Vilijam Blejk i 3 njegove najpoznatije slike

[Nina]

William Blake, possible self-portrait, c 1802

Vilijam Blejk ( 1757 — 1827) bio je engleski književnik, slikar, grafičar i mističar.Njegova je umetnost bila istinski revolucionarna, koja je delovala u pozadini društvenih i političkih konvulzija američke i francuske revolucije i evropskih ratova koji su usledili. Na svoj vrlo specifičan i ekscentričan način, projektovao je nade i strahove svog doba.Vilijam Blejk je bio samouk. Likovno se obrazovao kopirajući Mikelanđela, Rafaela i Direra i crtajući detalje arhitekture i plastike u Vestminsterskoj opatiji,
a književnu kulturu je stekao čitajući i imitirajući engleske renesansne pesnike i savremene „predromantike“.Godine 1784. u Londonu je otvorio štampariju.
Razvio je novu tehniku gravure u boji.

Njegov pogled na svet formirao se u proučavanju Svedenborgovih teozofskih spekulacija i mnogih rasprava o gnosticizmu i druidizmu, ostvarivši i kao slikar i kao pesnik, originalna dela.On se možda najviše približio idealnom poimanju smisla i slike u svojim lirskim pesmama. Osim „Pesničkih skica“, njegovog prvenca, nijedno od njegovih dela nije štampano za njegovog života, a u javnost su mogla dospeti samo u malobrojnim primercima koje je svojeručno izrađivao posebnom tehnikom obojenog bakropisa, koji je sam izumeo. Od njegovih slikarskih radova posebno se ističu ilustracije Miltona, starozavetne „Knjige o Jovu“, Dantea.

Smatran je čudakom zato što je bio svojeglav i nesklon uživanjima ovog sveta. Živeo je na rubu siromaštva i umro potpuno zaboravljen.

U Galeriji Tejt nalazi se njegov zagonetni ciklus od 12 takozvanih „velikih otisaka u boji“, uključujući Njutna i Nabukodonosora, koje je naručio neki Vilijam Bats, državni službenik čiji je glavni posao bio je da se pobrine da vojska ima dovoljno uniformi, ali koji je imao sporednu liniju kao trgovac ugljem i vodio je internat za devojke sa svojom ženom. Zamislite scenu: gospodin i gospođa Butts i vizuelni ekvivalent teškog metala na zidovima njihove skromne kuće u Sohou.

 

[Nina]

William Blake, Newton, 1795-c1805, Tate

Blejk prikazuje Isaka Njutna i kao čoveka od nauke i kao tiransku figuru, arhitektu univerzuma sa satnim mehanizmom, koji je Blejk smatrao tako odvratnim. Njutnovi naučni zakoni merili su naš svet i stoga ograničavaju čovečanstvo. Njegova „nauka“ je proizvela bede industrijske revolucije i „mračne satanske mlinove“ Blejkove najpoznatije pesme, Jerusalim.. Ipak, Blejkov lik je vraćen kao univerzalni simbol znanja, koji se pojavljuje na koricama naučnih udžbenika. Eduardo Paoloci ju je ponovo stvorio kao skulpturu 1995. godine da bi ulepšao predvorje Britanske biblioteke. Da li je ovo Blejkova ironična verzija savršenog čoveka, klasičnih talasastih mišića koji pucaju iz njegovog mramornog torza, odgovornog za sve nevolje društva iz 18. veka?

 

[Nina]

"Nabukodonosor" Vilijam Blejk, 1805. –Tejt Galerija

Pored Njutna na zidu Tejt galerije visi otrcani lavovski kralj Nabukodonosor, izbezumljen i primoran da živi kao divlja životinja kao kazna za preteranu gordost. Možda su ove dve slike koje oduzimaju dah osmišljene kao par: Nabukodonosor rob emocionalne slabosti, Njutn rob razuma.
Oko 1788. Blejk je izumeo novi oblik štampe u boji, kombinujući tekst i sliku, slikara i pesnika. Opisao je to kao svoju 'paklenu metodu', za koju je tvrdio da je naučio od duha svog mrtvog brata Roberta. Tako je njegova umetnost došla kao neka vrsta dodatnog bonusa njegovim stihovima, što mu nije dalo establišmentu slavu. Zaradio je ono malo što je uradio kao graver, a svoju umetnost je prodao maloj grupi prijatelja i pristalica koji su bili zavedeni njegovim fantastičnim, a neko vreme i rizičnijim slikama. Najraniji vlasnici Blejkovih iluminiranih knjiga bili su brojni kolekcionari retkih knjiga, od kojih su neki nazvani „Ludaci“. Drugi vlasnik Blejkovih knjiga, Isak Dizraeli, otac budućeg premijera Benjamina, opisao je kako će se njegovi gosti 'deportovati' sa Blejkovim knjigama, 'ispod upaljene Argand lampe u njegovoj dnevnoj sobi' uživajući u njegovim ugraviranim slikama ' anđeli, đavoli, divovi, patuljci, sveci, grešnici, senatori i odžačari'. Kako navodi T.S. Eliot je kasnije 1921. napisao da je Blejk bio „divlji pesnik za superkultivisane“.

 

[Nina]

William Blake, TheAncient of Days,1827

Tu je i treca slika koja je mozda jedna od njegovih najmoćnijih sa figurom iz njegove mašte, čovekom koji meri svet u trenutku stvaranja. Goli, bradati i vijugavi, starac se naginje sa sunca sa ogromnim kompasima; mračni naučnik koji meri svet u trenutku stvaranja, meri ono što se nikada zaista ne može izmeriti. Ovo delo je obojeno u poslednje dane Blejkovog života i on ga je proglasio „najboljim što sam ikada završio“.

Umro je u avgustu 1827. Čitulja u Književnoj hronici razotkrila je oprečno viđenje savremenog doba, da je on „jedna od onih genijalnih osoba... čiji su ekscentrici ipak bili izvanredni od njihovih profesionalnih sposobnosti“. Blejka ne bi bilo briga. Godine 1809, nakon katastrofalne samostalne izložbe u Londonu, napisao je da „ako je čovek majstor svoje profesije, ne može biti nesvestan da je to tako; a ako ga ne uposle oni koji se pretvaraju da podstiču umetnost, on će se zaposliti i potajno se smejati prelivom neznalica.

 

[Nina]

Ove tri slike isticu Blejka, umetnika, koji je slučajno pisao poeziju sa strane. Slike razotkrivaju alegorijske priče, poput nekog složenog grafičkog romana. Težio je da bude britanski Mikelanđelo, ali je umesto toga ušao u fantazmagoričan svet nalik peći zasnovan na Bibliji i sopstvenoj poeziji. Njegova umetnost nije bila umetnost njegovih savremenika poput Konstebla i Tarnera: poetske i atmosferske saradnje oblaka i sunčeve svetlosti na engleskim pejzažima. Umesto toga, Blejkov opus je čovek sa upaljenom maštom, koji se bori protiv realnosti da bude umetnik u komercijalnom svetu i pokušava da shvati društvene i političke promene daleko iznad svojih zamisli.