavest i nedovoljna savest. Ja sam poluslep. Ja sam lakomislen. Ja sam bilo kakav. Kami, grabljivi poznavalac nižeg sveta, jedan je od onih koji su uspeli najbolje da pokažu „prazninu“ koja kraljuje u našem neočovečenju – a ipak i on traži spasa u sublimiranim formulicama.


Zato, čitajući moraliste, uvek imam utisak da im izmiče čovek? Bespomoćan, apstraktan i teorijski izgleda mi moral – kao da se naša prava egzistencija ostvarila negde van njega. Pitam: da li to sam Kami govori meni u toj knjizi, ili izvesna škola moralnog mišljenja koja se stvorila na francuskoj zemlji skupnim naporom raznih Paskalâ – i oni taj instrument, usavršen i izoštren teškim radom tolikih mislilaca, prišivaju neposredno meni i drugim ljudima? Nije li to specijalizovan moral? Razrađen? Rekao bih, preterano dubok? Prekomeran? Koji prerasta? Moral koji je ne samo delo ljudi sa posebno prefinjenim osećanjem dubine nego koji su još sebe u njemu usavršavali. Njihova misao samo je prividno individualistička – bavi se jedinkom, ali nije tvorevina jedinke.


Svaki čas Kamijeva strast razbija taj skelet, i tada se odmaram. Pa ipak, muči me ta izbrušena savest, koja mi potura savest krajnju i kosmičku. Kako oživeti moral, oduzeti joj taj aspekt teorije, kako učiniti da stigne do mene, do čoveka? Uzalud Kami hoće da mi produbi savest. Moj problem nije usavršavanje moje savesti, nego pre svega to do koje je mere moja savest moja. Jer savest kakvom danas raspolažem, tvorevina je kulture, a kultura je nešto što, doduše, jeste nastalo od ljudi, ali s čovekom nipšto nije identično. I tu hoću da kažem: primenjujući na mene taj skupni proizvod, ne tretirajte me kao da sam samobitna duša u kosmosu – put do mene vodi preko drugih ljudi. Ako hoćete da mi se uspešno obratite, nikad ne govorite meni neposredno.


Samoća koja izbija iz Kamija ne muči manje od marksističkog, suhog kolektivizma. Što su vrednosti te knjige istinitije, tim više muči. Divim se, slažem se, potpisujem se pod tim, podupirem – i istovremeno se prema svojoj vlastitoj afirmaciji odnosim s nepoverenjem.

U tom pravcu idem – i ne zato što bih hteo, nego što moram.
 
Meni je stalo do prevladavanja nacionalne forme

U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova

Ponedeljak

Posle šesnaestočasovne, sasvim podnošljive vožnje autobusom iz Buenos Ajresa (da nije tanga kojim je drečao zvučnik!) – zeleni brežuljci Salsipuedesa, i ja sred njih s Miloševom knjigom pod pazuhom, knjigom čiji je naslov Zarobljeni um. Zahvaljujući tome što je juče padala kiša, danas stižem s čitanjem do kraja. Znači, to vam je bilo suđeno, takva vaša sudbina, davni poznanici, prijatelji, drugovi iz „Zjemjanjske“ ili „Zodijaka“, ovde ja – tamo vi, tako se sve odredilo – tako razobličilo. Miloš glatko priča povest bankrotstva književnosti u Poljskoj, a ja se lako i bez truckanja, pomoću njegove knjige, vozim preko tog groblja, kao nakjuče autobusom po asfaltnom putu.

Jeziv asfalt! Ne plaši me što tempora mutantur, plaši me što nos mutamur in illis1. Ne plaši me promena životnih uslova, pad država, uništenje gradova i drugi gejziri iznenađenja koji šikljaju iz krila Istorije, nego to što tip koga sam poznavao kao Iksa odjednom postaje Igrek, menja svoju ličnost kao sako, i počinje da deluje, govori, misli, oseća, uprkos samome sebi, ispunjava me strahom i stidom. To je užasna bestidnost! To je smešna smrt! Postati gramofon na koji je stavljena ploča s natpisom His master’s voice – glas moga gospodara? Kakva groteskna sudbina tih pisaca!

Pisci? Poštedeli bismo sebe mnogih razočaranja kad ne bismo „piscem“ nazivali svakog ko je kadar da „piše“... Poznavao sam te „pisce“ – bila su to lica pretežno plitke inteligencije i dosta tesnih vidika, koja tokom moga sećanja nisu postala neko... pa, prema tome, danas nemaju zapravo čega da se odriču. Te lešine odlikovale su se za života tom osobinom, da im je lako bilo fabrikovati i svoj moralni i ideološki lik, zadobijajući na taj način pohvalne kritike i ozbiljnijeg dela čitalaca. Ni pet minuta nisam verovao u katolicizam Ježija Andžejevskog, a pošto sam pročitao nekoliko strana njegovog romana, pozdravio sam u kafani „Zodijak“ njegovo paćeničko i produhovljeno lice grimasom tako sumnjivom, da je uvređeni autor odmah sa mnom prekinuo odnose.

Predratna književnost u Poljskoj bila je, s malim izuzecima, dobra imitacija književnosti, ali tu je i kraj
Ali i katolicizam i patnje iz knjige prihvaćeni su usklicima „osana!“ od strane naivčina, koje su podgrevane ćufte primali za krvavi biftek. Pijanički nacionalizam Galčinjskog, uostalom, zaista darovitog, jednako je bio vredan koliko i intelektualizmi Važikâ, ili ideologija grupe „Prosto z mostu“. U varšavskim kafanama, slično kao i u kafanama celog sveta, tada je postojalo potraživanje „ideje i vere“, zbog čega su pisci od petka do subote počinjali da veruju u ovo ili ono. Što se mene tiče, uvek sam to smatrao detinjastim; i čak sam se pravio da me to zabavlja, mada me u dubini srca obuzimao strah dok sam gledao taj uvod u kasniju Veliku Maskaradu. Sve je to bilo pre svega jeftino, i ništa manje jeftino je, u većini slučajeva, bilo sladunjavo čoveštvo svakojakih žena, poetičnost Tuvima i grupe „Skamandar“, pronalasci avangarde i druga ispoljavanja književnog života.

Duh se rađa iz imitacije duha, i pisac se mora praviti piscem da bi na kraju postao pisac. Predratna književnost u Poljskoj bila je, s malim izuzecima, dobra imitacija književnosti, ali tu je i kraj. Ti ljudi znali su kakav treba da je veliki pisac – „autentičan“ – „dubok“ – „konstruktivan“ – te su se predano trudili da ispune te postulate; ali igru im je kvarila svest da ih na pisanje ne teraju njihova vlastita „dubina“ i „uzvišenost“, nego da – naprotiv – oni u sebi proizvode tu dubinu kako bi bili pisci. Tako se obavljala ta suptilna ucena vrednostima i više se nije znalo da li neko ne proglašava pokornost jedino da bi se uzvisio i istakao, ili da li neko ne proglašava bankrotstvo kulture i literature zato da bi postao dobar književnik. A što je među tim bićima, sputanim vlastitim protivrečnostima, bila veća glad za pravim i čistim vrednostima, tim je očajnije postajalo osećanje neizbežne šmire koja odasvud nadire. O, one razrađene inteligencije, izbrušeni nivoi, suptilnosti izvlačene za kosu, zagušljive muke za čitaoce! Jedno je samo bilo sredstvo da se čovek probije iz toga pakla: otkriti stvarnost, obnažiti čitav taj mehanizam i lojalno priznati primat ljudskoga nad božanskim – ali toga se upravo bojala i ne samo naša književnost, to nipošto nisu hteli da priznaju književnici – mada bi to jedino moglo da ih naoruža novom istinom i iskrenošću. To je razlog što je poljska predratna književnost sve više postajala oponašanje. Ali čestiti narodić koji ju je uzimao za ozbiljno, mnogo se začudio, videći kako su njegovi „vodeći pisci“, kad ih je istorijski trenutak priterao uza zid, počeli da menjaju kožu, glatko usvojili novu veru i uopšte počeli da igraju kako im se zasviralo. Pisci! Ali baš u tome i jeste stvar što su to bili pisci koji nipošto nisu hteli prestati da budu pisci, spremni na najherojskije žrtve, samo da se održe u svom spisateljstvu.


Tupa doslovnost gazduje čak i na najvišim stepenicama društva: Gombrovič kao dečak

Uopšte ne tvrdim kako, da sam podvrgnut istim pritiscima kao i oni, ja ne bih napravio istu bruku, i čak smatram da je to vrlo verovatno – ali bar se ne bih izglupirao kao oni, jer bih bio iskren prema samom sebi, i meni te apsolutne vrednosti ne bi tako obilno izlazile iz grla. Ono onda, u rojnim i bučnim varšavskim kafanama, već kao da sam osećao dan konfrontacije, otkrivanja i obnaživanja, te sam radije, za svaki slučaj, izbegao fraze. A, ipak, nije sve bankrotstvo u tom bankrotstvu, i danas sam sklon da u Miloševoj knjizi tražim radije nove mogućnosti razvitka nego oznake krajnje katastrofe. Zanima me pitanje: do koje mere ta mračna iskustva mogu piscima Istoka obezbediti prednost nad njihovim zapadnim kolegama.

Jer sigurno je da u svom padu oni na neki poseban način stoje iznad Zapada, i Miloš ne jednom podvlači svoju snagu i mudrost, kakvu je kadra da osigura škola iskrivljavanja, terora i dosledne deformacije. Ali, sam Miloš je ilustracija tog svojevrsnog razvitka, jer njegova mirna, tečna reč, koja s tako smrtnom ozbiljnošću posmatra ono što opisuje, ima ukus neke specifične zrelosti, nešto drugačije od one koja cveta na Zapadu. Rekao bih da se u svojoj knjizi Miloš bori na dva fronta: tu se nastoji ne samo to da se u ime zapadne kulture osudi Istok nego i to da se Zapadu nametne svoje, zasebno doživljavanje, izneseno otuda, i svoje novo znanje o svetu. I taj dvoboj, gotovo lični, savremenog poljskog pisca sa Zapadom, gde se igra vodi oko pokazivanja sopstvene vrednosti, snage, posebnosti, za mene je zanimljivija od analize problema komunizma – koja, mada je izuzetno pronicljiva, ne može apsolutno više uneti novih elemenata.

On sam, Miloš, nekad je rekao nešto u tom smislu: da razlika između zapadnog i istočnog intelektualca počiva na tomе što prvi nije dobro dobio po d... U skladu s tim aforizmom, naš adut (uključujem tu i sebe) predstavljalo bi to da smo predstavnici brutalizovane kulture, znači one koja je bliža životu. Ali Miloš sam odlično zna granice te istine – i bilo bi žalosno kada bi se naš prestiž zasnivao isključivo na tom izudaranom delu tela. Jer izudarani deo tela nije deo tela u normalnom stanju, a filozofija, književnost, umetnost moraju ipak biti upotrebljive za lica kojima nisu poizbijali zube, kojima nisu napravljene modrice oko očiju i kojima nisu iščašili vilicu. I gledajte Miloša kako on – ipak – nastoji da prilagodi svoju podivljalost zahtevima zapadne prefinjenosti.

Duh i telo. Dešava se da telesne ugodnosti traže oštrinu duše i da se iza utišavajućih zavesa, u zagušljivoj sobi buržuja rađa surovost o kakvoj nisu ni sanjali oni koji su bacali boce na tenkove. Što znači, da bi naša brutalizovana kultura dobro došla samo tada kad bi postala nešto stvarno, novi vid prave kulture, naš promišljen i organizovan doprinos univerzalnom duhu.

Sve manje me zanima Miloš kao branilac zapadne civilizacije, a sve više Miloš – protivnik i rival Zapada. Tamo gde se on trudi da bude drugačiji od zapadnih pisaca, za mene je najvažniji
Pitanje: da li su Miloš i poljska kultura na slobodi kadri da ispune bar delimično taj program?

Sve ovo pišem u svojoj sobici i moram već da završim, jer me čeka večera u pansionu Las Delicias. Zato, zbogom na časak, dnevniče moj, verni psu moje duše – samo ne zavijaj – tvoj gospodar se, doduše, udaljava, ali će se vratiti.

Sreda

Od izvesnog vremena (i možda usled monotonije moje ovdašnje egzistencije) obuzima me radoznalost koju nikad pre nisam osetio s tako destilovanom jačinom – radoznalost – šta će se desiti za trenutak. Pred mojim nosom – zid mraka iz koga izranja najneposrednije odmah, kao grozno otkrovenje. Iza tog ugla... šta će biti? Čovek? Pas? Ako pas, kakvog oblika, koje rase? Sedim za stolom i za trenutak će stići supa, ali... kakva supa? To tako načelno osećanje umetnost još nije valjano obradila, čovek kao instrument koji Nepoznato preobražava u Poznato, ne figurira u broju njenih načelnih junaka.

Završio sam Miloševu knjigu.

Miloš je prvorazredna snaga: Gombrovič o Česlavu Milošu

Neizmerno poučna i podsticajna lektira za nas sve, a za poljske književnike i potresna. Gotovo neprestano mislim o tome kad sam sâm, i sve manje me zanima Miloš kao branilac zapadne civilizacije, a sve više Miloš – protivnik i rival Zapada. Tamo gde se on trudi da bude drugačiji od zapadnih pisaca, za mene je najvažniji. Osećam u njemu isto ono što postoji u meni, to jest netrpeljivost i omalovažavanje prema njima, pomešano sa gorkom bespomoćnošću. Poređenje Miloša s Klodelom, na primer, ili s Koktoom, ili čak s Valerijem, nameće čudne zaključke. Eto, činilo bi se da taj poljski pisac, taj kolega Andžejevskog i Galčinjskog, posetilac „Zjemjanjske“, raspolaže većom zalihom realizma i da je „moderniji“ i, uz to, duhovno slobodniji, otvoreniji prema stvarnosti i naspram nje lojalniji; a dalje se stiče utisak da je možda još usamljeniji; i još, da je odbacio ostatke onih iluzija za koje se još hvataju zapadni bardi (jer Valeri, mada je i sasvim ispran od iluzija, nije ipak prestao da bude čovek vezan za neku sredinu i za izvesni društveni poredak – a Miloš je potpuno izbačen iz sedla). Dakle, moglo bi se smatrati da ova brutalizovana kultura pruža – i to ne bilo kakvu – prevagu. Ali sve to kao da je još nedovedeno do kraja, nedorečeno, nekonsolidovano, i možda nam nedostaje ona krajnja svest koja bi dala potpunu posebnost i snagu našoj istini. Nedostaje nam ključ za našu zagonetku.

Kako nervira nejasnost našeg odnosa prema Zapadu! Poljak koji se konfrontira sa istočnim svetom jeste određen i unapred poznat Poljak. Poljak okrenut licem ka Zapadu, ima mutno lice, puno nejasnih gnevova, nepoverenja, tajanstvenih razdraženja.

Četvrtak

Pada kiša i dosta je hladno. I zato sam ceo dan čitao Braću Karamazove u izvrsnom izdanju, koje obuhvata i pisma i komentare Dostojevskog.

Petak

Pošta. R. mi je poslao pisma i listove, među kojima i poslednji broj Kulture. Iz nje saznajem da je Miloš dobio Prix Europeen (2) za roman koji ne znam: La prise du pouvoir (3). U istom broju Kulture – Miloševe opaske o Venčanju i Trans-Atlantiku.

Dnevnik
 
Nedelja

Prijatelji? Kolege? Koliko puta su me samo pomenuli zajedno s njim u raznim književnim inventarima kao „poljsku eksperimentalnu prozu“. A ipak, ako je u poljskoj umetnosti postojao neko meni suprotan u sto postotaka, to je bio on.

Nisam više u stanju da se setim da li je u dijalogu, koji smo vodili prilikom svakog njegovog dolaska u Varšavu, to nekad bilo jasno rečeno. Ali jednom, u Alejama, pred Šopenovim spomenikom, rekao je da mada su naši književni žanrovi srodni po „svojoj ironiji, sarkastičnom eskapizmu, igri žmurke“, ipak „moje mesto na mapi je za sto milja daleko od toga, i još više, tvoj glas, da bi stigao do mene, mora da se odbije o nešto treće, između nas ne postoji direktna telefonska linija“.

Po mom shvatanju, to je izgledalo ovako: Bruno je bio čovek koji se odricao sebe. Ja sam bio čovek koji je tražio sebe. On je hteo smrt. Ja sam hteo ostvarenja. On se rodio za roba. Ja sam se rodio za gospodina. On je hteo poniženja. Ja sam hteo da budem „iznad“ i „više“. On je bio jevrejske rase. Ja sam bio iz poljske plemićke porodice.

I on je bio mazohist – neprestani, neukrotivi – to se u njemu neprestano osećalo. Ne, taj ton nije pogodovao gospodarenju! Gnom, sitan, ogromne glave, previše uplašen da bi se odvažio na postojanje, izbačen iz života, promicao je krišom, marginalac. Bruno nije priznavao sebi pravo na postojanje i tražio je samouništenje – ne zbog toga što je sanjao o samoubistvu, on je samo celim sobom „težio“ nebiću (upravo to ga je hajdegerovski činilo tako osetljivim na bivstvo). Po mome mišljenju, u tome teženju nije bilo nikakvog osećanja krivice kao kod Kafke, to je pre bio nagon koji bolesnoj životinji nalaže da ode u stranu, da se ukloni. Bio je sporedan. Bio je dopunski. Moguće je da je njegov mazohizam imao i druga obličja – ne znam – ali sigurno je bilo i poštovanja ukazivanog silama bivstva koje su ga gazile.

Čovek izbačen iz života... šta da počne? Jedino može da se skrije u Duhu – i biće to Bog, ako je vernik, Moral, a pošto nije vernik biće moralan, Umetnost, ako poštuje lepo... Bruno ne samo što nije verovao u Boga nego se za njega nije ni zanimao, a mada je imao veliko osećanje morala u svim svojim postupcima, uopšte nije odgovarao moralu shvatanom kao doktrina i svesno načelo delovanja. Znači, samo umetnost... I zaista, uvek sam ga video odanoga njoj, prožetoga njome sa žarom i usredsređenošću, kakve nikada ni u kome nisam imao prilike da ih vidim – takav je bio on, fanatik umetnosti, njen rob. Stupio je u taj manastir, potčinio se njegovom strogom režimu, ponizno je ispunjavao najstrože zapovesti, da bi postigao savršenstvo.

Samo što nije uspeo da postigne produhovljenje...


Koliko sam mogao da upoznam Bruna, nimalo lakog, njegove mazohističke sklonosti, koje Sandauer ispravno ističe, čine ključ duhovne katastrofe koja mu se dogodila, u njegovom krajnjem utočištu, u umetnosti. Onda, mazohizmu svojstvena dijalektika bola i blaženstva (karakteristična i za umetnost), a još više težnja za samouništenjem, mogu mnogo šta tu da objasne.


A šta se dešava kad monah koji se vatreno bičuje pred svetom slikom, odjednom oseti da je bič prestao da bude oruđe torture, a postao oruđe blaženstva? Kad bismo tu situaciju dosledno razvili, došli bismo do sumornog paradoksa: grešnik, da bi postigao spasenje, izmišlja sebi sve strašnije muke, ali što je bol veći, tim je užitak veći, tim je greh miliji!

Ali, pustimo bol. Porazgovarajmo o samouništenju. Taj sveti umetnik – dešavaju se takvi – mogao je, naravno, zahvatiti iz svojih čudesnih umetničkih dostignuća toliko dostojanstva i ponosa, toliko duha, da bi biološka slabost postala manje važna. Kad ga je život odgurivao mogao je početi da postoji na onom drugom polu. Onaj ko se ponižava biće uzvišen – može da se uzdigne. Ali, poniženje i pokora ga ništa nisu stajali, moralno mu ništa nisu značili, naprotiv, prijalo mu je sve što ga je degradiralo, rušilo. Umetnosti se približavao kao jezeru, da bi se u njemu udavio. Padajući na kolena pred Duhom, doživljavao je čulno uživanje. Hteo je da bude sluga, i ništa više. Želeo je nepostojanje.

To su nevolje nekoga kome prija bič.

I ako je umetnost nazivao „izdajom“ ili „fintom“, to je zbog one njene perverzije.

Vitold Gombrovič
 
PISAC I NOVAC

Pre svega želeo bih da napadnem reč “pisac”. Ne postoji pisac ili, ako više volite, čovek koji ume da piše, odnosno koji se smatra piscem. Često sam viđao ljude koji nisu pisali knjige, a stvorili su remek-dela. Poznavao sam i mnogo osrednjih osoba koje su neprestano fabrikovale tomove koji su preplavljivali tržište. Veličina književnosti sastoji se u tome da se svaki čovek koristi jezikom i da može da se izrazi. Dakle, pisanje nije profesija. Za pisanje su neophodni ličnost i viši stepen duha.

Po meni, smešno je pisanje smatrati društvenom funkcijom koja treba da bude nagrađivana. Pišem ono što želim. Pišem zbog vlastitog zadovoljstva. Pišem na vlastiti rizik. Prema tome, moj zadatak je potpuno privatna stvar. Ako neko kupuje moje knjige, utoliko bolje. Tek tada imam pravo da učestvujem u tom poslu, ali to je drugorazredna stvar koja nema ništa zajedničko s pravom književnošću, s književnošću duha. Zbog toga je upravo u istočnoj Evropi, u kojoj vlada birokratski sistem, u kome pisac treba da bude neka vrsta vodiča, majstora ili zastupnika najbolji način ubijanja književnog izraza. Ponavljam: književnost je krajnje individualna stvar. Pisac ne može nikada da garantuje da se neće pokazati glup. On više nije biće, samo je biće koje želi da bude više, kandidat za višost. To treba reći jasno i kategorično, da bi nas to oslobodilo utilitarističke i društvene trivijalizacije koja danas parališe prave talente.

U situaciji u kojoj se društveno suprotstavlja duhovnom i svaka tendencija se svodi na isticanje društvene uloge pisca, osuđeni su na smešnost. Nema ničeg iluzornijeg, ponižavajućijeg i komičnijeg od onih kongresa pisaca koji, istinu govoreći, nisu ništa drugo nego ciničan način organizovanja sebi prijatnih putovanja, putem držanja govora.

Kada vidim umetnika na ulici, prelazim na drugu stranu, jer je umetnik dužan da bude sam. On ne podnosi ni “drugove”, ni “kolege” itd. Umetnost je privatna konverzacija među dvoma ličnostima: između onog ko govori i onog ko prima reči. Ni manje ni više. Upravo iz tog razloga današnja sklonost ka podruštljavanju književnosti, sve rekompenzacije, nagrade, položaji i odlikovanja pre su štetni nego korisni. Nagrade priznavane nekima nisu ništa drugo nego krivotvorenje vrednosti. U žiriju koji prema statutima treba da uzima u obzir isključivo književne vrednosti dela raspravlja se javno kroz diskusije o razlozima koji nemaju ništa zajedničko s umetnošću: “Dajte nagradu njemu, jer je sada red na Južnu Ameriku”, ili: “Dajte je onom, jer je siromašan” ili: “Dajte je onom, jer je star i bolestan”, ili iz ovog ili onog političkog razloga.

Voleo bih da znam šta bi se dogodilo ako bi jednoga dana neki dobar advokat tužio žiri, čiji su članovi javno izjavili da priznaju nagradu iz političkih, humanitarnih ili sličnih razloga razloga koji nemaju ništa zajedničko sa statutom. Čini mi se da bi moglo izazvati lančanu reakciju ako bi svi umetnici koji su žrtve takvog ponašanja, zatražili oštetu za nanetu nepravdu. I publika bi mogla pokrenuti proces ako bi se nagrada koja se smatra poštenom nagradom pravog talenta, u stvarnosti priznavala iz drugih razloga i jednostavno značila pravljenje nekog budalom.

Što se mene tiče, podnosio sam bedu u Argentini tokom 23 godine, bez ljutnje i bez ikakvih pretenzija, s obzirom da sam svoju sudbinu izabrao. Mogao sam da se organizujem na drugi način. Ako sam ostao pri tome, onda je to bilo isključivo na vlastiti rizik i nemam nikakvo pravo da zahtevam od ljudi da se oduševljavaju mojim knjigama. Kasnije, 1963. godine, dobio sam prvu rekompenzaciju, u vidu poziva od strane Fordove fondacije na jednogodišnji boravak u Berlinu, povezan sa stipendijom u visini od 1500 dolara mesečno. Prihvatio sam taj poziv, jer nisu postavljani nikakvi uslovi i nisam bio obavezan da u zamenu za to napišem nijednu reč. Međutim, moram da priznam da je to za mene bilo krajnje razdražujuće. Našao sam se sa desetak pisaca iz svih zemalja sveta i, kakve sramote, bio sam s “kolegama”.

Istovremeno veoma sam zahvalan Fordovoj fondaciji na tome što sam mogao da uštedim malu sumu novca koja mi je u početku omogućavala boravak u Evropi. Moje knjige, iako u malotiražnim izdanjima, počele su se prevoditi na brojne jezike i donositi mi dohodak koji mi je dopuštao ugodan život na francuskoj Rivijeri.

Bio sam uvek autsajder, čovek koji ne želi da ima bilo šta zajedničko s političkim partijama, grupacijama, udruženjima, ambasadama.

Istinu govoreći, nisam bio građanin nijedne zemlje, jer je moj položaj bio položaj emigranta. Čak mi je zameran, iako sam ponosan na njega. Smatram da svaki cenjeni umetnik mora, iz mnogih razloga, da bude emigrant.

Već više godina moj ugled raste, mada otvoreno moram da kažem da u Engleskoj, nažalost, moja dela imaju slabiji odjek, čak sam iznenađen komentarima tamošnje štampe. Mada, kasnije su mi rekli da članke u štampi poveravaju mladim praktikantima. Da li je to istina, ne znam?

S druge strane, i to pre svega u Evropi, mogu da kažem da su se moje knjige probile, posle teške borbe, s obzirom da me niko nije podržavao, niti je mogao videti bilo kakav interes u mom nametanju publici. Tek tada predložen sam za Međunarodnu nagradu za književnost. Bilo je to 1965. godine. Nagradu od 10 000 dolara priznao mi je međunarodni žiri koji se sastojao od kritičara koje su izabrali izdavači koji su je osnovali. Predsednik žirija bila je Meri Makarti.

Moram da priznam da su diskusije bile veoma površne, da su se u njima mešale desetine imena. i da su za mene bile krajnje depresivne. Biti trkački konj ili krava muzara prikazana za orden, malo je ponižavajuće. Stvarno sam se iznervirao tek kada sam na svoje veliko iznenađenje pročitao u novinama mišljenje gospođe Meri Makarti koja je nevino izjavila da od moje knjige Pornografija nije mogla da pročita ništa osim početka, jer joj je bila odviše dosadna. Nečitanje knjige do kraja jeste jedan od načina njene osude. U slučaju predsednika žirija, međutim, smatram da je reč o blagom preterivanju. Mada, taj stav u biti mi se čini nepristojnim.

Izgubio sam nagradu zahvaljujući jednom glasu u korist Sola Beloua. Prema tome, da je gospođa Makarti priočitala moju knjigu, što je predstavljalo njenu obavezu, možda bih zaradio 10 000 dolara.

Dve godine kasnije, 1967. godine, moja ljutnja na gospođu Makarti pretvorila se u prihvatanje i divljenje. Nagrada je udvostručena i zahvaljujući srećnoj opoziciji od strane gospođe Makarti postao sam vlasnik 20 000 umesto 10 000 dolara. Razmatranja žirija donela su mi slavu druge vrste, to da je jedan od članova žirija o meni otprilike rekao: “Za mene je Gombrovič zagonetka. Voleo bih da ga upoznam. Možda je homoseksualac, impotent, onanista ili organizator orgija à la polonaise“.

Naravno, ova izjava je objavljena u štampi, a posredstvom radija dospela je svuda, i dok sam prolazio trgom u Vansu mlada nouvelle vague koja je sedela u kafani, prokomentarisala je: “Evo homoseksualca, impotenta koji organizuje orgije!” Oprostite zbog ove malčice neotesane pričice. Ispričao sam je da bih pokazao do koje mere ton današnje kritike postaje brutalan i neodgovoran.

Nagrade su uvek povezane s drugom, veoma neprijatnom stvari: s reklamom. Nije lako učiniti uviđavnim nekog ko nikada nije mučen osuđivanjem, obnaživanjem, diskvalifikovan, lažno optuživan od strane novinara koji pišu u žurbi, kojima je čitanje dosadno (koji zapravo nikada ne čitaju). Takva kritika vas klasifikuje, prilepljuje vam etiketu, oduzima svežinu, jedini pravi smisao postojanja. Kritika postoji zbog toga da u buci izdavaštva, fabrikovanju produkcije zadavi umetnikovo delikatno biće.

Postoji i drugi aspekt neprijatne kritike. Kada je reč o umetniku većeg kalibra, kao što su na primer Česterten ili Konrad, njihov kritičar je uvek niži, utoliko pre što ne može pronicljivije i dublje da spozna njihovu ličnu stvarnost, pogotovu na osnovu površnog čitanja. S druge strane, kritikovanje je ocenjivanje. Tako da kritika silom prilika poprima ton sudije. Čak se gospodin Smit u oceni Šekspira ponaša kao neko viši. Prema tome, kritika je dvostruko neprijatna stvar. Davi umetnika u proizvodnji, klasifikuje ga i slično, a istovremeno ocenjuje ga unapred, bez ikakvog prava na to. Smatram da svaki umetnik može pokazati gomilu krajnje idiotskih isečaka iz štampe. Na svojoj konferenciji za štampu Jonesko je predstavio čitavu kolekciju gluposti, čitajući ih jednu za drugom, mišljenja koja su u potpunoj suprotnosti s temom njegovih komada. Sve to proističe negativno iz toga što umetnik istovremeno pripada svetu duha i svetu Cezara, svetu pojedinca i svetu zajednice. Danas taj kolektivni svet pritiska umetnika, pa ipak pokušajmo to da sagledamo izbliza. Jedina prava vrednost umetnosti je to što je izražajno sredstvo pojedinca koji je potpuno slobodan. Književnost ne može pretendovati na slavljenje nauke, ali bez književnosti niko ne bi saznao kakva je privatna stvarnost čoveka, kome za izražavanje sebe nije potrebno ništa osim olovke i lista hartije.

Na kraju valjalo bi pomenuti eksploataciju umetnika od strane agencija, a pre svega prevodilaca pozorišnih komada. Dok sam bio potpuno naivan u ovoj oblasti imao sam agente kojima sam davao 45% svoje zarade. Danas im dajem 10-20%. Naravno, dobra agencija je neophodna mladom piscu koji želi da bude objavljivan ili izvođen u pozorištu, međutim ne zna se šta agencija može da uradi za već poznatog pisca. Teško je poverovati da će se zahvaljujući njenim uticajima ili zahvaljujući njenim savetima pozorište materijalno angažovati, prikazujući dati komad. Jer, pre se vrednost komada sama po sebi nameće. Što se tiče prevodilaca pozorišnih komada stvar još gore stoji, bar na evropskom kontinentu. Pozorišni prevodilac ne naziva se prevodiocem već pompezno “adaptor”. Zbog čega? Da li da bi opravdao zaradu koja je apsolutno neproporcionalna zaradi prevodioca proze? Prevodiocu romana izdavač plaća jednokratno sumu koja iznosi, recimo, 500 dolara. Pozorišni prevodilac, međutim, ima stalno obezbeđen procenat, recimo 30 ili 40, pa čak i 50% sume koju dobija pisac, u vezi s čim mu, ako komad ima uspeha, na primer, donosi 10 000 dolara dohotka, odnosno za rad od nekoliko nedelja dobija 4000 ili 5000 hiljada dolara. Na “Ivoni, kneginji burgundskoj” radio sam godinu dana. Isto se manje više odnosi na ostale moje komade. Nisam imao nikakvu garanciju da će biti prikazivani, na premijere u evropskim pozorištima čekao sam 30 godina. Dakle, ako prevodilac uzima za svoj rad, kome ne odričem vrednost, ali koji ni na koji način ne mogu upoređivati s mojim, a u svakom slučaju je znatno lakši (svaki prevodilac se može zameniti drugim) 40 ili 50% zarade, to smatram nepravednim i čudim se što dramski pisci dopuštaju da budu do te mere izrabljivani.

Vitold Gombrovič
 
8.VIII '67.

Književnosti poljska! Ja, u dronjcima, očupani, bedni, ja - pozer, otpadnik, izdajnik, megaloman, bacam pred tvoje noge lovor međunarodni, najsvetiji od vremena Sjenkjeviča i Rejmonta.
(Oprašta se zbog neizražavanja saučešća).

Dnevnik
 
Nisam mogao da nađem formu za iskazivanje svoje stvarnosti. Nisam mogao uopšte da odredim tu stvarnost, da nađem svoje mesto. U tim uslovima mogao sam samo – i tako sam napisao u Ferdidurke – da se pravim pisac (po uzoru na druge pisce)

Vitold Gombrovič
 
Najdublji ljudski rascep, njegova krvaveća rana, upravo je: subjektivizam – objektivizam. Suštinsko. Očajničko. Relacija subjekt – objekt, ili svest i predmet svesti je izlazna tačka filozofskog mišljenja. Zamislimo da se svet redukuje na jedan jedini predmet. Kad ne bi bilo nikoga, ko bi mogao da pojmi postojanje tog predmeta, on ne bi postojao. Svest je iza svega, poslednja, svestan sam svojih misli, tela, utisaka, spoznaja, zato ovo sve za mene postoji.

Dnevnik
 
O BRUNU ŠULCU

Uvek sam ga video odanoga umetnosti, prožetoga njome sa žarom i usredsređenošću, kakve nikada ni u kome nisam imao prilike da ih vidim – takav je bio on, fanatik umetnosti, njen rob. Stupio je u taj manastir, potčinio se njegovom strogom režimu, ponizno je ispunjavao najstrože zapovesti, da bi postigao savršenstvo.

Vitlod Gombrovič
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top