За разлику од ових верзија, у"Кнежевој вечери" Милош се у разговору с Лазаром никоме не извињава. Он не личи на кротко јагње. Напротив, дрзак је, смео, плах, рекло би се пре раван Лазару но његов покорни вазал.
Постоји још један детаљ по коме се Милош Обилић у ранијим верзијама легенде битно разликује од овог у"Кнежевој вечери". По Орбину, на пример, Лазар напија здравицу Милошу као своме зету" у намери да га прекори за ту издају, како би га, ако се увери о злоделу, могао казнити (јер Словени имају обичај вином а не мучењем откривати тајне) или, ако нађе да је невин ,да се сам ослободи сумње која га је већ почела мучити". У "Кнежевој вечери" је сасвим другачије. Кнез Лазар напија здравицу Милошу као ратнику који је, по храбрости, изнад осталих косовских витезова:
Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит по старјештву,
напићу је старом Југ-Богдану;
ако ћу је напит по госпоству,
напићу је Вуку Бранковићу;
ако ћу је напит по милости,
напићу је мојим девет шура,
девет шура, девет Југовића;
ако ћу је напит по љепоти,
напићу је Косанчић-Ивану;
ако ћу је напит по висини,
напићу је Топлици Милану;
ако ћу је напит по јунаштву,
напићу је војводи Милошу.
Та ником је другом напит нећу,
већ у здравље Милош-Обилића!
КОСОВСКИ ЈУНАЦИ ДАТИ СУ У "КНЕЖЕВОЈ ВЕЧЕРИ" КАО ПЕРСОНИФИКАЦИЈЕ НАВЕДЕНИХ ВРЛИНА, А САМ МИЛОШ ОБИЛИЋ ЈЕ ПОСЕБНО АПОСТРОФИРАН И СТАВЉЕН ПО ЈУНАШТВУ ИЗНАД ОСТАЛИХ. Он је херој, полубог, митско биће. Ако овоме додамо и Чајкановићево тумачење, по коме се здравица,као замена за жртву у крви (вино-крв), намењује врховном богу, тек онда откривамо прави Милошев идентитет. СЕТИМО СЕ ОВДЕ ДА СМО МИЛОША КАО МИТСКОГ ЈУНАКА СРЕЛИ И У НАРОДНОМ ПРЕДАЊУ ИЗ ПОЦЕРЈА, КОЈЕ ЈЕ ЊЕГОВИМ ИМЕНОМ ЗАМЕНИЛО ТРАЈАНА И ТИМЕ ГА ТАКОЂЕ ПОВЕЗАЛО СА ВРХОВНИМ БОГОМ СТАРЕ СРПСКЕ ВЕРЕ. У"КНЕЖЕВОЈ ВЕЧЕРИ", и кнез Лазар, који је по хришћанској митологији божанско биће, светац, издваја Милоша Обилића од осталих витезова. Зато му се и обраћа као себи равном. За њега, Милош је не само оличење јунаштва, него и "ПРВА ВЈЕРА, ПОТОЊА НЕВЈЕРА".
Као десетерац изузетне фонијске вредности, која наговештава његово посебно место у песми, стих "Прва вјеро, потоња невјеро" не би морао да се односи само на Милошеву верност кнезу Лазару. Да стих има и неко друго, дубље значење, видимо из Милошевог заветовања у наредним стиховима да ће "у Косову за ришћанску вјеру погинути". Очигледено,НИЈЕ У ПИТАЊУ ВАЗАЛСКА ВЕРНОСТ ГОСПОДАРУ кнезу Лазару, ВЕЋ ВЕРНОСТ САМОЈ ВЕРИ. Милош, додуше, назива ову веру"ришћанском", али се из контекста јасно види да је његова вера много више херојска него хришћанска.У народу и данас, и код оних који се песме слабо сећају, стих "Ко је вјера, ко ли је невјера" значи ко је јунак, ко ће се како показати у критичној ситуацији на бојном пољу.
Имамо разлога да претпоставимо да је стих"Ко је вјера, ко ли је невјера" настао пре "Кнежеве вечере", као спомен на стару веру, у којој је култу јунаштва даван много већи значај него у хришћанској религији. Из митологије је познато да је овај култ код Срба посвећен Богу Виду, на чији нас дан опомиње и" Кнежева вечера". Неће бити случајнио што се и стих "Тко је вјера, тко ли је невјера", у значењу припадности херојској вери, нашао у песми која је сачувала успомене на ВИДОВДАН КАО ДАН ЈУНАЧКОГ ОГЛЕДАЊА.
ОСВЕТА КАО ФЕНОМЕН, ПАГАНСКОГ ЈЕ ПОРЕКЛА
МИЛОШ ЈЕ ОДБИО ЛАЗАРЕВУ ИРОНИЧНУ ЖРТВУ: ЗДРАВИЦУ ЊЕМУ, ПОТЕНЦИЈАЛНОМ ВИДУ.АЛИ ОН,
МИЛОШ ОБИЛИЋ, ПРИНЕЋЕ ЖРТВУ ХЕРОЈСКОМ БОГУ СВОГА НАРОДА НА НАЧИН СВОЈИХ ПАГАНСКИХ ПРЕДАКА: уместо јагњета, на дан врховног бога заклаће турског цара Мурата, стаће му ногом под грло. У хришћанским варијантама косовске легенде нема "под гр`оце". (Код Орбина, љубећи руку Мурату, Милош "извлачи бодеж који је држао скривен у недрима и забија га Мурату у трбух".У "Сразенију" налазимо стих "И Мурата жива распорити".) Косовска вечера завршава се Милошевим заветовањем да ће се осветити невернику, Вуку Бранковићу, ономе који издаје све вере. Милош му се свети већ и тоном којим о њему говори. Ругајући му се, он га и као витеза детронизује, понижава до мере коју је заслужио:
Везаћу га уз то бојно копље,
као жена кудјељ уз преслицу
носићу га у Поље Косово.
ОСВЕТА КАО ФЕНОМЕН, ПАГАНСКОГ ЈЕ ПОРЕКЛА: ПРИПАДА ПРВОЈ А НЕ ПОТОЊОЈ ВЕРИ. Супротно Милошу, а у складу с хришћанском религијом,
Лазар нема намере да се свети свом будућем издајнику, Милошу, како он мисли. Косовска вечера, чији вербални мегдан међу јунацима чини срж песме, завршава се Милошевим ругањем Вуку Бранковићу. Али, тиме се не завршава Милошева и Лазарева полемика. Морални двобој међу њима окончаће се тек чином Милошеве херојске смрти после убиства цара Мурата. Њоме се, као неком врстом херојске катарзе, Обилић диже до чистог, неокаљаног јунаштва, те тако на Видовдан постаје вечан као и његов херојски прапредак.. Победу у полемици између Милоша и Лазара, заправо између похришћањеног паганства и чистог хришћанства, очигледно односи Милош. Нови цар, хришћански светац Лазар, по песми испао је клеветник, који је без разлога осумњичио хероја. Милошева морална победа, будући да као коначна важи за сва времена, добила је трансцедентни смисао. По песми, Лазар ће стати уз Милоша тек када и он постане херој, а не само хришћански мартир. Када и сам потврди оданост народу на начин достојан Белог Вида: јунаштвом и смрћу у борби против зла које у косовским песмама представљају Турци.
По Чајкановићу, српска црква непрестано је настојала да детронизује старог врховног бога. У "Кнежевој вечери" наилазимо на обратан случај. ОКЛЕВЕТАНИ ХЕРОЈ, МИТСКИ ЈУНАК КОЈИ У ПЕСМИ ЗАМЕЊУЈЕ ВИДА, МОРАЛНО ЈЕ ПОБЕДИО ХРИШЋАНСКОГ ЦАРА И СВЕЦА И ТИМЕ СЕ ПОНОВО ПОПЕО НА БОЖАНСКИ ТРОН. Реафирмација старе вере била је потпуна: кнез Лазар, припадник нове, хришћанске вере, примио је и сам неке особине митског хероја.
Народни певачи, најчешће, претварали су митске јунаке у хришћанске феудалце. Косовска песма, пак, мењала је и прекрајала већ формиране "историјске" ликове у писаној легенди и хришћанској митологији, приближавајући их лику паганског хероја. Том приликом, народни певач, шири од догматичне цркве, није до краја детронизовао кнеза Лазара. Остављајући му многа достојанства хришћанског цара и свеца, који се определио за други свет, царство небеско, песма је кнеза Лазара само до извесне мере паганизовала. Припала му је позната косовска клетва, која, и по пореклу и по духу, није хришћанска већ паганска:
Ко не дође у бој на Косово
од руке му ништа не родило.
ни у пољу бјелица пшеница,
ни у брду винова лозица.
У српскословенским словима, која су утицала и на народно предање, Лазар је култна личност. Међутим, у четвртом делу Вукових "Комада од различнијех косовскијех пјесама" он не достиже Милоша по јунаштву. Имајући у памети да ће Лазар превише примити к срцу бројчану надмоћ непријатеља, те одустати од боја, Милош моли свог побратима Ивана Косанчића да кнеза не обавештава о правом односу снага:
Немој тако кнезу казивати,
јер ће нам се војска забринути
и сва ће се војска поплашити.
"Дође добље да оживи гробље"). Песници не налазе трагове митских времена само споља, у култовима предака, у легендама и народним песмама него и у дубинама властите подсвести. Код Бранка и Његоша, на пример, бели лабуд исте године јавља се као симбол хероике.
