kanarinka
Elita
- Poruka
- 16.443
Danas ce u svim skolama prvi cas biti posvecen potpisivanju Milanskog edikta.Kakva je veza izmedju skolstva i verskog sporzuma?
Da se upoznamo malo sa kratkom istorijom:
http://www.velikiprasak.com/2012/01/u-susret-jubileju-kratka-istorija-hriscanstva/
Počnimo od Konstantina. Kada čujemo da je neko svetac, najpre pomislimo da je osoba vodila uzoran svetovni i duhovni život, koji treba da posluži kao primer drugima. Međutim, Konstantinov život obeležen je dvostrukim ubistvom: najpre svog sina Krispa, a zatim i svoje žene Fauste. Naime, smatra se da je Fausta optužila Krispa da je pokušao da je zavede, te je Konstantin naredio da se Krisp ubije, ali kada se kasnije uverio da su optužbe bile lažne, naredio je da se Fausta udavi vrelim isparenjima parnog kupatila. Iako postoje razne verzije kako je do ovoga došlo i kako su se ubistva odigrala, postavlja se logično pitanje, kako ovaj čovek može biti svetac i poslužiti kao moralni primer.
Od religije siromašnih, potlačenih, progonjenih, koji su bili prve pristalice ove jevrejske sekte u Rimskom carstvu, hrišćanstvo se vrlo brzo preobratilo u religiju bogatih, moćnih, vladajućih, uvek braneći totalitarne, despotske, tiranske poretke, suprotstavljajući se svakom progresu, slobodi, slobodnoj misli, nauci, napretku.
Najpre, hrišćanstvo se obraća sirotinji i robovima, jednom rečju, obespravljenima: „Pre će kamila proći kroz iglene uši, nego što će bogataš ući u carstvo božije.“ Međutim, od Milanskog edikta, hrišćanstvo se pretvara u reakcionarnu religiju, koja čuva postojeći poredak, te joj više nije potrebna sirotinja kao sredstvo za destabilizaciju Rimskog carstva. Njena ciljna grupa postaju carevi, kraljevi, feudalci, plemići, ali ovog puta ne za destabilizaciju, već za učvršćenje vlasti, sticanje bogatstva i uvećanje moći i uticaja. Milioni obespravljenih, koji su im poslužili da dođu na vlast, držali su se u neznanju, bedi, siromaštvu, a pritom im se obećavao večni život na drugom svetu, dok se od njih na ovom svetu tražila slepa pokornost i poslušnost: „Vi, pak, robovi, pokoravajte se svojim gospodarima, kao liku božijem.“
U nemanjićkoj Srbiji, bogumili su bili izloženi strašnom teroru države i crkve. Spaljivani su na lomači, sečeni su im jezici, žigosani po licu, oduzimana im je imovina, progonjeni su iz zemlje… Bogumili su osuđivali crkveno bogatstvo, razvrat, zalagali se za društvenu jednakost i pozivali robove i seljake da ne rade za državu i ne plaćaju poreze. Time su opasno podrivali temelje pravoslavnih državnih tvorevina, koje su, uprkos svojim zvaničnim učenjima, i dalje u svom sastavu držale robove. Setimo se nevlasteoskog stanovništva u Srbiji, koje se nazivalo sebrima. Da li je njihov položaj bio u skladu sa hrišćanskim učenjem, pogotovo položaj otroka (robova) među njima? Kako je Dušanov zakonik tretirao prekršaj sebra, a kako vlastelina? Pitanja za razmišljanje i preispitivanje. Da kojim slučajem danas živimo u srednjovekovnoj Srbiji, koliko nas bi pripalo sebrima, a koliko vlasteli?! Kakav bi nam bio položaj, neka se zapitaju vatrene pristalice srednjovekovlja?!
Što je najironičnije, u verskim progonima ništa bolje nisu prošli ni pripadnici judejske vere. Surovo su proganjani pod izgovorom pripadnosti narodu koji je izdao i razapeo Isusa Hrista, osnivača hrišćanske vere. Pritom, i danas, kao sastavni deo svoje svete knjige, hrišćani imaju Stari zavet, originalno jevrejsku knjigu i slave jevrejskog boga (Jehovu, Jahvea). Naime, hrišćanska crkva, shodno svom maniru da prilagođava svoja učenja vremenu u kom se nalazi, s vremena na vreme slavi starozavetnog boga, koji ubija sve pred sobom (žene, decu, stoku, šalje kugu i razne druge pošasti na ljudski rod, istrebljuje čitave narode – videti knjige Mojsijeve i poglavlje o Isusu Navinu), da bi opravdala svoja (ne)dela, a opet, kada joj to odgovara, poziva se na novozavetnog boga, navodno milosrdnog i sveopraštajućeg.
Zar još ljudi nisu dovoljno sazreli da uvide da treba da sruše sve ono što ih razdvaja, a da prihvate ono što ih spaja, a to je nauka, obrazovanje, koje je brana svim sličnim ideologijama. Kako reče Viktor Igo: „Nauka je istinito shvaćena vlast. Čovekom treba da upravlja nauka.“
Da se upoznamo malo sa kratkom istorijom:
http://www.velikiprasak.com/2012/01/u-susret-jubileju-kratka-istorija-hriscanstva/
Počnimo od Konstantina. Kada čujemo da je neko svetac, najpre pomislimo da je osoba vodila uzoran svetovni i duhovni život, koji treba da posluži kao primer drugima. Međutim, Konstantinov život obeležen je dvostrukim ubistvom: najpre svog sina Krispa, a zatim i svoje žene Fauste. Naime, smatra se da je Fausta optužila Krispa da je pokušao da je zavede, te je Konstantin naredio da se Krisp ubije, ali kada se kasnije uverio da su optužbe bile lažne, naredio je da se Fausta udavi vrelim isparenjima parnog kupatila. Iako postoje razne verzije kako je do ovoga došlo i kako su se ubistva odigrala, postavlja se logično pitanje, kako ovaj čovek može biti svetac i poslužiti kao moralni primer.
Od religije siromašnih, potlačenih, progonjenih, koji su bili prve pristalice ove jevrejske sekte u Rimskom carstvu, hrišćanstvo se vrlo brzo preobratilo u religiju bogatih, moćnih, vladajućih, uvek braneći totalitarne, despotske, tiranske poretke, suprotstavljajući se svakom progresu, slobodi, slobodnoj misli, nauci, napretku.
Najpre, hrišćanstvo se obraća sirotinji i robovima, jednom rečju, obespravljenima: „Pre će kamila proći kroz iglene uši, nego što će bogataš ući u carstvo božije.“ Međutim, od Milanskog edikta, hrišćanstvo se pretvara u reakcionarnu religiju, koja čuva postojeći poredak, te joj više nije potrebna sirotinja kao sredstvo za destabilizaciju Rimskog carstva. Njena ciljna grupa postaju carevi, kraljevi, feudalci, plemići, ali ovog puta ne za destabilizaciju, već za učvršćenje vlasti, sticanje bogatstva i uvećanje moći i uticaja. Milioni obespravljenih, koji su im poslužili da dođu na vlast, držali su se u neznanju, bedi, siromaštvu, a pritom im se obećavao večni život na drugom svetu, dok se od njih na ovom svetu tražila slepa pokornost i poslušnost: „Vi, pak, robovi, pokoravajte se svojim gospodarima, kao liku božijem.“
U nemanjićkoj Srbiji, bogumili su bili izloženi strašnom teroru države i crkve. Spaljivani su na lomači, sečeni su im jezici, žigosani po licu, oduzimana im je imovina, progonjeni su iz zemlje… Bogumili su osuđivali crkveno bogatstvo, razvrat, zalagali se za društvenu jednakost i pozivali robove i seljake da ne rade za državu i ne plaćaju poreze. Time su opasno podrivali temelje pravoslavnih državnih tvorevina, koje su, uprkos svojim zvaničnim učenjima, i dalje u svom sastavu držale robove. Setimo se nevlasteoskog stanovništva u Srbiji, koje se nazivalo sebrima. Da li je njihov položaj bio u skladu sa hrišćanskim učenjem, pogotovo položaj otroka (robova) među njima? Kako je Dušanov zakonik tretirao prekršaj sebra, a kako vlastelina? Pitanja za razmišljanje i preispitivanje. Da kojim slučajem danas živimo u srednjovekovnoj Srbiji, koliko nas bi pripalo sebrima, a koliko vlasteli?! Kakav bi nam bio položaj, neka se zapitaju vatrene pristalice srednjovekovlja?!
Što je najironičnije, u verskim progonima ništa bolje nisu prošli ni pripadnici judejske vere. Surovo su proganjani pod izgovorom pripadnosti narodu koji je izdao i razapeo Isusa Hrista, osnivača hrišćanske vere. Pritom, i danas, kao sastavni deo svoje svete knjige, hrišćani imaju Stari zavet, originalno jevrejsku knjigu i slave jevrejskog boga (Jehovu, Jahvea). Naime, hrišćanska crkva, shodno svom maniru da prilagođava svoja učenja vremenu u kom se nalazi, s vremena na vreme slavi starozavetnog boga, koji ubija sve pred sobom (žene, decu, stoku, šalje kugu i razne druge pošasti na ljudski rod, istrebljuje čitave narode – videti knjige Mojsijeve i poglavlje o Isusu Navinu), da bi opravdala svoja (ne)dela, a opet, kada joj to odgovara, poziva se na novozavetnog boga, navodno milosrdnog i sveopraštajućeg.
Zar još ljudi nisu dovoljno sazreli da uvide da treba da sruše sve ono što ih razdvaja, a da prihvate ono što ih spaja, a to je nauka, obrazovanje, koje je brana svim sličnim ideologijama. Kako reče Viktor Igo: „Nauka je istinito shvaćena vlast. Čovekom treba da upravlja nauka.“
