Имао сам лепо детињство.
Одрастао у класичној војвођанској кући с три дворишта, с родитељима који нису били богати због друштвеног положаја већ више срећне околности да је отац имао добар занат(ако је ветерина занат?!?), а мати знањем далеко надилазила средњу школу коју је завршила, а викендима и током скоро целог летњег распуста био код бабе и деде на салашу.
Деда ми додели једног од два салашарска велика пса да ме прати по атару(био је то огроман рундов кога смо због дебелог крзна звали Бундаш, с више од 40 кила, тако велик да се све гегао док хода, али кад је требало невероватно брз и спретан!), не због неких незгодних људи као данас који обилазе забачене парцеле разних чудноватих травуљ'на, већ више због других салашарских паса.
Носио бих праћку, гађао птице и зечеве(гађао сам и лисице, али без успеха) и постао тако добар стрелац да сам просто давао форе пристојне раздаљине животињама да би имале шансе, али...
Заинтересовао ме је лет камена, даљина до које долети, путања...
После сам сазнао да се то у физици зове кос хитац, набавио књиге из физике и математике, открио да ми те науке добро иду, дипломирао на ЕТФ-у, а астрономија ми је хоби.
Никада нисам постао ловац(има ту и много рада и испита, а не само дружења и ловачких паприкаша) али комотно бих могао отворити стрељану за обуку неупућених само да либерализују закон о оружју.
Није да ми је недостајало иницијативе, али испочетка сам био трагично смотан с девојкама, а онда су ме са 17 година уписали на танчур(школа плеса)...
Упишите своје младунце, научиће како треба да се крећу, држе девојку, синхронизују се, добиће на елеганцији и гипкости, а и девојке би могле рећи нешто позитивно са своје стране гледе школе плеса.
После сам се пустио у промет....
Кад је дошла инфлација 1993. добио сам неплаћено и... научио како се први лова, од држања часова матеметике за пријемни на факс, преко трговине горивом, до трговине девизама.
Уживам, пуштам децу да расту, научим их свему спрам узраста и повремено им шапнем нешто око друштвених вештина...
Odličan đak, učiteljicina mezimica, u višim razredima osnovne su svi hteli da sede sa mnom da bi prepisivali. Mirna, tiha, poslušna. I onda je došao pubertet pa sam se trgla i okrenula za 180 stepeni. Postala drčna, bahata, glasna, ali vesela, nasmejana, druželjubiva, sa jezikom koji niko ne može nadlajati. I ceo svet je bio moj. 
