Ера Викинга је по много чему посебна, надахњујућа, испуњена бурним догађајима, великим и епским биткама. Ера која је изњедрила толико изванредних ратника, великих хероја, коју су обиљежиле многе невјероватне и фасцинантне приче. Ипак најневјероватнија и најфасцинантнија је прича о једном ратнику који су појавио у сумрак викиншке епохе, великом и силном, лављег срца и пјесничке душе, о пустолову којег није држало једно мјесто, авантуристи, најамнику, који ће постати краљем. Човјеку са којим су повезане приче свих великих личности његовог времена, који је битке војевао и ратовао од Енглеске до далеке Русије и Месопотамије, од Норвешке до Јерусалима, човјек чије име је уклесано у вјечност. Његово име је Харалд Хардада.
Рођен је почетком XI вијека. Године 1030, млађани Харалд се прикључио полубрату Олафу Харалдсону у тежњи да преотме од Кнута, великог краља Сјеверног мора (Енглеске, Данске и Норвешке) норвешки пријесто. У бици код Стиклестада Олаф и Харалд су поражени од снага лојалних Кнуту.
Харалд је прогнан у Кијевску Русију. У првој половини 1031.године Харалд је стигаои на двор великог кнеза Јарослава Мудрог, чија је жена била у сродству са Харалдом. Јарослав је препознао војни потенцијал у Харалду и поставио га за команданта својих снага. Харалд је учествовао у Јарославовом походу против Пољака 1031. године, те се наредмих година борио против других кијевских непријатеља од којих су најопаснији Печенези.
Но Харалда, иако је стекао и репутацију и добар положај код Јарослава, пустоловног духа није држало једно мјесто. 1033. или 1034. године, са око 500 својих ратника преселио се у Константинопољ гдје су се придружили Варјашкој гарди . Убрзо је постао заповједнико,м Варјашке гарде, наредних година водио је кампањању против арапских пирата у Медитерану, затим и у унутрашњим градовима у Анадолији који су се ратовали против царске власти у Константинопољу, Учествовао у походима који су ишли на исток до ријеке Тигрис и Еуфрат у Месопотамији, при чему су према сагама заузели осамдесет арапских упоришта. Врло вјероватно је тих година (1034-38.) са својим Варјазима учествовао у походима против Печенега.
Око његовог путешествија у Јерусалим постоје различита мишљења да ли је мисија била војне или мирнодобске природе, односно да је пратио ходочаснике након успостављеног мировног споразума међу којим су били и чланови царске породице.
Године 1038. Харалд се са Варјашком гардом придружио ромејиским снагама током похода на Сицилију, прикључивши се снагама великог ромејског генерала Георгија Манијака. Ту се Варјашка гарда борило заједно са норманским плаћеницим. Према Снорију Сурлунсону (исландски историчар из XII вијека) Харалд је са својим снагама освојио четири града на Сицилији.
Године 1041, када је роимејска експедиција на Сицилију завршена, у јужној Италији је избила лангобардско-норманска побуна, Харалд се придружио Ромејима, предводио је Варјашку гарду у више битака. Испочетлка су остварили успјехе али су Нормани, предвођени бившим ромејским савезником и Харалдовим саборцем Виљемом Гвозденом Руком, побиједили Ромеје у двије битке у марту и мају 1041.године. Искористивши и што је способни генерал Манијак вјероватно највише због зависти био у то вријеме опозван и заточен у Цариграду.
Харалд и Варјази се враћају из Италије, бивају послани у Бугарску , где се крајем 1041 борио устаника Петра Дељана. Након лчега се враћа у Константинопољ. Према Кекавмену, Харалд је учествоваи у 18 великих битака, стекао је велики углед и огромно богатство, као и разне високе титуле лкоје је најамник већ могао стећи. Но царски двор је тада био опасно мјесто, мјесто интрига, сплеткарења, преврата, ту се лако глава губила. Након смрти цара Михаила IV и након што га је наслиједио Михаило V, Харалд се нашао у заточеништву.
Постоје различитие верзије зашто. По једној заграбио је више царског блага него што је смио. По другој зато што је обешчастио неку племкињу, ту је и верзија да је имао романсу са моћном царицом Зојом. Остао је глас да је ова Зоја била баш добра роба, врцкава и немирна духа. Реално мале су шансе да јадни Харалд то није креснуо, није до њега.
Како год, Харалд се убрзо избавио из заточеништва а по једној верзији он је лично ослијепио цара Михаило V, мада то треба са резервом узети.
Након што је Зоја враћена на пријесто у јуну 1042.године заједно са Константином IX , Харалд је затражио да му се одобри повратак у Норвешку. Како је Зоја то одбила, Харалд је прибјегао опцији Б, рекао је тјерајте се у вражју мсатер и напустио царски град са оданим Варјазима и са два брода
Током службе у Коинстантинопољу, Харалд је нагомилао огромно богатство. Које је дао на чување код Јарослава Мудрог.
Након бјекства из Константинопоља, Харалд се вратио у Кијевску Русију крајем 1042. гдје се оженио Јелисаветом, кћерком Јарослава Мудрог.
У Скандинавију се враћа крајем 1045. или почетком 1046.године.
У Харалдовом одсуству, трон Норвешке је враћен Магнусу Добром , ванбрачном сину Олафа Харалдсона. Услиједили су династички сукоби. Харалд се удружио са Свеном, својим нећаком те шведским краљем Анундом Јакобом.
Та превирања су завршила споразумом по којем су од 1046.године Харалд и Магнус заједно владали земљом фјордова и Данском.
Године 1047. Магнус ненадано умире, Харалд остаје сам краљем Норвешке, Свен је требао наслиједити дански трон, но Харалд је покушао узурпирати дански пријесто. До инвазије на Данску због противљења војске ипак није дошло.
Иако је велика инвазија пропала, Харалд је наредних 16 година 1048.-64. године водио сталне мање кампање против Данске један константни сукоб, но промјена баланса и владара није било.
Да би коначно након исцрпљујућих 16 година ратовања и неколкико великих битака био склопљен 1064.године мировни споразум.
Током тих годинса Харалд је имао и јаку домаћу опозицију, Аристократију окупљену око потомака Хакана Сигурдсона из моћне династије грофова који су контролисали сјеверну Норвешку.
Због чврсте руке и енергичних поступака стекао је надимак “Хардрада“,
Како су се изјаловили планови са Данском, Харалд се окреће Енглеској гдје се у јануару 1066.године трона докопао Харолд Гудвинсон.
Харалд је удружио своје снаге са Харолдовим братом Тостигом Гудвинсоном. Убрзо је услиједила инвазија, иако су Харалдове снаге бројале 95+ % заједнилчких војних ефектива (10-15.000 ратника) Тостиг је био важан због законског права на трон и сродства са великим краљем Кнутом.
Убрзо освајају читаву Нортумбрију, операције се селе у Мерсију, у бици код Фулфорда.извојевана је пшобједа.
Но у бици на Стамфорд Бриџу 25. септембра 1066.године поражени су од бројније саксонске војске Харолда Гудвинсона. Поразу је кумовала чињеница да су раније Викинзи подијелили своје снаге и у овој показало се одлучујућој бици нису ангажовали све своје расположиве вијне ефективе.
Како је живио, тако је Харалд и скончао. Одбивши да носи оклоп, погинуо је у раној фази битке погођен стријелом у грло. Према каснијем причању борио се попут берсеркера.
Харалдовом погибијом завршава једна ера, ера Викинга из земље фјордова. Биће и касније моћних Нормана, но то бејаху Нормани који су већ дуже живјели на простору Франачке или Сицилије, који су већ припадали другој култури од скандинавске, који су зборили франачким или латинским језиком, Харалд Хардрада бјеше посљедњи велики Викинг из земље фјордова.
