Bez Lakih Reči
Početnik
- Poruka
- 8
Зовем се Милена Милутинова,
из села што још памти прах са опанка
и молитву са прага.
Зовем се Милена Милутинова.
Имам двадесет две,
и овог јутра не плачем.
На столу хлеб, из рерне још врео,
у њему квасац што сам рукама месила
док ми се стомак већ померао од тебе, сине.
Данас је Видовдан.
Отац ти у бој иде..
У авлији тишина гори јаче од огња.
Мушки шапат и звецкање пушака.
Загрнула сам снагу као прслук.
У њему држим мир док му везујем опанак.
На грудима платно које сам му даривала
кад смо се први пут пољубили.
Није га више ни облачио.
Црвен конац му синоћ
уших под крагну, да га зло не види.
Прстен у појас , да га не загуби,
и комад мог даха, тамо преко срца,
ако му даха понестане..
У чело ме љуби Милутин,
и каже „Вратићу се.“
Не кажем ништа.
Знам ја, а зна и он.
Само стишћем прсте на стомаку,
да дете не осети
колико ме тресе страх.
Он не гледа дуго.
Тек толико
да ми запамти лице.
Да му останем у зеници
док јуриша кроз туђа копља и коља.
„Чекај ме,“ каже.
„У сну, у јутру, у песми.“
А ја већ знам ,
Из овог боја се не враћа кући,
и да ћу му име уписати у камен,
а не у јастук.
Зовем се Милена... Милутинова...
И носим и живот, и губитак,
у истој утроби,
и учим да живим са пола срца,
без пола срца.
Зовем се Милена... Милутинова Милена...
Коса ми је бела.
Боре су ми прекриле лице,
не од година
већ од чекања.
Од суза које нисам пуштала
док мрак не легне на наш јастук.
Гледам Милутина.
Двадесет пет му је,
к'о мом Милутину
кад у бој оде.
Има дедин ход.
Ту одмереност.
Ту тишину у гласу
која све каже,
а ништа не објашњава.
Зовем се Милутинова Милена.
И данас, на Видовдан,
знам:
неке љубави не стану у гробове.
Оне живе
у корацима деце
која личе на оне
што се нису вратили,
а ипак су ту.
У нама.
У причи.
У погледу што траје
дуже од живота.
Зовем се Милена Милутинова...
Љиљана Ђуришић / Видовдан / јун 2025.
Писац у преводу, блогерка с подтекстом, жена у покушају да разуме друге, али прво – себе.
© Ауторска права задржана.
Ако већ мораш да препишеш – бар потпиши аутора.
из села што још памти прах са опанка
и молитву са прага.
Зовем се Милена Милутинова.
Имам двадесет две,
и овог јутра не плачем.
На столу хлеб, из рерне још врео,
у њему квасац што сам рукама месила
док ми се стомак већ померао од тебе, сине.
Данас је Видовдан.
Отац ти у бој иде..
У авлији тишина гори јаче од огња.
Мушки шапат и звецкање пушака.
Загрнула сам снагу као прслук.
У њему држим мир док му везујем опанак.
На грудима платно које сам му даривала
кад смо се први пут пољубили.
Није га више ни облачио.
Црвен конац му синоћ
уших под крагну, да га зло не види.
Прстен у појас , да га не загуби,
и комад мог даха, тамо преко срца,
ако му даха понестане..
У чело ме љуби Милутин,
и каже „Вратићу се.“
Не кажем ништа.
Знам ја, а зна и он.
Само стишћем прсте на стомаку,
да дете не осети
колико ме тресе страх.
Он не гледа дуго.
Тек толико
да ми запамти лице.
Да му останем у зеници
док јуриша кроз туђа копља и коља.
„Чекај ме,“ каже.
„У сну, у јутру, у песми.“
А ја већ знам ,
Из овог боја се не враћа кући,
и да ћу му име уписати у камен,
а не у јастук.
Зовем се Милена... Милутинова...
И носим и живот, и губитак,
у истој утроби,
и учим да живим са пола срца,
без пола срца.
Зовем се Милена... Милутинова Милена...
Коса ми је бела.
Боре су ми прекриле лице,
не од година
већ од чекања.
Од суза које нисам пуштала
док мрак не легне на наш јастук.
Гледам Милутина.
Двадесет пет му је,
к'о мом Милутину
кад у бој оде.
Има дедин ход.
Ту одмереност.
Ту тишину у гласу
која све каже,
а ништа не објашњава.
Зовем се Милутинова Милена.
И данас, на Видовдан,
знам:
неке љубави не стану у гробове.
Оне живе
у корацима деце
која личе на оне
што се нису вратили,
а ипак су ту.
У нама.
У причи.
У погледу што траје
дуже од живота.
Зовем се Милена Милутинова...
Љиљана Ђуришић / Видовдан / јун 2025.
Писац у преводу, блогерка с подтекстом, жена у покушају да разуме друге, али прво – себе.
© Ауторска права задржана.
Ако већ мораш да препишеш – бар потпиши аутора.
