- Poruka
- 1.264
Гени памте.
Ghost In Your Genes? part 1
из књиге:
Ghost In Your Genes? part 1
из књиге:
-
- Popularno:
- Liberija izbori pre 100 godina
- Sloveni su stariji od Kelta –...
- Koji je glavni grad...
- Милораду Додик забрањен улаз у Словенију
- Čemu služi vojna parada?
- Na Krstarici nema pravih muškaraca
- Treći svetski rat pred vratima
- Trampov saradnik Čarli Kirk upucan na...
- Ko će pre da izda Vučića policija ili...
- Mi smo kolonija
VIDOVDAN
- Začetnik teme ena28
- Datum pokretanja
- Poruka
- 1.264
" Молимо се и клањамо се првом Триглаву и њему велику славу појемо. Хвалимо Сварога, деда божјег који је свему роду божјем зачетник и творац је свега живог, вечни извор који тече лети и свуда, а зими и никада не мрзне. И том живом водом напаја и живот нам даје док не стигнемо до ливада рајских, блажених. А богу Перуну, громовнику, богу битке и борбе говоримо: ти оживљаваш нас непрестаним окретањем круга и водиш стазом Права кроз битке до Велике Тризне. И сви погинули у борби – нека вечно живе у Перуновом пуку. Богу Световиду славу узносимо јер он је бог Права и Јава и њему појемо песму јер је светлост кроз коју видимо свет. Гледамо и у Јаву опстајемо, а он нас од Нава чува и стога му хвалу појемо. Певамо и играмо њему и призивамо бога нашег да он земљу сунце и звезде постојано у светлости одржава. Слава сва Световиду, богу нашем што отвара срца наша да признамо лоше поступке и добру се окренемо. Нека нас у загрљај као децу прими јер овако стоји: Оно што је створено – половичним умом не бива виђено. Јер тајна је велика, како то Сварог бива у исто време и Перун и Световид. Два бића у небу садржана, Белобог и Црнобог су, а њих оба Сварог држи и заповеда. За њима долазе – Хорос, Велес и Стрибог, а затим – Вишењ, Лељ и Летиц. "
Велесова књига
Велесова књига
- Poruka
- 1.264
Podizanje crkve Lazarice na Vidovom Vrhu u opštini Hercegnovskoj
Vidov vrh je prevoj (750 m n/v) koji dijeli Mokrine od Sutorine. Na njemu je postojala crkvica posvećena Sv. Knezu Lazaru Kosovskom, ali se o njenom nastanku, kao i o rušenju, na zna ništa. Iz jednog dokumenta, pisanog sredinom XIX v. vidi se da je bila u ruševinama, ali se svake godine na Vidovdan na tom crkvištu služila liturgija. Iako se lokalitet ove crkvine nalazi u ataru sela Svrčuga, ona je bila zajednička za dva sela – Svrčuge i Donje Mokrine, ili Miljeviće, kako se to selo tada zvalo. Sem nje, zajednička je bila i crkva Sv. Đorđa u D. Mokrinama, kao i groblje oko nje. Sela su udaljena jedno od drugog svega nekoliko stotina metara, ali treba znati da je upravo između njih išla državna granica dvije velike carevine: Turske i Austrije.
Na Đurđevdan 1888. g. ova dva sela odluče da zajednički obnove crkvu na Vidovom vrhu i sačine ugovor o njenom zidanju. Taj ugovor je sačuvan i na osnovu njega može se izvršiti skoro potpuna rekonstrukcija crkve. Namjera im je bila da se crkva završi do Vidovdana 1889. Međutim, njeno osvećenje je izvršeno na Mali Gospođindan iste godine. O tom činu donosimo u cjelosti članak što ga je objavio «Srpski glas» iz Zadra 1890. g. u broju 40, str. 3., koji glasi:
«Primili smo iz Risna izvještaj o osvećenju poznate Vidove crkve, na Vidovom vrhu, na granici između hercegnovske općine i Hercegovine, koji na žalost, radi uska prostora, ne možemo štampati u cjelini.
O ovoj crkvi, u razvalinama, govoreno je mnogo i pisano u našijem književnijem i političkijem listovima, kao o jednoj uspomeni slavnoga Vidov-dana. Prilikom vidovdanske pedesetogodišnjice (! petstogodišnjice, moja ispravka očite štamparske greške – V. P.), ovu su crkvu opet podigli seljani sa obadvije strane, s hercegovačke i bokeške granice, a pomoću priloga srpskijeh rodoljuba. Na novo podignuta crkva bila je osvećena na Mali Gospođin dan.
Osvećenje izvršio je hercegovački mitropolit Serafim. Crkva je namijenjena imenu sv. cara Lazara: «V pamjat svjatago velikomučenika cara Lazara bivšago samodršca serbskija zemlji». Tako sada postoje dvije crkve namjenjene svetom srpskom caru-mučeniku, ova na Vidovom vrhu, iznad Boke, na granici hercegovačkoj i ona na Kosovu, kod Knina, koja je bila osvećena prekolani na sami Vidov-dan.
Na svečanosti na Vidovom vrhu došlo je nekoliko sveštenika sa obadvije strane, načelnik hercegnovski Gojković, vojvoda Luka Tripković. Bilo je mnoštvo naroda iz Boke i Hercegovine.
Poslije crkvene službe bio je objed i veselje, koje je trajalo do same noći. Narod je oduševljeno i zahvalno ispratio mitropolita, koji se podigao iz daleka i po rđavom putu, da obred izvrši.»
Na novosagrađenoj crkvi bila je postavljena ploča sa natpisom koga u cjelosti donosimo: «Za vladanja njegovog c. k. apos. veličanstva Franja Josipa I. ovaj hram obnoviše Svrčužani i Donje-Mokrinjani pomoću dobrovoljnih prilagača ZA SPOMEN 500-GODIŠNJICE propasti carstva srpskoga na Kosovu. Vidov-vrh dne XV. junija 1889.»
Ovu ploču je iz ruševina crkve na plećima donijela pok. Anđe Tušup iz Svrčuga. Ploča se čuva u crkvi Sv. Đorđa i, ako Bog da da se crkva ponovo sazida, biće vraćena na svoje mjesto.
Vidov vrh je prevoj (750 m n/v) koji dijeli Mokrine od Sutorine. Na njemu je postojala crkvica posvećena Sv. Knezu Lazaru Kosovskom, ali se o njenom nastanku, kao i o rušenju, na zna ništa. Iz jednog dokumenta, pisanog sredinom XIX v. vidi se da je bila u ruševinama, ali se svake godine na Vidovdan na tom crkvištu služila liturgija. Iako se lokalitet ove crkvine nalazi u ataru sela Svrčuga, ona je bila zajednička za dva sela – Svrčuge i Donje Mokrine, ili Miljeviće, kako se to selo tada zvalo. Sem nje, zajednička je bila i crkva Sv. Đorđa u D. Mokrinama, kao i groblje oko nje. Sela su udaljena jedno od drugog svega nekoliko stotina metara, ali treba znati da je upravo između njih išla državna granica dvije velike carevine: Turske i Austrije.
Na Đurđevdan 1888. g. ova dva sela odluče da zajednički obnove crkvu na Vidovom vrhu i sačine ugovor o njenom zidanju. Taj ugovor je sačuvan i na osnovu njega može se izvršiti skoro potpuna rekonstrukcija crkve. Namjera im je bila da se crkva završi do Vidovdana 1889. Međutim, njeno osvećenje je izvršeno na Mali Gospođindan iste godine. O tom činu donosimo u cjelosti članak što ga je objavio «Srpski glas» iz Zadra 1890. g. u broju 40, str. 3., koji glasi:
«Primili smo iz Risna izvještaj o osvećenju poznate Vidove crkve, na Vidovom vrhu, na granici između hercegnovske općine i Hercegovine, koji na žalost, radi uska prostora, ne možemo štampati u cjelini.
O ovoj crkvi, u razvalinama, govoreno je mnogo i pisano u našijem književnijem i političkijem listovima, kao o jednoj uspomeni slavnoga Vidov-dana. Prilikom vidovdanske pedesetogodišnjice (! petstogodišnjice, moja ispravka očite štamparske greške – V. P.), ovu su crkvu opet podigli seljani sa obadvije strane, s hercegovačke i bokeške granice, a pomoću priloga srpskijeh rodoljuba. Na novo podignuta crkva bila je osvećena na Mali Gospođin dan.
Osvećenje izvršio je hercegovački mitropolit Serafim. Crkva je namijenjena imenu sv. cara Lazara: «V pamjat svjatago velikomučenika cara Lazara bivšago samodršca serbskija zemlji». Tako sada postoje dvije crkve namjenjene svetom srpskom caru-mučeniku, ova na Vidovom vrhu, iznad Boke, na granici hercegovačkoj i ona na Kosovu, kod Knina, koja je bila osvećena prekolani na sami Vidov-dan.
Na svečanosti na Vidovom vrhu došlo je nekoliko sveštenika sa obadvije strane, načelnik hercegnovski Gojković, vojvoda Luka Tripković. Bilo je mnoštvo naroda iz Boke i Hercegovine.
Poslije crkvene službe bio je objed i veselje, koje je trajalo do same noći. Narod je oduševljeno i zahvalno ispratio mitropolita, koji se podigao iz daleka i po rđavom putu, da obred izvrši.»
Na novosagrađenoj crkvi bila je postavljena ploča sa natpisom koga u cjelosti donosimo: «Za vladanja njegovog c. k. apos. veličanstva Franja Josipa I. ovaj hram obnoviše Svrčužani i Donje-Mokrinjani pomoću dobrovoljnih prilagača ZA SPOMEN 500-GODIŠNJICE propasti carstva srpskoga na Kosovu. Vidov-vrh dne XV. junija 1889.»
Ovu ploču je iz ruševina crkve na plećima donijela pok. Anđe Tušup iz Svrčuga. Ploča se čuva u crkvi Sv. Đorđa i, ako Bog da da se crkva ponovo sazida, biće vraćena na svoje mjesto.
- Poruka
- 1.264
У претходном тексту највише ми је привукло пажњу следеће:
У атару села Сврчуг (које је добило име по Сварогу) налази се Видов врх.
Идентичан случај имамо у источној Србији.
У општини Сврљиг (опет по Сварогу) имамо не само топониме по Богу Виду, него чак и једног змаја који се зове Виден, а у општини се налази и село Перник. (по Перуну)
У атару села Сврчуг (које је добило име по Сварогу) налази се Видов врх.
Идентичан случај имамо у источној Србији.
У општини Сврљиг (опет по Сварогу) имамо не само топониме по Богу Виду, него чак и једног змаја који се зове Виден, а у општини се налази и село Перник. (по Перуну)
- Poruka
- 1.264
DR SRETEN PETROVIĆ O STARIM I NOVIM SRPSKIM MITOVIMA, O ZASTAVAMA POBEDE POSLE SVAKOG PORAZA
http://82.117.206.29/demo/webdemoAA...a1acca4cc9dd7c8dc12570c4005d0a31?OpenDocument
- I na kraju, ko i kada razbija mitove?
- Tehnika. Šta je u Beogradu ostalo od običajnosti, na koji način se tu slavi a na koji način se slavi u unutrašnjosti? Ovih dana bi trebalo da pravimo jedan etno-film u selu Periš, koje se nalazi 25 kilometara od Svrljiga. Svojevremeno sam pisao da ime dolazi od Peruna, a ne samo po nazivu mesta već i zato što je u čitavom kraju četvrtak pazarni dan, četvrtak je posvećen bogu Perunu. Ali, da se ne zavaravamo, nisu Srbi sve „izmislili“. Svi mi sa ovog kontinenta smo iz istog ležišta, indoevropskog. Nemci imaju Donara, udarača i donerstag, četvrtak, dan posvećen njemu. U rimskoj mitologiji je to Jupiter i posvećen mu je četvrtak. U engleskom se četvrtak kaže trsdej (Thursday), a u njihovoj mitologiji Tor je takođe gromovnik.
Ali, da se vratim filmu o Perišu. Tu ćemo snimati proslavu sv. Đorđa, koju slavi čitavo selo. Određuje se domaćin, takozvani kolačar. Ide litija, a kraj jednog krečnjačkog kamena se kolje jagnje i to tako da taj kamen bude obliven krvlju. Tu je bio hram naših paganskih božanstava. U Svrljigu postoji hrast star 650 godina čije se grane ne smeju ložiti, u čijoj se senci ne sme sedeti, ispod kojeg stoka ne sme da pase i ne sme da balega, on je tabuisan.
http://82.117.206.29/demo/webdemoAA...a1acca4cc9dd7c8dc12570c4005d0a31?OpenDocument
- I na kraju, ko i kada razbija mitove?
- Tehnika. Šta je u Beogradu ostalo od običajnosti, na koji način se tu slavi a na koji način se slavi u unutrašnjosti? Ovih dana bi trebalo da pravimo jedan etno-film u selu Periš, koje se nalazi 25 kilometara od Svrljiga. Svojevremeno sam pisao da ime dolazi od Peruna, a ne samo po nazivu mesta već i zato što je u čitavom kraju četvrtak pazarni dan, četvrtak je posvećen bogu Perunu. Ali, da se ne zavaravamo, nisu Srbi sve „izmislili“. Svi mi sa ovog kontinenta smo iz istog ležišta, indoevropskog. Nemci imaju Donara, udarača i donerstag, četvrtak, dan posvećen njemu. U rimskoj mitologiji je to Jupiter i posvećen mu je četvrtak. U engleskom se četvrtak kaže trsdej (Thursday), a u njihovoj mitologiji Tor je takođe gromovnik.
Ali, da se vratim filmu o Perišu. Tu ćemo snimati proslavu sv. Đorđa, koju slavi čitavo selo. Određuje se domaćin, takozvani kolačar. Ide litija, a kraj jednog krečnjačkog kamena se kolje jagnje i to tako da taj kamen bude obliven krvlju. Tu je bio hram naših paganskih božanstava. U Svrljigu postoji hrast star 650 godina čije se grane ne smeju ložiti, u čijoj se senci ne sme sedeti, ispod kojeg stoka ne sme da pase i ne sme da balega, on je tabuisan.
- Poruka
- 1.264
ИДЕОЛОГИЈА СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА - др Војислав Шешељ
1. Стара српска вера
Страна 183 - 184
http://media.srpskinacionalisti.com/knjige/Ideologija srpskog nacionalizma.pdf
Вид је имао више имена, зависно од прилика у којима се призивао или улоге и подухвата који су се од њега очекивали. Тако се појављивао у улози Јакше, Војина или Страхиње. Перун громовник је кад се свети за кривоклетство, а Велес већ у старости, једноок, ослабелог вида. Дубровачки Свети Влахо је заправо Свети Велес као духовни заштитник српског града. И планина Вележ код Мостара по њему носи име. Нодило указује на српске народне песме о јунаку Страхињи, који је непобедив, чија су својства просто божанска и указују на традиционалне легенде о ратним подвизима Светог Вида
И код Чајкановића наилазимо на тврдњу да су становници острва Риген или Рујан Световида, односно Дабога, сматрали не само врховним него и јединим истинским Богом, док су сви остали само полубогови. Он се слаже са великим бројем ранијих истраживача да је Световид заједнички врховни Бог свих Словена, с тим што он има ви{е различитих култних имена. Луј Леже у књизи “Словенска митологија” (“Графос”, Београд 1984.) износи како су се Словени супротстављали наметању хришћанства, па су чак у граду Ретри и једног епископа принели као жртву Богу Радгосту. Хришћани су и били најокрутнији према Балтичким Словенима, односно Лужичким Србима, који су скоро потпуно искорењени масовним убијањем или германизацијом. Њихов је био највећи храм посве}ен Светом Виду на острву Риген, разорен у потпуности 1168. године, кад и град Аркона.
1. Стара српска вера
Страна 183 - 184
http://media.srpskinacionalisti.com/knjige/Ideologija srpskog nacionalizma.pdf
Вид је имао више имена, зависно од прилика у којима се призивао или улоге и подухвата који су се од њега очекивали. Тако се појављивао у улози Јакше, Војина или Страхиње. Перун громовник је кад се свети за кривоклетство, а Велес већ у старости, једноок, ослабелог вида. Дубровачки Свети Влахо је заправо Свети Велес као духовни заштитник српског града. И планина Вележ код Мостара по њему носи име. Нодило указује на српске народне песме о јунаку Страхињи, који је непобедив, чија су својства просто божанска и указују на традиционалне легенде о ратним подвизима Светог Вида
И код Чајкановића наилазимо на тврдњу да су становници острва Риген или Рујан Световида, односно Дабога, сматрали не само врховним него и јединим истинским Богом, док су сви остали само полубогови. Он се слаже са великим бројем ранијих истраживача да је Световид заједнички врховни Бог свих Словена, с тим што он има ви{е различитих култних имена. Луј Леже у књизи “Словенска митологија” (“Графос”, Београд 1984.) износи како су се Словени супротстављали наметању хришћанства, па су чак у граду Ретри и једног епископа принели као жртву Богу Радгосту. Хришћани су и били најокрутнији према Балтичким Словенима, односно Лужичким Србима, који су скоро потпуно искорењени масовним убијањем или германизацијом. Њихов је био највећи храм посве}ен Светом Виду на острву Риген, разорен у потпуности 1168. године, кад и град Аркона.
- Poruka
- 1.264
Sveti Vid ili Vidovdan
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2001/11/23/srpski/F01112201.shtml
Vidovdan kao pravoslavni praznik pojavljuje se u crkvenim kalendarima krajem devetnaestog veka. Posvećen je svetom Vidu - ličnosti nepoznatoj u pravoslavnoj tradiciji. Zato su brojni poznavaoci slovenske i posebno srpske mitologije, zaključili da je sveti Vid ustvari hristijanizovana reminiscencija na istoimeno božanstvo naših paganskih predaka. Božanstvo koje se održalo i do naših dana. Crkvi nije preostalo ništa drugo do da ozvaniči jednu duboko ukorenjenu narodnu tradiciju. Možda je na njegov opstanak i transformaciju imao uticaja i podatak da se na Vidovdan odigrala bitka na Kosovu polju, kada su Srbi izgubili "zemaljsko carstvo", ali i čvrsto opredeljeni za "nebesko carstvo".
Kako da približimo značenje imena sveti Vid ili Svetovid (jednog od vrhovnih slovenskih božanstava). Reč sveti je očigledna, dok reč Vid ili Vit ima dva značenja: vitez (konjanik) i moćni dah (duh). Mirče Elijade slobodno prevodi ime praslovenskog solarnog božanstva kao - biti jak, jer tvrdi da je Svetovid bog rata i zaštitnik polja. Možemo slobodno dodati i bog vetra i kiše. I bog života i plodnosti. Ali i veliki prorok.
Za Srbe je verovatno sveti Vid bio božanstvo vidara (lekara), koje je, po kasnijoj naivnoj narodnoj etimologiji njegovog imena, zadržalo samo ulogu lečenja vida, dok je vidanje ostalih oboljenja preneto na hrišćanske vračeve i svetitelje Kozmu i Damjana. Tako i danas oboleli od očnih bolesti obraćaju se svetom Vidu da ih izleči. I danas se na Vidovdan bere trava zvana vidovčica (dobila ime po svetom Vidu), kojom se leči vid.
Na Vidovdan se i danas pokušava videti budućnost. Gata se i proriče. Najčešće devojke u nadi da vide budućeg izabranika.
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2001/11/23/srpski/F01112201.shtml
Vidovdan kao pravoslavni praznik pojavljuje se u crkvenim kalendarima krajem devetnaestog veka. Posvećen je svetom Vidu - ličnosti nepoznatoj u pravoslavnoj tradiciji. Zato su brojni poznavaoci slovenske i posebno srpske mitologije, zaključili da je sveti Vid ustvari hristijanizovana reminiscencija na istoimeno božanstvo naših paganskih predaka. Božanstvo koje se održalo i do naših dana. Crkvi nije preostalo ništa drugo do da ozvaniči jednu duboko ukorenjenu narodnu tradiciju. Možda je na njegov opstanak i transformaciju imao uticaja i podatak da se na Vidovdan odigrala bitka na Kosovu polju, kada su Srbi izgubili "zemaljsko carstvo", ali i čvrsto opredeljeni za "nebesko carstvo".
Kako da približimo značenje imena sveti Vid ili Svetovid (jednog od vrhovnih slovenskih božanstava). Reč sveti je očigledna, dok reč Vid ili Vit ima dva značenja: vitez (konjanik) i moćni dah (duh). Mirče Elijade slobodno prevodi ime praslovenskog solarnog božanstva kao - biti jak, jer tvrdi da je Svetovid bog rata i zaštitnik polja. Možemo slobodno dodati i bog vetra i kiše. I bog života i plodnosti. Ali i veliki prorok.
Za Srbe je verovatno sveti Vid bio božanstvo vidara (lekara), koje je, po kasnijoj naivnoj narodnoj etimologiji njegovog imena, zadržalo samo ulogu lečenja vida, dok je vidanje ostalih oboljenja preneto na hrišćanske vračeve i svetitelje Kozmu i Damjana. Tako i danas oboleli od očnih bolesti obraćaju se svetom Vidu da ih izleči. I danas se na Vidovdan bere trava zvana vidovčica (dobila ime po svetom Vidu), kojom se leči vid.
Na Vidovdan se i danas pokušava videti budućnost. Gata se i proriče. Najčešće devojke u nadi da vide budućeg izabranika.
- Poruka
- 1.264
Бог Вид се поштовао и на античком Балкану:
http://www.rastko.org.yu/antropologija/iliri.html
Ilirska religija
Odrednice iz Leksikona religija i mitova drevne Evrope, sastavili Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović i Dragoslav Srejović, Savremena administracija, Beograd, 1992.
Na području Japoda najveće poštovanje je uživao Bind Neptun, čije je svetilište, sa mnogim zavetnim spomenicima, nađeno na izvoru rečice Privilice kod Bihaća. Bind je izvesno bio bog voda i izvora, a predstavljan je nag, sa veslom ili trozupcem u desnoj ruci. Njemu je bio blizak i Vidas, koji je poštovan zajedno sa boginjom Tanom. Žrtvenici posvećeni tom božanskom paru otkriveni su u Topuskom, pokraj jednog toplog izvora, i to zajedno sa oltarima posvećenim Silvanu.
http://elvewan.atspace.com/religija_ilira.htm
Zaštitnikom izvora smatra se i Vidas (Vidasus) koji se u natpisima uvjek spominje sa pratilicom Thanom. U Topuskom su otkriveni ostaci hramova i brojni natpisi posvećeni rimskom bogu šuma. Pašnjaka i izvora, Silvanu, pa je na osnovu toga zaključeno da se Vidas podudara sa ovim rimskim božanstvom. Ovaj par je zasigurno imao važno mjesto u hijerarhiji ilirskih bogova. Na to upućuju brojni spomenici podignuti Silvanu, Diani i njenim pratiljama nimfama, osobito česti na teritoriji Dalmata. Ipak, nemoguće je na osnovu tih spomenka rekonstruirati izgled predrimskog Vidasa i Thane.
http://www.3zmaj.hr/eridan/br6-temabroja/
Po atributima, Vidasus i Silvan jednaki su bogovi. Sukladno tome, Thana bi mogla biti izjednačena s rimskom Dianom koja je boginja lova, divljači i prirode. Pretpostavlja se da je ovaj božanski par u ilirskoj hijerarhiji bogova imao vrlo važno, a možda i najvažnie, mjesto, a možda i najvažnije u ilirskoj hiararhiji bogova. Na njihovu važnost upućuju i brojni spomenici, posebno na području Dalmata, podignuti u čast Silvanu, Diani i njenih nimfa. Na slikama i Silvan i Vidasus imaju siringu, vrlo rasprostranjen instrument sastavljen od pet, šest ili sedam cijevi.
http://www.rastko.org.yu/antropologija/iliri.html
Ilirska religija
Odrednice iz Leksikona religija i mitova drevne Evrope, sastavili Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović i Dragoslav Srejović, Savremena administracija, Beograd, 1992.
Na području Japoda najveće poštovanje je uživao Bind Neptun, čije je svetilište, sa mnogim zavetnim spomenicima, nađeno na izvoru rečice Privilice kod Bihaća. Bind je izvesno bio bog voda i izvora, a predstavljan je nag, sa veslom ili trozupcem u desnoj ruci. Njemu je bio blizak i Vidas, koji je poštovan zajedno sa boginjom Tanom. Žrtvenici posvećeni tom božanskom paru otkriveni su u Topuskom, pokraj jednog toplog izvora, i to zajedno sa oltarima posvećenim Silvanu.
http://elvewan.atspace.com/religija_ilira.htm
Zaštitnikom izvora smatra se i Vidas (Vidasus) koji se u natpisima uvjek spominje sa pratilicom Thanom. U Topuskom su otkriveni ostaci hramova i brojni natpisi posvećeni rimskom bogu šuma. Pašnjaka i izvora, Silvanu, pa je na osnovu toga zaključeno da se Vidas podudara sa ovim rimskim božanstvom. Ovaj par je zasigurno imao važno mjesto u hijerarhiji ilirskih bogova. Na to upućuju brojni spomenici podignuti Silvanu, Diani i njenim pratiljama nimfama, osobito česti na teritoriji Dalmata. Ipak, nemoguće je na osnovu tih spomenka rekonstruirati izgled predrimskog Vidasa i Thane.
http://www.3zmaj.hr/eridan/br6-temabroja/
Po atributima, Vidasus i Silvan jednaki su bogovi. Sukladno tome, Thana bi mogla biti izjednačena s rimskom Dianom koja je boginja lova, divljači i prirode. Pretpostavlja se da je ovaj božanski par u ilirskoj hijerarhiji bogova imao vrlo važno, a možda i najvažnie, mjesto, a možda i najvažnije u ilirskoj hiararhiji bogova. Na njihovu važnost upućuju i brojni spomenici, posebno na području Dalmata, podignuti u čast Silvanu, Diani i njenih nimfa. Na slikama i Silvan i Vidasus imaju siringu, vrlo rasprostranjen instrument sastavljen od pet, šest ili sedam cijevi.
- Poruka
- 1.264
Још мало о древном Богу Виду:
http://www.muzic-ivan.info/hrvatska_povijest.pdf
Naime, na teritoriju oko Topuskoga štovao se par božanstava pod imenima Vidasus i Thana, a prema mišljenju nekih istraživača pod imenom Vidasus predstavljen je Silvan. “Zaštitnik izvora bilo je još jedno ilirsko božanstvo - Vidasus, koje se u natpisima uvijek spominje zajedno s njegovom pratilicom Thanom. Njima su posvećene četiri zavjetne are što su otkrivene u Topuskom, u blizini jednog toplog izvora. U Topuskom su otkriveni ostaci hramova i brojni natpisi posvećeni rimskom bogu šuma, pašnjaka i izvora Silvanu, pa je na osnovi toga zaključeno da se ilirski Vidasus po svojim atributima podudara s tim rimskim božanstvom i da, prema tome, njegova pratilica Thana odgovara rimskoj Diani.”547 Godine 1941. A. Mayer je prvi iznio to mišljenje i napomenuo da ime Vidasus završava jednim “keltskim” sufiksom - asus.548 To znači da je ime određenoga starosjedilačkog božanstva na tome dijelu njihova teritorija bilo Vid. I Mate Šimundić smatra da je izvorno ime topuskog Vidasusa bilo Vid i da je to praslavensko ime.549 Ako su starosjeditelji Silvana nazivali i Vidasus (Vid), onda bi to bio nedvojben dokaz da je božanska narav “Vida” lunarna. Međutim, nije sačuvan lik božanstva pod imenom Vidasus,550 odnosno ne znamo da li je imao rogove i falus, a bez tih simbola ne možemo ga sigurno identificirati sa Silvanom.
http://www.muzic-ivan.info/hrvatska_povijest.pdf
Naime, na teritoriju oko Topuskoga štovao se par božanstava pod imenima Vidasus i Thana, a prema mišljenju nekih istraživača pod imenom Vidasus predstavljen je Silvan. “Zaštitnik izvora bilo je još jedno ilirsko božanstvo - Vidasus, koje se u natpisima uvijek spominje zajedno s njegovom pratilicom Thanom. Njima su posvećene četiri zavjetne are što su otkrivene u Topuskom, u blizini jednog toplog izvora. U Topuskom su otkriveni ostaci hramova i brojni natpisi posvećeni rimskom bogu šuma, pašnjaka i izvora Silvanu, pa je na osnovi toga zaključeno da se ilirski Vidasus po svojim atributima podudara s tim rimskim božanstvom i da, prema tome, njegova pratilica Thana odgovara rimskoj Diani.”547 Godine 1941. A. Mayer je prvi iznio to mišljenje i napomenuo da ime Vidasus završava jednim “keltskim” sufiksom - asus.548 To znači da je ime određenoga starosjedilačkog božanstva na tome dijelu njihova teritorija bilo Vid. I Mate Šimundić smatra da je izvorno ime topuskog Vidasusa bilo Vid i da je to praslavensko ime.549 Ako su starosjeditelji Silvana nazivali i Vidasus (Vid), onda bi to bio nedvojben dokaz da je božanska narav “Vida” lunarna. Međutim, nije sačuvan lik božanstva pod imenom Vidasus,550 odnosno ne znamo da li je imao rogove i falus, a bez tih simbola ne možemo ga sigurno identificirati sa Silvanom.
- Poruka
- 1.264
Где су извори надахнутог Милошевог јунаштва и какве је природе његова "ришћанска вјера", видимо још јасније из наредних стихова:
Сјутра јесте лијеп Видов-данак
виђећемо на Пољу Косову
ко је вјера ко ли је невјера.
Народни певач очигледно зна да је ДАН БОГА ВИДА БИО ВЕЛИКИ ПРАЗНИК И ПРЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ. ЗАТО МИЛОШ, УОЧИ ПОЛАСКА НА КОСОВО, ГОВОРИ О ТОМ ДАНУ, 15.ЈУНУ, КАО "ЛИЈЕПОМ ДАНКУ", драгом празнику који у њему буди херојска осећања, жељу да се баш на тај дан сједини у подвигу са херојским родоначелником, претком заштитником. Да буде и сам, тамо на Косову, светли бели Вид, који брани свој народ од зла. То је, очигледно, дубљи, унутрашњи смисао класичних стихова српске јуначке поезије:
Виђећемо на Пољу Косову
ко је вјера ко ли је невјера.
Сјутра јесте лијеп Видов-данак
виђећемо на Пољу Косову
ко је вјера ко ли је невјера.
Народни певач очигледно зна да је ДАН БОГА ВИДА БИО ВЕЛИКИ ПРАЗНИК И ПРЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ. ЗАТО МИЛОШ, УОЧИ ПОЛАСКА НА КОСОВО, ГОВОРИ О ТОМ ДАНУ, 15.ЈУНУ, КАО "ЛИЈЕПОМ ДАНКУ", драгом празнику који у њему буди херојска осећања, жељу да се баш на тај дан сједини у подвигу са херојским родоначелником, претком заштитником. Да буде и сам, тамо на Косову, светли бели Вид, који брани свој народ од зла. То је, очигледно, дубљи, унутрашњи смисао класичних стихова српске јуначке поезије:
Виђећемо на Пољу Косову
ко је вјера ко ли је невјера.
- Poruka
- 1.264
http://www.svevesti.com/?l=sr&a=93436
Ovaj dan je inace posvecen sveslovenskom božanstvu Svetovidu. Balticki Sloveni ga cak smatraju vrhovnim božanstvom. Verovalo se da su njegova proricanja nepogrešiva, jer on "sve vidi i sve obelodanjuje". Svetovid je bio olicenje paganskog božanstva vidara (lekara) od kojih je sacuvana samo uloga lecenja vida, dok su ostala lecenja preneta na hrišcanske svete vrace Kuzmu i Damjana.
Na Vidovdan, pre izlaska Sunca, posecuju se izvori i umiva se, pošto se u vodu ubaci biljka vidovcica. Kada se sunce pojavi, ljudi se okrecu istoku, krste se i govore: "Vide, Vidovdane, što ocima video, to rukama stvorio!". Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne uzima (crvena boja inace simboliše Sunce, vatru i život, a odbija uroke, zle poglede i štiti od demona).
U Bosanskoj Krajini devojke uoci Vidovdana beru crveno cvece vid (vidic), koje pre spavanja stavljaju pod jastuk i govore: "O moj Vide videni, o moj dragi sudeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dodi veceras, uprvi sanak na sastanak".
Onda se nadaju da ce se udati za mladica koji im dode u snu. Izjutra, na Vidovdan, umivaju se rosom i beru rascvetalo poljsko cvece. Vežu ga u struk crvenim koncem i odnesu na brzak reke, pa potope u vodu. Onda njime prskaju mladice koje vole.
Na Vidovdan se iznosi na provetravanje i "videlo" devojacka sprema. Takode, se vadi novac iz kase - da bi se množio. Smatralo se da na ovaj praznik treba pocinjati rucne radove; narocito se pazilo da mlade pletilje na Vidovdan zapocnu prvo pletivo.
Ovaj dan je inace posvecen sveslovenskom božanstvu Svetovidu. Balticki Sloveni ga cak smatraju vrhovnim božanstvom. Verovalo se da su njegova proricanja nepogrešiva, jer on "sve vidi i sve obelodanjuje". Svetovid je bio olicenje paganskog božanstva vidara (lekara) od kojih je sacuvana samo uloga lecenja vida, dok su ostala lecenja preneta na hrišcanske svete vrace Kuzmu i Damjana.
Na Vidovdan, pre izlaska Sunca, posecuju se izvori i umiva se, pošto se u vodu ubaci biljka vidovcica. Kada se sunce pojavi, ljudi se okrecu istoku, krste se i govore: "Vide, Vidovdane, što ocima video, to rukama stvorio!". Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne uzima (crvena boja inace simboliše Sunce, vatru i život, a odbija uroke, zle poglede i štiti od demona).
U Bosanskoj Krajini devojke uoci Vidovdana beru crveno cvece vid (vidic), koje pre spavanja stavljaju pod jastuk i govore: "O moj Vide videni, o moj dragi sudeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dodi veceras, uprvi sanak na sastanak".
Onda se nadaju da ce se udati za mladica koji im dode u snu. Izjutra, na Vidovdan, umivaju se rosom i beru rascvetalo poljsko cvece. Vežu ga u struk crvenim koncem i odnesu na brzak reke, pa potope u vodu. Onda njime prskaju mladice koje vole.
Na Vidovdan se iznosi na provetravanje i "videlo" devojacka sprema. Takode, se vadi novac iz kase - da bi se množio. Smatralo se da na ovaj praznik treba pocinjati rucne radove; narocito se pazilo da mlade pletilje na Vidovdan zapocnu prvo pletivo.
vujadin
Poznat
- Poruka
- 9.689
То су само понеке истине забележене у неким крајевима. Иначе код Срба Светосаваца се о Видовдану говори само о Боју на Косову и издаји Вука Бранковића. А по другом предању је више везан за пределе под католичким становништвом. Приписивати то православцима је мало неумесно и тендециозно..
MyrddinWyllt
Aktivan član
- Poruka
- 1.458
MyrddinWyllt
Aktivan član
- Poruka
- 1.458
s druge strane
izbegavash ovaj deo:
Contents
According to Book of Veles, in 10th century BC ("thirteen hundred years before Ermanaric"), pra-Slavic tribes lived in the "land of seven rivers beyond the sea" (possibly corresponding to southeastern Kazakhstan). The book describes migration of Slavs through Syria and eventually into Carpathian mountains, during the course of which they were briefly enslaved by the king "Nabsur" (Nabonassar?). They settle in Carpathian mountains in 5th century BC ("fifteen hundred years before Dir"). Several centuries appear to pass without much commotion. 4th century AD is described in some detail: during this time Slavs fought a number of wars with Goths, Huns, Greeks, and Romans. Many references to Ermanaric and his relatives are present (placing this section of Book of Veles in the same historical context as the story of Jonakr's sons, referenced in numerous European legends and sagas). Slavs eventually emerged victorious. The period of 5th to 9th centuries AD is described briefly; Khazars and Bulgars are mentioned.
The book ends with Slavic lands descending into disarray and falling under Norman rule.
iliti radnju knjige
koja je skroz suprotna
izbegavash ovaj deo:
Contents
According to Book of Veles, in 10th century BC ("thirteen hundred years before Ermanaric"), pra-Slavic tribes lived in the "land of seven rivers beyond the sea" (possibly corresponding to southeastern Kazakhstan). The book describes migration of Slavs through Syria and eventually into Carpathian mountains, during the course of which they were briefly enslaved by the king "Nabsur" (Nabonassar?). They settle in Carpathian mountains in 5th century BC ("fifteen hundred years before Dir"). Several centuries appear to pass without much commotion. 4th century AD is described in some detail: during this time Slavs fought a number of wars with Goths, Huns, Greeks, and Romans. Many references to Ermanaric and his relatives are present (placing this section of Book of Veles in the same historical context as the story of Jonakr's sons, referenced in numerous European legends and sagas). Slavs eventually emerged victorious. The period of 5th to 9th centuries AD is described briefly; Khazars and Bulgars are mentioned.
The book ends with Slavic lands descending into disarray and falling under Norman rule.
iliti radnju knjige
koja je skroz suprotna
Poslednja izmena od moderatora:
- Poruka
- 1.264
Vidovdan - Sveti Vid
VIDOVDAN, veliki srpski praznik, dan-danas budi sećanje na Kosovski boj, na korene našeg naroda, ali podseća i na moderne "legende", u surovom političkom savremenom potkusurivanju. VIDOVDAN povezuje epohe, sa svim svojim veseljima i stradanjima, u celinu koja je u silnim pesmama i pričama opevana.
VIDOVDAN je u narodu poznat i kao Dan svetlosti i za njega su vezane razne legende. Praznuje se 15. ili po novom kalendaru 28. juna, a Sveti Vid u vreme starih Slovena bio je božanstvo koje pripada kultu prirode i vegetacije, iz vremena pre hrišćanstva. Kao mnogi bogovi iz paganskog perioda (mada se neki istraživači kulturne baštine Srba ne bi složili da je bilo mnogobožačko, jer smatraju da su imali vrhovnog boga, ali još nisu utvrdili kog) upisao se u novodošlo hrišćanstvo.
- Sveti Vid je prethrišćansko božanstvo, pripada Panteonu srpskih božanstava, on je vidar koji leči od svih bolesti. Kasnije je u narodu, zbog imena Sveti Vid, nastalo verovanje da leči samo bolesne oči i da su ljubavne magije vezane za tog, kasnije i hrišćanskog sveca. NJegovu funkciju lekara sa dolaskom hrišćanstva "preuzeli" su sveti vrači, Kozma i Damjan - objašnjava dr Sofija Kostić, etnolog.
Venci od cveća
Ipak, običaji iz starog vremena su ostali, najčešće u ruralnim sredinama. Doskoro su u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini znali da na Svetoga Vida uveče pale vatre i da ih preskaču ne bi li se "očistili" od bolesti. Igrali su oko plamena, kao što su to i naši preci činili oko svojih svetilišta u brdima, posle spaljivanja žrtava na ruševinama starosedelačkih hramova.
Na VIDOVDAN devojke prema običaju nose vence od trava i cveća na glavama, i igraju su se kola - "tri (pet) koraka napred i dva (tri) nazad".
Dozivanje budućeg muža
Na Svetoga Vida rastu dve vrste travčica: vidovčica, jarkocrvenog malenog cveta i modra vida, sličnog cveta. Ujutru, na VIDOVDAN, ljudi peru lice u posudi ili na izvoru čija je voda posuta tim travkama za zdravi vid. Sa njima se vrača i tako što devojke uzmu oba cveta, stave pod jastuk pre spavanja uoči VIDOVDANa i kažu "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak". Ta devojka, kako se veruje, već će u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.
Narodi severne Evrope proslavljaju ovaj praznik, ali ga zovu Sveti Vit. Posebno mesto u toj priči imaju vile Rusalke, u koje su verovali stari Sloveni, a koje su bile poznate po igranju kola. O VIDOVDANu se one preobražavaju u Rusalje, žene koje o Duhovima padaju u zanos i "razgovaraju" s pokojnicima, što pravi vezu sa novom hrišćanskom verom, jer 28. juna često padaju Duhovi.
- Za taj dan je karakteristično obredno kupanje. Higijena, kao i kod svih naroda, nije bila puno poštovana, pogotovo zbog čestih ratova i zbegova. Zato su se na dan Svetog Vida vernici trudili da budu čisti, odlazeći na obližnje izvore, gde su devojke ostavljale crvene končiće i vunicu na okolnom kamenju. To niko nije dirao, znalo se da je to amajlija za dobro zdravlje - priča Kostić.
Vekovni turski jaram
VIDOVDAN se u srpskom narodu veoma cenio. Kupovana je nova odeća, proslavljali su u kući i na ulicama, deca u školama pisala su pesme, slično kao što je danas običaj na Svetog Savu.
Slava Svetog Vida održana je do današnjih dana, ali se ta simbolika praznovanja izmenila. Od kulta prirode i božanstva koje čuva zdravlje, postao je najvažniji datum srpske istorije 1389. godine, kada se odigrala bitka između srpske i turske vojske na Kosovu polju.
Rusalke oplakuju Lazara
Jedna od legendi oko boja na Kosovu potiče sa planine Rogozne u Raškoj, gde se nalazi Rusalijsko groblje. Žene i verenice izginulih ratnika tu su se okupljale, dolazeći uoči VIDOVDANa. Od zalaska sunca do zore išle su po okolnim selima, a po noći vikale i lutale žaleći poginule junake.
Govorile su da su vile Rusalke (u koje su verovali još stari Sloveni). Narod ih je darivao, a one su sve što dobiju palile pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo celog dana, prekidale su samo kad neka padne u nesvest ili izdahne, pa bi nastavile.
Propast srpskog carstva, smrt kneza Lazara Hrebeljanovića i gotovo celokupne srpske vlastele i turski jaram sledećih vekova ima posebnu težinu, jer je, prema podacima iz enciklopedija Kraljevine Jugoslavije, u Kosovskom boju učestvovalo između 35.000 i 40.000 srpskih i stotine hiljada turskih vojnika.
- Mnogi ljudi ni ne znaju tačno o čemu se radi, pa VIDOVDAN povezuju isključivo sa Kosovskom bitkom, jer se baš na taj dan 1389. godine održala krvava borba, u kojoj je poginulo mnogo Srba. Trebalo bi obratiti pažnju da se istorijski događaji ne planiraju, već se samo dogode. Osvajački ratovi su čudni, pa se potrefilo da se presudna bitka odigra baš tada. Smatram da bi VIDOVDAN trebalo skloniti, a ne sjedinjavati sa istorijskim događajima - kaže Sofija Kostić.
Krv junaka u rekama
Posle krvoprolića, više se na taj dan nije pevalo, niti slavilo, izbegavalo se veselje. Postoji legenda da noću, dok svi spavaju, kosovskim rekama poteče malo crvene krvi junaka koji su tu poginuli. Od bitke na taj dan narod oplakuje gubitak samostalnosti koju je država imala u srednjem veku, te pogibije čitavih pokolenja, što crkva poštuje, pominjući njih i sve one koji su kasnije stradali u ratovima na svojim služenjima tog dana. VIDOVDAN je svenarodni dan žalosti za žrtvama ratova. Bog obilja i rata
Nemački sveštenik Helmold zapisao je u svojoj hronici u 12. veku da se vrhovni bog severozapadnih Slovena, u stvari, zove zove Svetovid. To je bio bog svetlosti, obilja i rata, a postojao je i Vidov hram na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, "iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve".
Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili ne bi li uništili paganski kult, u isto vreme pominje i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus i naziva ga Svantovitus.
VIDOVDAN je 1913. godine odlukom tadašnjih vlasti postao i dan kada će se davati počast svim ratnicima koji su poginuli od 1912. do 1918. godine.
- VIDOVDAN se u doba komunizma nije slavio, kao ni drugi važni nacionalni i verski praznici. Zato je utisak da se VIDOVDAN, kao i ostali datumi važni za srpski narod, obnavlja i ponovo uspostavlja vezu sa onim što je bilo. To je ono što bi trebalo znati kada se pitamo zašto je jedan datum u očima ljudi tako važan i prisutan, zašto mu se pridaje veliki značaj. To je, u stvari, pitanje državnog i nacionalnog identiteta, pitanje jednog sećanja koje je bilo zapostavljeno i koje se na nov način čita i uspostavlja - priča Ratko Božović, kulturolog.
Izručivanje Tribunalu
VIDOVDAN je u novijoj istoriji povezan i po najpoznatijem haškom optuženiku. Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik bivše Jugoslavije, izručen je Sudu za ratne zločine u Hagu upravo na VIDOVDAN.
Socijalisti su taj potez novih vlasti žestoko kritikovali, nazivali "izdajom i to na najveći srpski praznik", pogotovo zato što tada nije postojao Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, a Ustavom je bilo zabranjeno izručivanje jugoslovenskih državljana.
SEćANJE NA VEKOVNE ŽRTVE
Povodom 614. godina od Kosovske bitke liturgiju u manastiru Gračanica služio je njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, u sasluženju sa vladikama raško-prizrenskim Artemijem i zahumsko-hercegovačkim Atanasijem.
Pred oko 1.000 vernika vladika Atanasije Jeftić u besedi rekao je između ostalog da su Srbi "narod slobode, pravde i uspravnosti". - Pored slabosti svojih koje imamo, da smo ljudi od krvi i mesa, od bola, od živaca, od suza, ali smo ljudi uspravni. Gledamo uspravno i pokazujemo svoje lice i gledamo u strašne dane pre četiri godine juna meseca, kada je nastupilo strašno stradanje, kad se svakodnevno krv lila u Gračanici. I danas kao da gledam svoje ruke krvave kad sam sahranjivao ovde, a patrijarh na drugom mestu, a vladika Artemije na trećem, a Amfilohije na četvrtom. Svakodnevno su padale žrtve, ali smo opstali i opstaćemo - rekao je vladika Atanasije.
Parastos na Gazimestanu
Oko podneva na Gazimestanu je NJegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle služio parastos žrtvama od Kosovskog boja, pa do danas koji su svoje živote izgubili na Kosovu.
- Srpski narod živi na Kosovu, ne da bi otimao tuđe, ne da bi gazio tuđu slobodu i svoju veru nametao nekome, već zato što želi da odbrani svoje. Zato su i preci naši izašli na Kosovo pre 614 godina i živote svoje položili. Gospode, pomozi nam na Kosovu da se uvek sećamo tvojih reči - ko izdrži do kraja, taj će se spasiti - rekao je patrijarh Pavle.
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević izjavio je novinarima da je srećan što se na VIDOVDAN nalazi sa suprugom na Kosovu. - Veoma je važno da ljudi na Kosovu poštuju jedni druge, da bude mir i da se uspostave demokratija i ljudska prava. Srpski narod treba da ostane na Kosovu i mislim da na Kosovu ima mesta za sve. Bolje je da radimo svi zajedno, kao što se radi u evropskim zemljama, u kojima se ljudi poštuju bez obzira na veru i naciju - istakao je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević Obeležavanju VIDOVDANa u Gračanici prisustvovali su šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša čović, član Predsedništva Skupštine Kosova Oliver Ivanović, savetnik šefa UNMIK za povratak i manjinske zajednice Nenad Radosavljević i politički lideri Momčilo Trajković, Rada Trajković i mnogi drugi.
VIDOVDAN, veliki srpski praznik, dan-danas budi sećanje na Kosovski boj, na korene našeg naroda, ali podseća i na moderne "legende", u surovom političkom savremenom potkusurivanju. VIDOVDAN povezuje epohe, sa svim svojim veseljima i stradanjima, u celinu koja je u silnim pesmama i pričama opevana.
VIDOVDAN je u narodu poznat i kao Dan svetlosti i za njega su vezane razne legende. Praznuje se 15. ili po novom kalendaru 28. juna, a Sveti Vid u vreme starih Slovena bio je božanstvo koje pripada kultu prirode i vegetacije, iz vremena pre hrišćanstva. Kao mnogi bogovi iz paganskog perioda (mada se neki istraživači kulturne baštine Srba ne bi složili da je bilo mnogobožačko, jer smatraju da su imali vrhovnog boga, ali još nisu utvrdili kog) upisao se u novodošlo hrišćanstvo.
- Sveti Vid je prethrišćansko božanstvo, pripada Panteonu srpskih božanstava, on je vidar koji leči od svih bolesti. Kasnije je u narodu, zbog imena Sveti Vid, nastalo verovanje da leči samo bolesne oči i da su ljubavne magije vezane za tog, kasnije i hrišćanskog sveca. NJegovu funkciju lekara sa dolaskom hrišćanstva "preuzeli" su sveti vrači, Kozma i Damjan - objašnjava dr Sofija Kostić, etnolog.
Venci od cveća
Ipak, običaji iz starog vremena su ostali, najčešće u ruralnim sredinama. Doskoro su u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini znali da na Svetoga Vida uveče pale vatre i da ih preskaču ne bi li se "očistili" od bolesti. Igrali su oko plamena, kao što su to i naši preci činili oko svojih svetilišta u brdima, posle spaljivanja žrtava na ruševinama starosedelačkih hramova.
Na VIDOVDAN devojke prema običaju nose vence od trava i cveća na glavama, i igraju su se kola - "tri (pet) koraka napred i dva (tri) nazad".
Dozivanje budućeg muža
Na Svetoga Vida rastu dve vrste travčica: vidovčica, jarkocrvenog malenog cveta i modra vida, sličnog cveta. Ujutru, na VIDOVDAN, ljudi peru lice u posudi ili na izvoru čija je voda posuta tim travkama za zdravi vid. Sa njima se vrača i tako što devojke uzmu oba cveta, stave pod jastuk pre spavanja uoči VIDOVDANa i kažu "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak". Ta devojka, kako se veruje, već će u narednih nekoliko dana upoznati budućeg muža.
Narodi severne Evrope proslavljaju ovaj praznik, ali ga zovu Sveti Vit. Posebno mesto u toj priči imaju vile Rusalke, u koje su verovali stari Sloveni, a koje su bile poznate po igranju kola. O VIDOVDANu se one preobražavaju u Rusalje, žene koje o Duhovima padaju u zanos i "razgovaraju" s pokojnicima, što pravi vezu sa novom hrišćanskom verom, jer 28. juna često padaju Duhovi.
- Za taj dan je karakteristično obredno kupanje. Higijena, kao i kod svih naroda, nije bila puno poštovana, pogotovo zbog čestih ratova i zbegova. Zato su se na dan Svetog Vida vernici trudili da budu čisti, odlazeći na obližnje izvore, gde su devojke ostavljale crvene končiće i vunicu na okolnom kamenju. To niko nije dirao, znalo se da je to amajlija za dobro zdravlje - priča Kostić.
Vekovni turski jaram
VIDOVDAN se u srpskom narodu veoma cenio. Kupovana je nova odeća, proslavljali su u kući i na ulicama, deca u školama pisala su pesme, slično kao što je danas običaj na Svetog Savu.
Slava Svetog Vida održana je do današnjih dana, ali se ta simbolika praznovanja izmenila. Od kulta prirode i božanstva koje čuva zdravlje, postao je najvažniji datum srpske istorije 1389. godine, kada se odigrala bitka između srpske i turske vojske na Kosovu polju.
Rusalke oplakuju Lazara
Jedna od legendi oko boja na Kosovu potiče sa planine Rogozne u Raškoj, gde se nalazi Rusalijsko groblje. Žene i verenice izginulih ratnika tu su se okupljale, dolazeći uoči VIDOVDANa. Od zalaska sunca do zore išle su po okolnim selima, a po noći vikale i lutale žaleći poginule junake.
Govorile su da su vile Rusalke (u koje su verovali još stari Sloveni). Narod ih je darivao, a one su sve što dobiju palile pred zoru. Oko velike vatre igrale bi kolo celog dana, prekidale su samo kad neka padne u nesvest ili izdahne, pa bi nastavile.
Propast srpskog carstva, smrt kneza Lazara Hrebeljanovića i gotovo celokupne srpske vlastele i turski jaram sledećih vekova ima posebnu težinu, jer je, prema podacima iz enciklopedija Kraljevine Jugoslavije, u Kosovskom boju učestvovalo između 35.000 i 40.000 srpskih i stotine hiljada turskih vojnika.
- Mnogi ljudi ni ne znaju tačno o čemu se radi, pa VIDOVDAN povezuju isključivo sa Kosovskom bitkom, jer se baš na taj dan 1389. godine održala krvava borba, u kojoj je poginulo mnogo Srba. Trebalo bi obratiti pažnju da se istorijski događaji ne planiraju, već se samo dogode. Osvajački ratovi su čudni, pa se potrefilo da se presudna bitka odigra baš tada. Smatram da bi VIDOVDAN trebalo skloniti, a ne sjedinjavati sa istorijskim događajima - kaže Sofija Kostić.
Krv junaka u rekama
Posle krvoprolića, više se na taj dan nije pevalo, niti slavilo, izbegavalo se veselje. Postoji legenda da noću, dok svi spavaju, kosovskim rekama poteče malo crvene krvi junaka koji su tu poginuli. Od bitke na taj dan narod oplakuje gubitak samostalnosti koju je država imala u srednjem veku, te pogibije čitavih pokolenja, što crkva poštuje, pominjući njih i sve one koji su kasnije stradali u ratovima na svojim služenjima tog dana. VIDOVDAN je svenarodni dan žalosti za žrtvama ratova. Bog obilja i rata
Nemački sveštenik Helmold zapisao je u svojoj hronici u 12. veku da se vrhovni bog severozapadnih Slovena, u stvari, zove zove Svetovid. To je bio bog svetlosti, obilja i rata, a postojao je i Vidov hram na ostrvu Rigen, u kome su na dan boga Vida, koji pada na kraju žetve, "iz svih slovenskih krajeva prinošene žrtve".
Ovo božanstvo, čiji kip su hrišćani srušili i spalili ne bi li uništili paganski kult, u isto vreme pominje i katolički sveštenik i sekretar danskog kralja Saks Gramatikus i naziva ga Svantovitus.
VIDOVDAN je 1913. godine odlukom tadašnjih vlasti postao i dan kada će se davati počast svim ratnicima koji su poginuli od 1912. do 1918. godine.
- VIDOVDAN se u doba komunizma nije slavio, kao ni drugi važni nacionalni i verski praznici. Zato je utisak da se VIDOVDAN, kao i ostali datumi važni za srpski narod, obnavlja i ponovo uspostavlja vezu sa onim što je bilo. To je ono što bi trebalo znati kada se pitamo zašto je jedan datum u očima ljudi tako važan i prisutan, zašto mu se pridaje veliki značaj. To je, u stvari, pitanje državnog i nacionalnog identiteta, pitanje jednog sećanja koje je bilo zapostavljeno i koje se na nov način čita i uspostavlja - priča Ratko Božović, kulturolog.
Izručivanje Tribunalu
VIDOVDAN je u novijoj istoriji povezan i po najpoznatijem haškom optuženiku. Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik bivše Jugoslavije, izručen je Sudu za ratne zločine u Hagu upravo na VIDOVDAN.
Socijalisti su taj potez novih vlasti žestoko kritikovali, nazivali "izdajom i to na najveći srpski praznik", pogotovo zato što tada nije postojao Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, a Ustavom je bilo zabranjeno izručivanje jugoslovenskih državljana.
SEćANJE NA VEKOVNE ŽRTVE
Povodom 614. godina od Kosovske bitke liturgiju u manastiru Gračanica služio je njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, u sasluženju sa vladikama raško-prizrenskim Artemijem i zahumsko-hercegovačkim Atanasijem.
Pred oko 1.000 vernika vladika Atanasije Jeftić u besedi rekao je između ostalog da su Srbi "narod slobode, pravde i uspravnosti". - Pored slabosti svojih koje imamo, da smo ljudi od krvi i mesa, od bola, od živaca, od suza, ali smo ljudi uspravni. Gledamo uspravno i pokazujemo svoje lice i gledamo u strašne dane pre četiri godine juna meseca, kada je nastupilo strašno stradanje, kad se svakodnevno krv lila u Gračanici. I danas kao da gledam svoje ruke krvave kad sam sahranjivao ovde, a patrijarh na drugom mestu, a vladika Artemije na trećem, a Amfilohije na četvrtom. Svakodnevno su padale žrtve, ali smo opstali i opstaćemo - rekao je vladika Atanasije.
Parastos na Gazimestanu
Oko podneva na Gazimestanu je NJegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle služio parastos žrtvama od Kosovskog boja, pa do danas koji su svoje živote izgubili na Kosovu.
- Srpski narod živi na Kosovu, ne da bi otimao tuđe, ne da bi gazio tuđu slobodu i svoju veru nametao nekome, već zato što želi da odbrani svoje. Zato su i preci naši izašli na Kosovo pre 614 godina i živote svoje položili. Gospode, pomozi nam na Kosovu da se uvek sećamo tvojih reči - ko izdrži do kraja, taj će se spasiti - rekao je patrijarh Pavle.
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević izjavio je novinarima da je srećan što se na VIDOVDAN nalazi sa suprugom na Kosovu. - Veoma je važno da ljudi na Kosovu poštuju jedni druge, da bude mir i da se uspostave demokratija i ljudska prava. Srpski narod treba da ostane na Kosovu i mislim da na Kosovu ima mesta za sve. Bolje je da radimo svi zajedno, kao što se radi u evropskim zemljama, u kojima se ljudi poštuju bez obzira na veru i naciju - istakao je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević Obeležavanju VIDOVDANa u Gračanici prisustvovali su šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša čović, član Predsedništva Skupštine Kosova Oliver Ivanović, savetnik šefa UNMIK za povratak i manjinske zajednice Nenad Radosavljević i politički lideri Momčilo Trajković, Rada Trajković i mnogi drugi.
- Poruka
- 536
St. Vitus Cathedral rooftop rooster
4. Световидови атрибути: коњ и петао. Дакле, са словенским Световидом, као и са Воданом, иду заједно: коњ, пас и бели петао, а у неким хроникама петао је црне боје. Значај словенског Световида је „вишеструко прешао на Светог Вита (Sanct Vit, St. Veit)". Реч је о извесном за хришћанство заслужном грађанину, који је за време Диоклецијана умро као мученик. То је непознати, дванаестогодишњи дечак који је у Риму сахрањен, и који је у „словенским земљама митским предањем постао готово истоимени бог. Св. Вит је патрон заштитник Чешке и насликан је са једним црним петлом. Стари Поморанци - покрајина Словена у Пруској. поштовали су петла (као животињу Световида)". Бискуп Ото Бамбершки - писац једне од хроника о древним Словенима, похранио је „кости св. Вита у сребрној руци и на њој направио слику петла". Чињеница да су „Поморанци ничице падали код приказе, реликвије петла, они су истовремено, а да то нису хтели, показали да и даље уважавају реликвије", тј. стару садржину „испод" култа хришћанског Св. Вита, тј. свога, паганско-словенског Световида. „Петао на кулама, црквама, капелама, сликама светаца и кућицама, посебно у Чешкој, управо у овом случају има своје порекло; немачки петао има слично значење. На дан Св. Вита у Чешкој још само до пре неколико деценија жртвовани су црни петлови; ударање петлова можда је стајало у вези и са тим" (Wuttke, 1900: 34-35).
Овде желим још једном да подсетим на ритуално клање црног петла код Срба уочи Св. Мрате и петла старог годину дана уочи Св. Илије, од којих је овај други светитељ преузео све атрибуте бога Перуна. Код Срба jе, дакле, иако у христијанизираној верзији, очувана у сећању на врховног бога двојна конфигурација, прва форма кроз хтонски лик св. Мрате, и друга кроз соларни лик св. Илије, или паганског Перуна. „И у северној и источној Баварској веома се уважава св. Вит, јер су од V - VII века тамо владали Сораби (Лужички Срби), па је и код Франака још много словенских светиња. За време зимског солстиција „при сунчевој промени, око св. Јована - зимског, у Горњој Франачкој, Бадену и Швапској позивају св. Вита: 'Свети св. Вите /!/, даруј нам цепаницу', - што указује на Бога Сунца; У неким крајевима Јужне Баварске ове ватре се пале на Дан св. Veid-а (15. јуна)", датум, када Срби, по старом календару. светкују Видовдан (Wuttke, 1900: 35). Према Вуткеу Световид је највиши словенски бог, то је бог светла и Сунца, изазивач плодности, доносилац среће и победе; али он је и бог олује, и утолико је сродан са Воданом. Њему припада бели, каткада и црни коњ - који има моћ да предвиђа и пророкује, а затим, петао као објављивач дневног светла, дана.
Колико је мени познато, нашим теоретичарима као да је промакла једна важна чињеница, наиме, да су топоними који упућују на бога Перуна вазда повезани са висовима планинским и, што је такође важно, са топонимима који откривају било „Вида" - у корену речи, или атрибуте врховног божанства, тј. коња или петла. Тако, код Куршумлије налазимо село Перуника, али и Коњушку чуку над тим селом. Или, близу Јошаничке Бање постоји коса Перунике а ту је и вис Витуша, у чијем је корену Вид, односно хришћански Вит.
5. Световид у српској митологији. На основи свега што је овде речено, слободан сам да поставим једну хипотезу, која се синтезом чињеница и импликацијом материјала сама по себи намеће. Најпре, указујем на један низ података. У источној Србији, на простору Сврљига, налазе се два индикативна топонима у распону од три километара: Периш - Витановци, око којих се, највише до 5 километара, групишу следећи и то: а) око Периша: Перинатица, Петловац, Петлова глава, Виденова дувка, Мађиле; око Витановца: Коњарници, Кобиљача, Седлар, Враниште, Врандол, и нешто удаљеније од Витановца: Козја, Виткин дел, Љубатовац, Калуђеровица. Подно Гулијанских планина и Перинатице давно је. пре стотинак година, забележена, и данас још жива легенда о Видену змају, који отима девојке око Спасовдана, односно Ђурђевдана, што указује на особени лик врховног божанства, са еротском потенцијом, односно на тип поменутог божанства као соларног, чији би пандан био Зевс у грчкој и Јупитер у римској митологији.
Према индикативним топонимима, Перунови (Периш, Перинатица) и Световидови (Витановац, Виденова дувка, Виткин дел) атрибути које на овоме локалитету налазимо су: коњ, вранац, петао, седло, мађије; то је божанство велики љубавник, али и способан да шаље громове, исијава ватру и муње, оно је змајевито. Појаву „видовњака" управо у Витановцима, као и чињеницу да је четвртак у овом крају пазаран дан, када се не ради већ на одређен начин светкује, потом, велика регионална заветина 15/28 - на Видовдан управо у Витановцу, најзад, чињеница да је храст дрво које народ овога краја веома уважава и које се, према мојим истраживањима, у Перишу и околини искључиво бира за заветно дрво - „запис", односно како се ово свето дрво овде назива „миро", све то сматрам индикативним чињеницама. Не може бити нимало случајно то што се један од највиших врхова на Сврљишким планинама налази управо код топонима Виденова дувка и зове се Црни врх (1270 метара), а доиста највиши, Зелени врх (1331 метар), поред Перинатице.
Дакле, највиши врх, као станише небеског врховног бога! Најзад, у близини Виденове дувке - код села Гулијана, на 5 км од Периша, налазе се на локалитету „Градац" остаци древног прехришћанског храма. Да ли Перуновог? И у Перишу, на месту званом „Острц" назиру се остаци сакралног објекта, чије остатке мештани називају „римска црква", можда у раним вековима првог миленијума светилиште римском Јупитеру, а по доласку Срба Перуну, одакле и Периш, и низ других смисаоно кореспондентних топонима. Да ли је сасвим случајно, без дубље митолошке везе то што се поред самог Витановца налазе планински врх Баба, а недалеко Бабина глава и Бабин кал - симболи древног женског божанства? Види мапу у захвату Сврљига у Српским митолошким мапама.
Осим наведених топонима Периш, односно Витановац и других појединости, изнећу и следеће. У овој културној зони тзв. шопског ареала, култ Трачког коњаника је веома добро очуван до данашњег дана: не само у мешењу особеног „коњског колача", у виду потковице, већ и у бројним магијским обредима који су везани за Тодорову суботу.
Шта значи име Световид? Свент - значи свет; други део имена вит протумачен је као скраћеница од "витез", у смислу витеза, коњаника. Други аутори сматрају да корен вит значи "дувати", "вејати", па би испало да је Световит у ствари "моћни дах". И Мирча Елијаде сматра да је корен свет означавао првобитно "снагу", "бити јак". Али, реч је о богу који је истовремено био осим "бог ратник и заштитник поља" (Елијаде, III, 1991, 33-34). Из свега овога произлазило би да Световид означавао: бога сунца и плодности, ратног бога, бога ветра, бога пророка.
Рекли смо да се за врховно божанство фиксира "петао". И Чајкановић је поводом Световида, односно хришћанског Светог Вита, навео податак како је петао, све до XVIII века, приношен на жртву светоме Виту у Прагу. И према руском митологу Афанасјеву, Западни Словени су поштовали петла, као птицу Световида, да би, затим, на хришћанског бога Св. Вита била пренесена језичка успомена од Световида. Вид или Светивид, за Нидерлеа представља, у ствари, "јаког Вида".
Занимљиво је да се на нашој Мапи (бр. III) присуства топонима са основом "Вит" и "Вид", на простору Словеније и далматинских острва, наилази на велику учесталост тремина "Св. Вид", и само у два три случаја на облик "Св. Вит". Словенци су се, нема никакве сумње, жестоко борили за очување култова и божанстава старе вере, што из страха од асимилације од моћних и већих народа из окружења (Италијани, Немци, односно Хрвати), што из бојазни да се неће разликовати од народа који су прихватили католички тип хришћанства. Отуда је протестантски покрет у XVI веку био веома снажан управо код Словенаца, чију позицију жилавог чувара древне традиције треба, донекле, посматрати у истом контексту са Рујанским Словенима. Одвојени од матице, на рубним подручјима Словенства, страх од асимилације и губитка духовне самосвојности био је видно наглашен и културно-историјски разумљив.
Постоје теоретичари који верују да је успомена на Световида очувана и у древној српској митологији, о чему нам сада на располагању стоје резултати топономастичких истраживања. Чајкановић проналази Паралелу поменутога божанства са нашим епским јунацима, пре свега у
лику - Марка Краљевића, који је, сматра се, замишљен сасвим тачно према обрасцу некадашњег бога рата. Разуме се, према Чајкановићу Световид је ноћно, хтонско божанство, о чему сведочи његова фиксација за коња, као хтонског демонског бића, јер је Световид, према обавештењима, као год и наш Тројан, само ноћу јахао. Према Чајкановићевој аргументацији могли бисмо закључити да су код Срба Триглав, Тројан, Световид и Дабог различита имена за исту митску структуру која отелотворава једно и исто врховно, али хтонско божанство.
Поводом реченог Саксовог описа свештениковог врачања уз помоћ монументалног хлебног колача, често се као истоветан пример из српске обредне праксе наводи обичај око Бадњега дана у Херцеговини, који је описао Вук Караџић у одредници: "Милати се, милам се". Наводим Вуков опис (1852:356):
„Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, т.ј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: 'Милам ли се' (т.ј. помила ли се иза чеснице)? Онај му одговори: 'Милаш мало'. А онај први онда рече: 'Сад мало, а до године ни мало' (т.ј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње)"
4. Световидови атрибути: коњ и петао. Дакле, са словенским Световидом, као и са Воданом, иду заједно: коњ, пас и бели петао, а у неким хроникама петао је црне боје. Значај словенског Световида је „вишеструко прешао на Светог Вита (Sanct Vit, St. Veit)". Реч је о извесном за хришћанство заслужном грађанину, који је за време Диоклецијана умро као мученик. То је непознати, дванаестогодишњи дечак који је у Риму сахрањен, и који је у „словенским земљама митским предањем постао готово истоимени бог. Св. Вит је патрон заштитник Чешке и насликан је са једним црним петлом. Стари Поморанци - покрајина Словена у Пруској. поштовали су петла (као животињу Световида)". Бискуп Ото Бамбершки - писац једне од хроника о древним Словенима, похранио је „кости св. Вита у сребрној руци и на њој направио слику петла". Чињеница да су „Поморанци ничице падали код приказе, реликвије петла, они су истовремено, а да то нису хтели, показали да и даље уважавају реликвије", тј. стару садржину „испод" култа хришћанског Св. Вита, тј. свога, паганско-словенског Световида. „Петао на кулама, црквама, капелама, сликама светаца и кућицама, посебно у Чешкој, управо у овом случају има своје порекло; немачки петао има слично значење. На дан Св. Вита у Чешкој још само до пре неколико деценија жртвовани су црни петлови; ударање петлова можда је стајало у вези и са тим" (Wuttke, 1900: 34-35).
Овде желим још једном да подсетим на ритуално клање црног петла код Срба уочи Св. Мрате и петла старог годину дана уочи Св. Илије, од којих је овај други светитељ преузео све атрибуте бога Перуна. Код Срба jе, дакле, иако у христијанизираној верзији, очувана у сећању на врховног бога двојна конфигурација, прва форма кроз хтонски лик св. Мрате, и друга кроз соларни лик св. Илије, или паганског Перуна. „И у северној и источној Баварској веома се уважава св. Вит, јер су од V - VII века тамо владали Сораби (Лужички Срби), па је и код Франака још много словенских светиња. За време зимског солстиција „при сунчевој промени, око св. Јована - зимског, у Горњој Франачкој, Бадену и Швапској позивају св. Вита: 'Свети св. Вите /!/, даруј нам цепаницу', - што указује на Бога Сунца; У неким крајевима Јужне Баварске ове ватре се пале на Дан св. Veid-а (15. јуна)", датум, када Срби, по старом календару. светкују Видовдан (Wuttke, 1900: 35). Према Вуткеу Световид је највиши словенски бог, то је бог светла и Сунца, изазивач плодности, доносилац среће и победе; али он је и бог олује, и утолико је сродан са Воданом. Њему припада бели, каткада и црни коњ - који има моћ да предвиђа и пророкује, а затим, петао као објављивач дневног светла, дана.
Колико је мени познато, нашим теоретичарима као да је промакла једна важна чињеница, наиме, да су топоними који упућују на бога Перуна вазда повезани са висовима планинским и, што је такође важно, са топонимима који откривају било „Вида" - у корену речи, или атрибуте врховног божанства, тј. коња или петла. Тако, код Куршумлије налазимо село Перуника, али и Коњушку чуку над тим селом. Или, близу Јошаничке Бање постоји коса Перунике а ту је и вис Витуша, у чијем је корену Вид, односно хришћански Вит.
5. Световид у српској митологији. На основи свега што је овде речено, слободан сам да поставим једну хипотезу, која се синтезом чињеница и импликацијом материјала сама по себи намеће. Најпре, указујем на један низ података. У источној Србији, на простору Сврљига, налазе се два индикативна топонима у распону од три километара: Периш - Витановци, око којих се, највише до 5 километара, групишу следећи и то: а) око Периша: Перинатица, Петловац, Петлова глава, Виденова дувка, Мађиле; око Витановца: Коњарници, Кобиљача, Седлар, Враниште, Врандол, и нешто удаљеније од Витановца: Козја, Виткин дел, Љубатовац, Калуђеровица. Подно Гулијанских планина и Перинатице давно је. пре стотинак година, забележена, и данас још жива легенда о Видену змају, који отима девојке око Спасовдана, односно Ђурђевдана, што указује на особени лик врховног божанства, са еротском потенцијом, односно на тип поменутог божанства као соларног, чији би пандан био Зевс у грчкој и Јупитер у римској митологији.
Према индикативним топонимима, Перунови (Периш, Перинатица) и Световидови (Витановац, Виденова дувка, Виткин дел) атрибути које на овоме локалитету налазимо су: коњ, вранац, петао, седло, мађије; то је божанство велики љубавник, али и способан да шаље громове, исијава ватру и муње, оно је змајевито. Појаву „видовњака" управо у Витановцима, као и чињеницу да је четвртак у овом крају пазаран дан, када се не ради већ на одређен начин светкује, потом, велика регионална заветина 15/28 - на Видовдан управо у Витановцу, најзад, чињеница да је храст дрво које народ овога краја веома уважава и које се, према мојим истраживањима, у Перишу и околини искључиво бира за заветно дрво - „запис", односно како се ово свето дрво овде назива „миро", све то сматрам индикативним чињеницама. Не може бити нимало случајно то што се један од највиших врхова на Сврљишким планинама налази управо код топонима Виденова дувка и зове се Црни врх (1270 метара), а доиста највиши, Зелени врх (1331 метар), поред Перинатице.
Дакле, највиши врх, као станише небеског врховног бога! Најзад, у близини Виденове дувке - код села Гулијана, на 5 км од Периша, налазе се на локалитету „Градац" остаци древног прехришћанског храма. Да ли Перуновог? И у Перишу, на месту званом „Острц" назиру се остаци сакралног објекта, чије остатке мештани називају „римска црква", можда у раним вековима првог миленијума светилиште римском Јупитеру, а по доласку Срба Перуну, одакле и Периш, и низ других смисаоно кореспондентних топонима. Да ли је сасвим случајно, без дубље митолошке везе то што се поред самог Витановца налазе планински врх Баба, а недалеко Бабина глава и Бабин кал - симболи древног женског божанства? Види мапу у захвату Сврљига у Српским митолошким мапама.
Осим наведених топонима Периш, односно Витановац и других појединости, изнећу и следеће. У овој културној зони тзв. шопског ареала, култ Трачког коњаника је веома добро очуван до данашњег дана: не само у мешењу особеног „коњског колача", у виду потковице, већ и у бројним магијским обредима који су везани за Тодорову суботу.
Шта значи име Световид? Свент - значи свет; други део имена вит протумачен је као скраћеница од "витез", у смислу витеза, коњаника. Други аутори сматрају да корен вит значи "дувати", "вејати", па би испало да је Световит у ствари "моћни дах". И Мирча Елијаде сматра да је корен свет означавао првобитно "снагу", "бити јак". Али, реч је о богу који је истовремено био осим "бог ратник и заштитник поља" (Елијаде, III, 1991, 33-34). Из свега овога произлазило би да Световид означавао: бога сунца и плодности, ратног бога, бога ветра, бога пророка.
Рекли смо да се за врховно божанство фиксира "петао". И Чајкановић је поводом Световида, односно хришћанског Светог Вита, навео податак како је петао, све до XVIII века, приношен на жртву светоме Виту у Прагу. И према руском митологу Афанасјеву, Западни Словени су поштовали петла, као птицу Световида, да би, затим, на хришћанског бога Св. Вита била пренесена језичка успомена од Световида. Вид или Светивид, за Нидерлеа представља, у ствари, "јаког Вида".
Занимљиво је да се на нашој Мапи (бр. III) присуства топонима са основом "Вит" и "Вид", на простору Словеније и далматинских острва, наилази на велику учесталост тремина "Св. Вид", и само у два три случаја на облик "Св. Вит". Словенци су се, нема никакве сумње, жестоко борили за очување култова и божанстава старе вере, што из страха од асимилације од моћних и већих народа из окружења (Италијани, Немци, односно Хрвати), што из бојазни да се неће разликовати од народа који су прихватили католички тип хришћанства. Отуда је протестантски покрет у XVI веку био веома снажан управо код Словенаца, чију позицију жилавог чувара древне традиције треба, донекле, посматрати у истом контексту са Рујанским Словенима. Одвојени од матице, на рубним подручјима Словенства, страх од асимилације и губитка духовне самосвојности био је видно наглашен и културно-историјски разумљив.
Постоје теоретичари који верују да је успомена на Световида очувана и у древној српској митологији, о чему нам сада на располагању стоје резултати топономастичких истраживања. Чајкановић проналази Паралелу поменутога божанства са нашим епским јунацима, пре свега у
лику - Марка Краљевића, који је, сматра се, замишљен сасвим тачно према обрасцу некадашњег бога рата. Разуме се, према Чајкановићу Световид је ноћно, хтонско божанство, о чему сведочи његова фиксација за коња, као хтонског демонског бића, јер је Световид, према обавештењима, као год и наш Тројан, само ноћу јахао. Према Чајкановићевој аргументацији могли бисмо закључити да су код Срба Триглав, Тројан, Световид и Дабог различита имена за исту митску структуру која отелотворава једно и исто врховно, али хтонско божанство.
Поводом реченог Саксовог описа свештениковог врачања уз помоћ монументалног хлебног колача, често се као истоветан пример из српске обредне праксе наводи обичај око Бадњега дана у Херцеговини, који је описао Вук Караџић у одредници: "Милати се, милам се". Наводим Вуков опис (1852:356):
„Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, т.ј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: 'Милам ли се' (т.ј. помила ли се иза чеснице)? Онај му одговори: 'Милаш мало'. А онај први онда рече: 'Сад мало, а до године ни мало' (т.ј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње)"
- Poruka
- 536
Сутра је Видовдан.
Честитам Србима свих вероисповести празник Бога Вида.
Честитам Србима свих вероисповести празник Бога Вида.
- Poruka
- 536
И Русима честитам! Јер изгледа, како пише Политика, да се и у Русији слави!
- Poruka
- 5.939
Видовдан се не честита.
Istrebljivac arhaizma
Aktivan član
- Poruka
- 1.562
Tacno tako.
Samo komunjare i neopagani slave dan pogibije kneza Lazara koji je stradao boreci se za Hrista i Evropu.
- Poruka
- 5.939
Istrebljivac arhaizma
Aktivan član
- Poruka
- 1.562
Nije svasta nego istina, na taj dan se ne slavi i ne cestita, vec se moli Bogu i tuguje za poginulim Hristovim ratnicima.
- Poruka
- 1.264
Осрамоћен Видовдан 2001. године,
страница из "Велике Србије", величина 3000 х 2000 пиксела:
http://www.badnjak.com/dokumenti/osramocen_vidovdan.jpg
страница из "Велике Србије", величина 3000 х 2000 пиксела:
http://www.badnjak.com/dokumenti/osramocen_vidovdan.jpg
