Veruj mi!

[gost 186421]

Ukoliko administrativni odbor bude smatrao da ovo nije tema, apsolutno sam saglasan da se ista pod hitno zatvori.

Šta sam hteo da Vas pitam, a u pitanju je velika dilema ............. zbog čega ljudi ne žele da veruju, u prave i iskrene emocije, i koliko Vam je teško da iz sebe izbacite ovo što svakodnevno izbacujete, a da ljudi (ne daj bože oni kojima su upućene) na takve stvari gledaju sa prezirom!

 

[-Night -]

Ne mogu da ti odgovorim zašto ljudi ne žele da veruju u emocije, možda su bili povredjeni, možda prevareni ili slagani....ali mogu da ti odgovorim u svoje ime...

Emocije se same javljaju u nama, dovoljno je da pomislim na nekog i osećanje krene da se ispoljava...Svi ponekada imamo i lepe i ružne emocije. Kada smo srećni često taj osećaj delimo sa najbližim osobama. A kada smo tužni, uplašeni, depresivni, besni, povlačimo se u sebe i taj osećaj ne delimo ni sa kim.

Najteže je izraziti ljubav ...
Možda baš zato što se ponekad ljubav pogrešno protumači...zameni se strašću , požudom,sažaljenjem...

Spomenuo si prezir... i to je emocija ..

Neki ljudi su gotovo rođeni romantičari. Večiti sanjari, maštari, tvorci neobičnih događaja.Liče na večitu decu zanetu i ponetu svojim unutrašnjim svetom. Njih ne treba buditi, šteta je, malo ih je.
Najlakše je biti realan ...ili čak surovo-realan...što je primat u emocijama 21 veka...