VoSlavu
Ističe se
- Poruka
- 2.786
Da se zadržim na lapotu.
Navešću delove iz knjige Sretena Petrovića - Srpska Mitologija, peta knjiga , Mitologija, magija i običaji - istraživanja iz svrljiške oblasti, Niš, 2000.
У књизи "Лапот и проклетије у Срба" С. Тројановић (1898) je све важније примере једног и другог обичаја узео из Сврљига. У уводу он примећује да о "убијању стараца и баба и у нас се очувала народна прича, и то тако живо, као да се то вршило пре неколико колена, мада о том већ ни у Душановом законику ни помена нема".
Kao i ova dva mita:
Ковиљка даље приповеда да се и овде десило то да je син, сажаливши се на свог оца, одустао да га убије, већ га je добро сакрио у непрометној соби, објавивши свима да je урадио по пропису, и старца убио. Али цар, који je владао државом и обзнанио тај закон, желећи да се због нечега освети становништву, Србима, jep je био владар стране државе, завео je нову обавезу свакој купи, да мушко чељаде, када дође ред, оде на реку (море) и тамо извади "златан кондир који се лепо види у води". Како би ко скочио, удавио би се, јер никоме нису дозволили да изађе без кондира. Када je дошао ред на онога човека, он се, носећи једнога дана храну своме сакривеном оцу, пожалио старом, како треба да скаче у воду и пронађе некакав "златни кондир" који се Јасно види, али га нико још није извадио. Отац му je дао савет, да када дође на обалу мора нека не гледа у воду, као остали, што су тако урадили и удавили се, него нека погледа горе у дрво, на коме je закачен кондир, па Да се попне и дохвати га. Тако je и учинио, па га je однео цару. Овај пренеражен таквом довитљивошћу, искамчи од сељачета признање да га je томе подучио отац кога не хтеде да убије. Тада je цар, такође, укинуо забрану убијања стараца.
У Перишу je Славко Голубовић (р. 1907) испричао да je некада било
обавезно убијање стараца, посебно за време турске владавине. Ко би се
томе одупрео било би одмазде у кући. Један мештанин, међутим, никако није хтео да убије оца у за то предвиђеном добу, већ га je, када je овај напунио потребив године да оде у смрт, добро сакрио. Нико за то ништа није знао. После извесног времена настао je нови белај. Турци, да би се решили прекобројне раје, тражили су од људи да свако покуша да "закоље камен и да га још и одере". Дабоме, да то није ишло, а ко то није успео да уради, био je ликвидиран. Када je дошао ред на онога мештанина који je сакрио оца у појати, будући нерасположен када би оцу доносио храну, исприча једном приликом оцу какав je намет свалила на народ турска управа. Тада га старац посаветова, да кад изађе пред Турчина, нека прво каже: "Сигурно ћу одрати камен, али га Ти прво закољи!" Видевши "памет" у момка, Турчин je, на све начине, успео да дозна да му je caвет дошао од стара родитеља, те онда прекину са овом праксом убијања стараца. Увидело се да могу старци памећу својом бити од користи.
Tako da je od samog čina mnogo važnija pouka.
"jer aktivira svest o njegovom realnom značenju i posledicama koje bi takav čin imao za zajednicu u kojoj bi se praktikovao takav obred" kako kaže Jovanović.
Navešću delove iz knjige Sretena Petrovića - Srpska Mitologija, peta knjiga , Mitologija, magija i običaji - istraživanja iz svrljiške oblasti, Niš, 2000.
У књизи "Лапот и проклетије у Срба" С. Тројановић (1898) je све важније примере једног и другог обичаја узео из Сврљига. У уводу он примећује да о "убијању стараца и баба и у нас се очувала народна прича, и то тако живо, као да се то вршило пре неколико колена, мада о том већ ни у Душановом законику ни помена нема".
Kao i ova dva mita:
Ковиљка даље приповеда да се и овде десило то да je син, сажаливши се на свог оца, одустао да га убије, већ га je добро сакрио у непрометној соби, објавивши свима да je урадио по пропису, и старца убио. Али цар, који je владао државом и обзнанио тај закон, желећи да се због нечега освети становништву, Србима, jep je био владар стране државе, завео je нову обавезу свакој купи, да мушко чељаде, када дође ред, оде на реку (море) и тамо извади "златан кондир који се лепо види у води". Како би ко скочио, удавио би се, јер никоме нису дозволили да изађе без кондира. Када je дошао ред на онога човека, он се, носећи једнога дана храну своме сакривеном оцу, пожалио старом, како треба да скаче у воду и пронађе некакав "златни кондир" који се Јасно види, али га нико још није извадио. Отац му je дао савет, да када дође на обалу мора нека не гледа у воду, као остали, што су тако урадили и удавили се, него нека погледа горе у дрво, на коме je закачен кондир, па Да се попне и дохвати га. Тако je и учинио, па га je однео цару. Овај пренеражен таквом довитљивошћу, искамчи од сељачета признање да га je томе подучио отац кога не хтеде да убије. Тада je цар, такође, укинуо забрану убијања стараца.
У Перишу je Славко Голубовић (р. 1907) испричао да je некада било
обавезно убијање стараца, посебно за време турске владавине. Ко би се
томе одупрео било би одмазде у кући. Један мештанин, међутим, никако није хтео да убије оца у за то предвиђеном добу, већ га je, када je овај напунио потребив године да оде у смрт, добро сакрио. Нико за то ништа није знао. После извесног времена настао je нови белај. Турци, да би се решили прекобројне раје, тражили су од људи да свако покуша да "закоље камен и да га још и одере". Дабоме, да то није ишло, а ко то није успео да уради, био je ликвидиран. Када je дошао ред на онога мештанина који je сакрио оца у појати, будући нерасположен када би оцу доносио храну, исприча једном приликом оцу какав je намет свалила на народ турска управа. Тада га старац посаветова, да кад изађе пред Турчина, нека прво каже: "Сигурно ћу одрати камен, али га Ти прво закољи!" Видевши "памет" у момка, Турчин je, на све начине, успео да дозна да му je caвет дошао од стара родитеља, те онда прекину са овом праксом убијања стараца. Увидело се да могу старци памећу својом бити од користи.
Tako da je od samog čina mnogo važnija pouka.
"jer aktivira svest o njegovom realnom značenju i posledicama koje bi takav čin imao za zajednicu u kojoj bi se praktikovao takav obred" kako kaže Jovanović.
