Велики страхови малих људи

Пшеница селица

Primećen član
Poruka
538
Шта вас је највише плашило у свету одраслих када сте били деца?
Да ли је постојало нешто што раде мама, тата, остали одрасли људи, а што сте мислили да никада нећете научити како се ради?
Не морате да се фокусирате само на детињство, може и каснији период око и током пубертета,
шта вас је тада плашило везано за одрастање и прихватање неких нужних обавеза?

Мене је, рецимо, када сам била мала и болесна, увек растуживало и плашило то што моје родитеље нема ко да негује када су болесни и када им је тешко. Бринула сам се како ћу ја то успети, да идем на посао, радим све, а мука ми је, имам температуру...
И уопште, страшно сам се бринула како ћу се снаћи међу лекарима, када се код ког иде и за шта, мада никад нисам била кукавица, могли су да ми раде шта хоће, више ме било страх од сналажења у тим установама.

Надам се да сте разумели тему, па бих желела да чујем ваша искуства. ;)
 
Шта вас је највише плашило у свету одраслих када сте били деца?
Да ли је постојало нешто што раде мама, тата, остали одрасли људи, а што сте мислили да никада нећете научити како се ради?
Не морате да се фокусирате само на детињство, може и каснији период око и током пубертета,
шта вас је тада плашило везано за одрастање и прихватање неких нужних обавеза?

Мене је, рецимо, када сам била мала и болесна, увек растуживало и плашило то што моје родитеље нема ко да негује када су болесни и када им је тешко. Бринула сам се како ћу ја то успети, да идем на посао, радим све, а мука ми је, имам температуру...
И уопште, страшно сам се бринула како ћу се снаћи међу лекарима, када се код ког иде и за шта, мада никад нисам била кукавица, могли су да ми раде шта хоће, више ме било страх од сналажења у тим установама.

Надам се да сте разумели тему, па бих желела да чујем ваша искуства. ;)
Ništa me nije plašilo, ja sa hrlio ka svetu odraslih, jedva sam čekao da odrastem i počnem da menjam sve ono što mi smeta. Mislio sam da sve mogu i da nema dovoljno velikih prepreka za mene.
 
..i ja sam imala strahove od shaltera, dokumenata, overa, prepisa, uplatnica, taksi, formulara.. prevazishla sam ih tek negde tokom fakulteta.. :)
..ostao je jedino otpor prema telefonima na kojima se daju informacije, na kojima se zakazuje i slichno, to josh uvek radim sa grchem u stomaku.. :lol:

..s obzirom da sam najstarije dete u porodici, verovala sam da nikako necu imati dovoljno znanja, umeca, strpljenja i shto je najvaznije - volje i ljubavi za svoje dete :rumenko:
shto verovatno govori o nashoj majci vishe nego o meni kao detetu :aha:,
a to shto ih ja imam danas chetvoro govori o tome kako su neki strahovi glupavi.. :)
 
..i ja sam imala strahove od shaltera, dokumenata, overa, prepisa, uplatnica, taksi, formulara.. prevazishla sam ih tek negde tokom fakulteta.. :)
..ostao je jedino otpor prema telefonima na kojima se daju informacije, na kojima se zakazuje i slichno, to josh uvek radim sa grchem u stomaku.. :lol:

..s obzirom da sam najstarije dete u porodici, verovala sam da nikako necu imati dovoljno znanja, umeca, strpljenja i shto je najvaznije - volje i ljubavi za svoje dete :rumenko:
shto verovatno govori o nashoj majci vishe nego o meni kao detetu :aha:,
a to shto ih ja imam danas chetvoro govori o tome kako su neki strahovi glupavi.. :)

Овај први део као да сам ја писала :), још увек имам тај страх од информација преко телефона, сто пута ми лакше да одем уживо!
 
Ništa me nije plašilo, ja sa hrlio ka svetu odraslih, jedva sam čekao da odrastem i počnem da menjam sve ono što mi smeta. Mislio sam da sve mogu i da nema dovoljno velikih prepreka za mene.

Волела бих да сам ја била таква. :)
Мени док сам била мала најважније било да сам негде напољу са својим кучетом и најбољом другарицом.
 
Овај први део као да сам ја писала :), још увек имам тај страх од информација преко телефона, сто пута ми лакше да одем уживо!

..ja sam dugo bila od onih tupavih shto zapucaju u studentsku polikliniku da vide KAD ima radi lekar sledece nedelje.. :lol:

..mm je chovek koji 90% stvari zavrshi preko interneta i onda telefonom, odlazi samo ako je neophodno da se potpishe.. :)
..da me nije sramota od njega, verovatno bih vucarala taj trip josh uvek :rumenka:
 
..ja sam dugo bila od onih tupavih shto zapucaju u studentsku polikliniku da vide KAD ima radi lekar sledece nedelje.. :lol:

..mm je chovek koji 90% stvari zavrshi preko interneta i onda telefonom, odlazi samo ako je neophodno da se potpishe.. :)
..da me nije sramota od njega, verovatno bih vucarala taj trip josh uvek :rumenka:


Ех, ово је једна од ствари због којих волим овај форум. :)
Увек ми буде лакше кад знам да нисам једина која има тако неке чудне страхове. :hahaha:

Хвала богу, па и моја боља половина спада у ове које ништа није срамота, иначе би била пропаст!
 
Шта вас је највише плашило у свету одраслих када сте били деца?
Да ли је постојало нешто што раде мама, тата, остали одрасли људи, а што сте мислили да никада нећете научити како се ради?
Не морате да се фокусирате само на детињство, може и каснији период око и током пубертета,
шта вас је тада плашило везано за одрастање и прихватање неких нужних обавеза?

Мене је, рецимо, када сам била мала и болесна, увек растуживало и плашило то што моје родитеље нема ко да негује када су болесни и када им је тешко. Бринула сам се како ћу ја то успети, да идем на посао, радим све, а мука ми је, имам температуру...
И уопште, страшно сам се бринула како ћу се снаћи међу лекарима, када се код ког иде и за шта, мада никад нисам била кукавица, могли су да ми раде шта хоће, више ме било страх од сналажења у тим установама.

Надам се да сте разумели тему, па бих желела да чујем ваша искуства. ;)
Najviše me je plašilo to što sam dete.Već sam onda znala mnogo stvari bolje da uradim, nego neki odrasli oko mene.:(
 
Шта вас је највише плашило у свету одраслих када сте били деца?
Да ли је постојало нешто што раде мама, тата, остали одрасли људи, а што сте мислили да никада нећете научити како се ради?
Не морате да се фокусирате само на детињство, може и каснији период око и током пубертета,
шта вас је тада плашило везано за одрастање и прихватање неких нужних обавеза?

Мене је, рецимо, када сам била мала и болесна, увек растуживало и плашило то што моје родитеље нема ко да негује када су болесни и када им је тешко. Бринула сам се како ћу ја то успети, да идем на посао, радим све, а мука ми је, имам температуру...
И уопште, страшно сам се бринула како ћу се снаћи међу лекарима, када се код ког иде и за шта, мада никад нисам била кукавица, могли су да ми раде шта хоће, више ме било страх од сналажења у тим установама.

Надам се да сте разумели тему, па бих желела да чујем ваша искуства. ;)

Pre se nisam plašila ama baš ničega. Sada se plašim ogromnog broja ispranih mozgova kojih je sve više jer se uticaj na budućnost ostvaruje pomoću manipulacije tim mozgovima koju vrše kružoci sumnjivih interesa. Da nemam dete koje će morati da živi u toj budućnosti, onda se ne bih plašila čak ni tih ispranih mozgova i njihovih odluka.
 
ovo mora da je neki generacijski bug:mrgreen:

Баш сам се изненадила кад сам прочитала колико вас је имало фрку од тога...:lol:
Све време сам мислила да сам само ја патила од тога...:confused:

Но, сад видим да и моје тинејџерке имају исти проблем.:roll:
Хиљаду пута радије ће послати порукуи на фејсу или смс него што ће неког, па чак и најбољу другарицу, позвати теелфоном, поготово не на кућни телефон где, недајбоже, могу да се јаве и њени маторци!:roll:
Плаћање рачуна, куповина на пијаци, у месари...свугде где треба контактирати са одраслима...од свега тога беже ко ђаво од крста!:confused:
 
Баш сам се изненадила кад сам прочитала колико вас је имало фрку од тога...:lol:
Све време сам мислила да сам само ја патила од тога...:confused:

Но, сад видим да и моје тинејџерке имају исти проблем.:roll:
Хиљаду пута радије ће послати порукуи на фејсу или смс него што ће неког, па чак и најбољу другарицу, позвати теелфоном, поготово не на кућни телефон где, недајбоже, могу да се јаве и њени маторци!:roll:
Плаћање рачуна, куповина на пијаци, у месари...свугде где треба контактирати са одраслима...од свега тога беже ко ђаво од крста!:confused:

Један од разлога за ово избегавање разговора лежи и у томе што су ћерке сигурно лепо васпитане, а сусрећу се са гомилом неписмених, а дрских и безобразних људи, па не знају како да реагују у тим случајевима. :) Није проблем са вршњацима, али према старијима су учене да се односе са поштовањем, а многи од њих то не заслужују.
 
Иначе, многи моји вршњаци су имали страшан страх од факултета.
Не само од пријемног, него и после од све те администрације, односа према професорима и тај страх су носили још од детињства, посебно они што су имали много старију браћу или сестре или блиске рођаке који студирају. :)
 
Администрација сваке врсте, што би Штулић рекао ,, ...а са друге стране филијале уреди, из њих плазе бирократе..."не толико у смислу страха колико гађења.
И лекари.
Пошто никада нисам био у болници ни по ком основу за себе(први пут сам крв из вене извадио на регрутацији са 17 година, што је било шокантно искуство које се за мало завршило падом у несвест)просто ме је ужаснуо мисрис и општи изглед болнице кад смо посетили оца после операције жучне кесе у Сремској Каменици.
Мислим да сам се добрим делом и прешао на пресну храну управу због гадљивости према лекарима, зубарима, болницама и целом том амбијенту.
 
Шта вас је највише плашило у свету одраслих када сте били деца?
Да ли је постојало нешто што раде мама, тата, остали одрасли људи, а што сте мислили да никада нећете научити како се ради?
Не морате да се фокусирате само на детињство, може и каснији период око и током пубертета,
шта вас је тада плашило везано за одрастање и прихватање неких нужних обавеза?

Мене је, рецимо, када сам била мала и болесна, увек растуживало и плашило то што моје родитеље нема ко да негује када су болесни и када им је тешко. Бринула сам се како ћу ја то успети, да идем на посао, радим све, а мука ми је, имам температуру...
И уопште, страшно сам се бринула како ћу се снаћи међу лекарима, када се код ког иде и за шта, мада никад нисам била кукавица, могли су да ми раде шта хоће, више ме било страх од сналажења у тим установама.

Надам се да сте разумели тему, па бих желела да чујем ваша искуства. ;)

Rođena sam 1961 godine, posleratna Juga koja je već bila krenula putem kojem i danas teži naša Srbija, dakle Zapad i sve što ima na Zapadu. Imala sam 8 godina kada sam prvi put videla odraslog muškarca sa dugom kosom, a to je bila baš duga kosa, negde do struka koliko se sećam. Meni je to bilo strašno ružno i mislila sam da je čovek jako siromašan jer nema para za frizera:hahaha: I nekako mi to siromaštvo bilo strašno, stalno sam mislila da je najstrašnije biti siromašan, hoću reći nemati dovoljno novca za osnovne potrebe.
Danas posle svega što nam se izdešavalo mislim da su moji strahovi bili opravdani, a bogami i dan-danas me muče, strašno se bojim siromaštva i gladi:(
 
Pa glad bi nam dobro došla i siromaštvo.
Da izađemo iz automobila, da se odvojimo od blještavih kutija, da prestanemo sa prežderavanjem i da se konačno okrenemo duhovnom bogatstvu.
Evo ja prva ću se odreknem satane tj.foruma!:rtfm:


Ja sam od velike ekonomske krize koja kao traje vec par godina ocekivala vise...Mislim nisam zelela opet ziveti na ivici egzistencije ali sam se nadala da ce kriza vratiti stvari na svoje mesto.
Nista se nije desilo. Siromasni su postali siromasniji, bogati uveli dodatnih par nelegalnih poslova u svoj biznis da bi odrzali nivo na koji su navikli, srednji stalez radi vise da bi odrzao postojeca primanja.
Mislila sam da ce ljudi prvo da se odreknu viska i sarenih laza...Ne, odrekli se porodice, i ono malo slobodnog vremena sa decom, filma u kuci subotom uvece...
 
Moj prvi veliki strah je bio smrt, tj da mi mama ne umre. Smrt kao smrt, svi ljudi umiru...ali moja mama!

Kada sam cula da cemo svi umreti trcala sam kuci da vidim mamu. Uletela sam placuci i pitajuci da li ce
ona umreti. Nikako me nije mogla smiriti sve dok nije rekla da nece. Pred spavanje uvece sam morala
jos jednom da proverim, postavivsi joj isto pitanje. Tada je uz osmeh rekla da nece i bila sam ubedjena
da je tako :).
 
Mislila sam da ce ljudi prvo da se odreknu viska i sarenih laza...Ne, odrekli se porodice, i ono malo slobodnog vremena sa decom, filma u kuci subotom uvece...

Istina. Na zalost.
Neotporni smo na reklame i na lazi koje dolaze sa televizije.
Ljudi se tesko odricu pohvala, ulizivanja, lazi koje svakodnevno dolaze iz dnevnika i iz reklama pre i posle.
Svaka nova vlast donosi jos lazi, demagogije i propagande.
Postali smo zavisnici od lazi.
Zavisni od kapitalisticke propagande.
Svojevrsni narkomani.

A narkomanija se najbolje leci lopatom.
 
Obaveze koje se iz tog malecnog ugla vide kao nepremostive.
Komunikacija, i pitanje hoću li biti vešta. A gle sada, veštija sam u tome od svojih roditelja, jer bavim se komunikacijom, rečima, pričom.
Poslom. Vreme na poslu unosi nervozu koja kad se prenese na kućni ambijent usađuje tegobe od rada koji još nije krenuo. Jer, ako je tamo strašno i teško, kako će biti meni.
Porodični život. Parnte,r brak, deca, kuvanje, milion mesta za malo vremena, i kuda stići i kako postići.
 

Back
Top