Velike ljubavi i njihova pisma

[Rayela]

Pisma su oduvek bila najbolji saveznik rastavljenih ljubavnika. U pismima
postaje moguce i ono sto je, ne samo nedopustivo sa stanovista prihvacenih
moralnih nacela, nego i ono sto se nalazi na samoj granici nemoguceg.





Volite li ruze? Sada mi se cini da sve ruze sveta cvetaju za vas i zahvaljujuci vama..


Rajner Marija Rilke : Lu Andreas Salome




Eloiza Abelar (1101-1164)

Pjeru ABELARU

Svom jedinom posle Hrista,
njegova jedina u Hristu


Zacudila sam se, predragi moj, kad sam u tvom pismu videla da si, napustajuci obicaje
i prirodni red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: zena pred covekom,
supruga pred suprugom, sluzebenica pred gospodarem, redovnica pred redovnikom i svestenikom,
djakonica pred opatom! Red i pristalost traze, kad pisemo visima od sebe ili sebi jednakima,
da njihovo ime stavimo ispred svojega; ali kada se obracamo nizima, redosled imena mora
postovati red dostojanstva.
Jos je nesto probudilo moje cudjenje u tvojem pismu. Ocekivale smo da ce nam doneti utehu,
ono je , medjutim, jos vise povecalo nase boli. Ruka koje trebala da obrise suze nase, ucinila
je da one poteku jos i vise. Koja bi izmedju nas mogla suvih ociju procitati ono sto
pises pred kraj poslanice: " Ako me Gospod preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem
pod njihovim udarcima..." Kako su ih tvoja usta mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin
toliko zaboravi tvoje bedne sluzbenice da ih pusti da prezive tvoju smrt.

Za milost Bozju, ucitelju, gospodaru, postedi nas od takvih reci.

Da uvreda bude jos bolnija, a srdzba jos gorca, za nas su svi zakoni pravednosti naopako
okrenuti. I zaista, dok smo uzivali u nasladama nemirne ljubavi, ili, da se posluzim
manje skladnom, ali zato vise recitom reci, dok smo se predavali bludu, nebeska nas je
strogost postedela. Ali onog dana, kada smo ozakonili tu nedopustenu vezu i kada je
zenidba svojom casnom koprenom prekrila sramotu nase zabludelosti, gnev je Gospodinov
otezao ruku njegovu nad nasim glavama i nasa bracna loznica nije uzmogla postici
da se oproste neduzne slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali.

Za coveka zatecena u preljubi kazna kojom su tebe mucili ne bi bila nepravdena kazna.
Ono sto drugi zavrede preljubnistvom, ti si na sebe navukao zendibom, a mislio si
da ce bas ta zenidba otkupiti prosle krivice.

Ponizavajacu se za mene, a mene i moju porodicu uzdizuci do visoke casti nase ozakonjene
veze, udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plasiti kazne koju su ti
bedni izdajnici naneli. Zar sam ja morala doci na svet da budem uzrokom tog
strahovitog zlocina? O prokleti spole, uvek ces biti propast i zator najvecih muzeva...

Ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko su mi slatke da ih ne mogu zamrzeti
niti ih iz secanja oterati. Motaju se medju mojim koracima, slede me u stopu, progone moje
poglede njihovim voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom vruce zelje.
Za vreme same svete mise, u casu kad bi molitva trebala biti najgorljivija i najcisca,
stid me je priznati - razbludne slike toliko zaokuljaju ovo jadno srce, da sam vise
zaokupljena njima nego svetom molitvom.

Daleko da placem zbog greha koji sam pocinila, ja placem zbog onih koje vise ne mogu
pociniti.Ne samo da su nasi pokreti ostali duboko urezani s tvojim likom u mojem secanju,
vec se secam casa, mesta i svake prilike koji su bili svedocima nasih brzih uzitaka:
sve nanovo pocinje, ja ponovo padam u nase ludovanje i ta proslost koja me obuhvata
i potresa ne pusta me ni u snu i ne da mi pocinka.
Nehoticni pokreti, reci koje mi beze iz usta izdaju razuzdanost mojih misli...


Nemoj me hrabriti u vrlini, ne bodri me na borbu recima "Vrlina je najjaca u slabosti",
"venac ce pripasti samo onome koji se bude borio do kraja" . Ja ne trazim pobednicki lovor.
Dovoljno mi je da izbegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti se od pogibelji nego izazvati
boj. Neka me Bog smesti u najzabaceniji kutak neba i bicu zadovoljna. Tamo je zavist
nepoznata i svako je srecan s onim sto je dobio.

 

[krasuljak]

Pisma Mileni - Franc Kafka

"...Nе дај, ако је то уопште икако могуће на овом непостојаном свету (где човек буде просто отргнут и не може себи да помогне), не дај да Те застрашивањем отргну од мене, чак иако Те једном, или хиљаду пута, или можда управо сад, или увек можда увек управо сад, разочаравам. Уосталом, то није молба, и није упућена Теби, не знам куда је упућена. То је само мучно дисање измучених груди..."

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/zaljubljeni-kafka

 

[gost 292874]

predivna tema, odgovoricu kada budem imala vremena, bas si se lepo setila
ima toliko toga...

 

[PetarSamotnjak]

HENRI OSMI - ANI BOLEN

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time
preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti
umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio
pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego
što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne
astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos
tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas
ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto
važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju
bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom
ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri
zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije
pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto. Svojeručno.

TVoj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)

 

[Rayela]

I ja cu puno pisati, ali ne bas odmah.
Vrela Cica bi mogla da nadje pisma koje je Sveta Tereza pisala Isusu. Ja ih nigde nisam nasla ( mora da su mnogo eroticna),
a ona zna spanski, mada ih je Tereza od Avile verovatno pisala na latinskom.

@Samotnjak, tnks za ovu ljubavnu izjavu Ani Bolen, nisam je do sada nigde procitala

 

[PetarSamotnjak]

RIČARD STIL - MERI SKARLOK


Gospo,

Kakvim bih jezikom trebalo da se obratim svojoj ljupkoj dragani da bih
joj predočio osjećanja koja bujaju u srcu koje ona toliko voli da kinji?
Kad mi niste pred očima, ne mogu da pronađem ni trenutka mira, a kad sam
sam sa vama, držite me na tako ledenom rastojanju da mi se čini da sam i
dalje odsutan, mučen pogledom na draži kojima nemam pristupa. Jednom rečju,
morate mi dati ili lepezu ili masku ili rukavicu koju ste nosili prilikom
našeg susreta ili neću moći da preživim. Ili da, u suprotnom, očekujete
da vam poljubim ruku i da, kad sednem pored vas, ukradem vašu maramicu.
Vi ste za mene tako darežljiv plen da vas ne smem zgrabiti naprečac.
Stoga moram naterati sebe da vam se prikadem korak po korak, kako me slatka
žudnja ne bi navela na neki nepromišljen gest i ostavila me praznih šaka.
Draga gospođice Skarlok, već mi je dojadilo da vas tako oslovljavam.
Stoga vas, mila moja gospo, smerno molim da nevedete dan kada ćete uslišiti
molitve svog poslušnog, odanog, poniznog sluge.

Rič. Stil

 

[Net & Neta]

Đura Jakšić svojoj ženi 1866.

Slatka Tino!

Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje
majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i
Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te
kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću
opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te
uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime,
preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam
predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u
varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i
Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi!
Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da
vas vidim živim očima, da živim za vas.

Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž.
Đ. Jakšić

 

[Net & Neta]

Jovan Jovanović Zmaj Eufrosini
1861
Mila godpođice Ružo,
Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima i pismom dovoljno kazati ne dadu, azatajiti, prećutati, nikako.Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu. Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopistva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi...
... Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam nehotice ovo poljubio.

Eufrosina Jovanu Jovanoviću Zmaju

Poštovani gospodine,
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.

Ruža

 

[Net & Neta]

Pismo Olje Ivanjicki upućeno Leonidu Šejki


Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe,
nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da
te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je
divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u
talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju
stvarnosti i sna. nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca
našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost.
Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam
uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada
ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek
takve?
(imaš somotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)

p.s. Kaži mi nešto.

Da li misliš na mene?

 

[gost 292874]

Balzakova pisma upucena poljskoj grofici Evelini Hanjskoj:

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedelje, u ljubičastoj haljini.
Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube rečima. Hteo bih da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožavana, ma što ti pisao gonjen vremenom,tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmeniti tu ljubav iako je uvek dobro ne izrazim; da će cvetati sve lepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

''Oh! Kako bih voleo da pola dana klecim kod vasih
stopala i oslonim glavu na vase krilo, sanjam pre-
divne snove, govorim vam svoje misli do iznemoglo-
sti, s ushicenjem, ponekad ne govoreci nista, ali usana
priljubljenih na vase skute! O, najvoljenija moja Evo,
danu mojih dana, svetlosti mojih noci, nado moja,
obozavana moja, najljubljenija, jedina moja dragana,
kada vas videti mogu! Je li to iluzija? Jesam li vas vi-
deo? O, boze, kako volim vas akcent, samo bledi na-
govestaj, vase ljupke, pohotne usne-dopustite mi
da vam kazem, moj andjele ljubavi. Radim i nocu i
danju kako bih dosao i video vas na dve nedelje u
decembru. Proci cu kroz departman Zura prekri-
ven snegom. Ali mislicu na sneznobela ramena moje
ljubavi, moje najljubljenije. Ah! Da dahcem u vasu
kosu, da vas drzim za ruku, da vas uzmem u naru-
cje- upravo mi to daje hrabrost! Neki moji prijatelji
ovde zacudjeni su zestinom i snagom volje koju po-
kazujem u ovom trenutku. Ah! Ne znaju oni, draga
moja, onu cija je slika dovoljna da raspali zar patnje.
Jedan poljubav, andjele moj na zemlji, jedan poljubac
u kojem cu lagano da uzivam, a onda laku noc!''

 

[gost 292874]

Ivan Turgenjev glumici Mariji Savinoj, 1878.

...Mislim o tebi...
i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,
na svim putevima svog života srećem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dele nas od cilog sveta...Sami
smo,sami na celom svetu,osim nas dvoje ne postoji više ništa živo;
iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustoš.Ne vije to
vetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Haos i plaču njegove
slepe oči.A kod nas je tišina i svetlo,i toplina i radost;nešto
veselo,nesto detinje nevino kao leptir-prše oko nas;mi se priljubili
jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa čitamo lepu knjigu;osećam
kako kuca tanka žilica u tvojoj nežnoj slepočnici,čujem kako živiš,a
ti čujes kako živim ja...tvoj smešak rađa se meni na licu pre nego
tebi,odgovaraš ćutke na moje pitanje bez reči..Tvoje misli i moje
misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oči!
U koga,kamo ste upravljene sada?
Ko prima u svoju dušu Vaš pogled?...

 

[gost 292874]

Spasko, pocetak leta, 1880.

Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota. Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio. Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti. Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene. Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri... Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih... A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni. Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda. No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti.
Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.

 

[Rayela]

Mej Zijada

Halilu Dzubranu


15.januar 1924


.. Dzubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla rec ljubav.
Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim sto ona trazi
u plesnim dvoranama i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, buduci da zele
da budu srecni, kao i oni koji rasterecuju svoje emocije u povrsnom bolu, jer ne mogu
da podnesu pristisak neispraznjenih osecanja. Ali, oni im zavide na spokoju, koji ne zele
za sebe.

Vise vole svoju samocu, tisinu obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim
sto nema veze sa osecanjem. Vise vole izdvojenost, bilo kakvu muku ( moze li ijedno
od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.

Ne znam ni sama sta hocu da kazem, ali znam da Te volim i da se ljubavi bojim.
Kazem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne radja nista.Bolje je da ljubavi nema
ako je naznatna. Kako se usudjujem da Ti to kazem? Kako to da ovako preterujem?
Ne znam, hvala Bogu da to pisem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku
prisutan, pobegao bi od stida od ovih reci i nestao za dugo vremena.Pustila bih te da me vidis,
tek kada zaboravis.

Cak i zbog pisanja se ponekada prekoravam,jer sam u pisanju posve slobodna...
Secas li se onoga sto su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne cita i da ne pise.
Ovde je prisutan Sv.Toma! Ono sto ovde pokazujem nije samo posledica nasledja, vec nesto
vise od toga. Sta je to? Reci mi Ti sta je to? Ti mi reci jesam li u pravu jer Ti verujem?
Intuitivno verujem u sve ono sto mi kazes. Gresila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje
je da bude u Tvojoj blizini, da Te cuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zaslo za horizontom, i kroz oblake cudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna
zvezda-Venera, boginja ljubavi. Zive li na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i ceznu?
Mozda je na njoj neko kao ja i ima nekog Dzurbana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog,
kome sad pise dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame.

Da li ce noc naslediti dan, koliko puta ce dan naslediti noc, pre nego vidi onoga koga voli
i u nju se uvlaci sva tuga sumraka,noci. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila
u jednom imenu: Dzubran!

Mej Zijada

 

[Rayela]

Halil Dzubran

Mej Zijadi

Njujork, 26 februar 1924

Kazes da se bojis ljubavi? Zasto se bojis, malena moja?
Bojis li se sunceve svetlosti? Bojis li se plime?
Bojis li se zore? Bojis li se dolaska proleca?
Zasto se bojis ljubavi?

Znam da te malo ljubavi nece zadovoljiti. Isto tako znam da malo ljubavi
nece zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti cemo se
zadovoljiti malim. Mi zelimo sve. Mi zelimo potpuno. Kazem, Mari, da je u zelji ispunjenje,
i ako je nasa zelja jedna od Bozjih senki, doseci cemo sigurno nesto od Bozje svetlosti.

Ne boj se Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice mog srca. Treba da joj se predamo,
i pored bola, zudnje i potistenosti koje nosi, i pored nedoumice koju nosi.

Slusaj Mari: Danas sam ja u zatvoru zelja. Te su zelje rodjene sa mnom.
Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godisnja doba.
Mozes li biti sa mnom u zatvoru, dok ne izadjemo na svetlo dana?
Hoces li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa cemo slobodno ici
do vrha?

Sda priblizi celo. Priblizi svoje ljupko celo, tako, tako. Bog te blagoslovio. Bog
te sacuvao, voljena saputnice moga srca.

Dzurban

 

[krasuljak]

 

[krasuljak]

 

[Rayela]

Balzakova pisma upucena poljskoj grofici Evelini Hanjskoj:


]

On je docekao da njen muz umre, vencali su se konacno ( on je imao vec 50 godina), ali je on umro iste godine.

 

[Наутилус]

Једно сасвим кратко, мрзи ме да куцам.

Моја Корделија!
Да ли је загрљај борба?
Твој Јоханес

Дневник заводника, Кјеркегор

 

[Rayela]

Rainer Maria Rilke

Lu Andreas Salome

Minhen, 10.jun 1987

O plemenita, ti dajes snove mojim nocima, pesme mojim jutrima, sunceve zelje mojim
crvenim sumracima. Dajes beskrajno. Klecim i pruzam ruke da primim tvoju milost.
O, plemenita! Ja sam sve sto ti zelis! I bicu sluga ili kralj, zavisno od toga da
li me grdis ili mi se smesis. Ali ti si ta koja cinis da postojim.

Ovo cu ti govoriti cesto,cesto. onog dana kad budem uspeo da ti to kazem jednostavno,
kada ti to budes shvatila jednostavno, to ce biti nase prvo leto, leto koje ce trajati
i kad ne bude vise tvog

Renea

Da li ces doci danas?





13. decembar 1928

Klinika u Val-Son-sin-Montreu

Daragaja,

...Lu, ne znam koliko pakla, fizicke patnje, prave, velike, a ti znas koje sam mesto
dodelio u hijerarhiji fizickim bolovima.

Gde da nadjem hrabrosti?

Draga, draga Lu, doktor ti je pisao, gospodja Vunderli ti je pisala, dodji ovamo
samo na nekoliko dana, izleciteljko.

Kako je kod tebe, kod vas, Lu? Da li ste oboje u dobrom zdravlju, ja znam samo o losem,
o pretecem dahu kraja ove godine.

Prascaj, daragaha maja

Tvoj Rajner

Pravo ime Rilkea bilo je Rene, ali ga Lu nagovara da promeni ime u Rajner i tako i biva.

 

[PetarSamotnjak]

VIKTOR IGO - ADELI FUŠE

Za Adelu Fuše, januara 1820. godine

Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma.
Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk
tvog glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu
život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih,
leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti
došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: "Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi
moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari,
je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja
egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih mogao
da se usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od
anđela ili od božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem
sve za nju - sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju
nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar
je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna
prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze
ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti
samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju
svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj
ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve
tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu.
Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog
roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada mi barem dopustila
da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove.
Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih
stopa.Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u
životu: tada bih dobiojedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što
sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost?
Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna
da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge
mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava
da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime
što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeleežen nekom žrtvom za nju, ja
i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja
egzistencija duguje njoj."

To su, najvoljenija moja Adela, bile misli i odluke mog uma juče u ovo vreme.
Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće - tako velike
sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem da
vjerujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu
ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem
čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i
sam srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo
vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala,
Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred
bpžanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć,
sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si
mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.

 

[Rayela]

Jovan Ducic

Magdaleni Magi Zivanovic


decembar,1894
Zitomislic


(...) Ali nemoj misliti da ja mislim da ti volis njega. Ah, ne. Ne volis ti nikoga,
ti si kao druge nepostene zenske. Hoces samo da se udas.Sram te bilo! Da je srece da te
svaki cas peku na raznju ti bi izdrzala dok ja ne dodjem, ili bar ne bi izlazila nigdje.
Ili ako nista ne bi govorila i obecavala se drugom, da Bog da te sam Bog gromom ubio.
Kako sam ja mogao qrvo jedna ni s jednom zenskom da ne progovorim. Ali ne misli sta
mislis: ja te se nisam okanuo. Znam ja sta radim.

Da je tebe nana korila bas tako, ti bi pobegla meni.
Imam ja kucu i moju majku, moju dobru majku koja nema u Mostaru para,
neka ti Baca kaze. Da su te korili i bi zvala mene i ja bih te prstenovao.
Ali ti si navalila da se udas. qrvo.
Dosta sam teska jada podnio s tebe, pa zar ti nije dosta Bog ti sudio.
Zar hoces da i od tebe i od sebe napravim veliku nesrecu!
A kakva te to bolest snasla te ne mozes da pises, da Bog da ne preboljela.
A sta u Brcko? Kujo jedna, zar bi ti to jos trebalo? Pa jos velis da cistis
zube gadu jedan!

Zar ti mislis da je u momka tako lako raskinuti. Varas se! Imamo mi mnogo racuna.
A zar bi se ti mogla udati i onako sa mnom ciniti, Gospod te ubio. Sta ti mislis!
Ali cekaj dok ja dodjem. Vidjeces ti i tvoji svaleri-ybm ti oca i s njima!

Ah Mago, Mago.
Ali neces se vise sa D.K. sastajati, oca ti ybm.
I tome cu kraja naci. A zasto kaze da si vjeru u me izgubila cim sam otisao.
Zasto qrvo? Jesam li ti iz Mostara potvrdio moju rijec. Jesam li ti prsten nudio?

Ali ja znam sve. Znam ja sta je tebi. Znam nesretna Mago - zalosti moja.
Eto mene naskoro tamo!

A da sto me kao zoves o Bozicu? Tako mi bog pomogao, ja znam da bi ti voljela
da ne dodjem, znam tako mi Boga.

Ah, nesretna moja!
U grob ces oterati i mene i sebe!

Jova

Ali tesko tebi ako mi svaki dan ne uspises. Moras!

(pocetak ovog pisma je ostecen)

Nazalost, sistem ne prima divne i socne srpske reci, morala sam da sa "q i y" da ih opisujem.

 

[PetarSamotnjak]

LUDVIG VAN BETOVEN - ALMERIJI ESTERHAZI

Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude.

Tvoj odani Ludvig.

 

[Rayela]

Mislila sam uvek da je Betoven bio *****. Pojma nemam zasto.

Nego, da li se tebi dopao stil i recnik najveceg srpskog stiliste i pesnika?
Usput i nacionaliste, ali aj, sad to ovde nema veze.
Ja sam se onesvestila citajuci ta njegova pisma, njegov skroman recnik koji se zasniva na odvratnim psovkama i kletvama,
njegovo nepoznavanje interpunkcije jer svuda stavlja usklicnik umesto znaka pitanja.

Kasnije cu "prepisati" pisma Vuka Karadzica njegovoj jedinoj ljubavi Ani Kraus, a koja su pisana skoro pa i 100 godina pre
Ducicevih, a koja su tako nezna, lepa, romanticna, poeticna, pisana na savrsenom srpskom jeziku na kome moze Ducic 100 x
da mu pozavidi.

 

[Net & Neta]

Deni Didro - Sofiji Volan

3. novembar 1759.

. . .Od ranog jutra čujem radnike ispod mog prozora. Tek što se razdani, lopata im je u rukama, kopaju zemlju, guraju kolica; pojedu komad crnog hleba, utole žedj na potoku koji tu teče; u podne odspavaju jedan sat na zemlji, i ubrzo su opet na delu, veseli su; pevaju, razmenjuju dobre grube šale koje ih uveseljavaju. Smeju se; uveče se vraćaju goloj deci oko zadimljenog ognjišta, ružnoj i prljavoj seljanki, i krevetu od suvog lišća, a sudbina im nije ni bolja ni gora od moje. . . Iskusili ste i dobru i zlu sreću: recite mi, da li vam se sadašnje vreme čini težim od prošlog?

Čitavo jutro sam se mučio jureći za jednom idejom koja mi je izmicala; sišao sam tužan; slušao razgovor o javnim nedaćama; seo za bogatu trpezu bez apetita; stomak mi je bio pun sinoćnje hrane; pretrpa sam ga količinom koju sam opet pojeo. Uzeo sam štap i hodao da bi to svario i lakše se osećao i; vratio se i seo za kartaški sto da prekratim teške sate. Od prijatelja nisam imao nikakvih vesti. Od prijateljice za kojom sam tugovao bio sam daleko. Jadi na selu; jadi u gradu; jadi svuda. Onoga ko ne zna šta su jadi ne treba ubrajati u čovečiju decu. Sve se potire. . . Dobro zlim, zlo dobrim, a život nije ništa. . .

Možda ćemo otići u grad sutra uveče ili u ponedeljak ujutro. Videću, dakle, prijateljicu, za kojom tugujem; biću ponovo sa ćutljivim prijateljem koji se ne javlja; ali ću ih već sutradan izgubiti; i što moja sreća u njihovom društvu bude veća, to ću više patiti kad se od njih rastanem. Takav je život. Okreni, obrni, uvek se nadje neki list uvele ruže da vas rastuži. . . Volkim jednu Sofiju. Nežnost koju prema njoj osećam umanuje u mojim očima svako drugo zanimanje. U prirodi vidim samo jednu moguću nesreću. Ali se ova nesreća umnožava i predočava mi se na stotinu načina. Ako mi jedan dan ne piše, šta je s njom? Je li bolesna? I odmah me užasna prividjenja saleću i muče. Da li mi je pisala? Rdjavo ću protumačiti neku ravnodušnu reč, a na selu sam. Sudbinu čovek ne može učiniti ni boljom ni gorom? Moćna zvezda odredjuje njegovu sreću i nesreću. Što je više predmeta, manje je osetljivosti na svakog od njih. Kad postoji samo jedan, sve se na njega usredsredi. To je blago tvrdice. . .Ali osećam da mi je varenje otežano i da sva ova tužna filozofija dolazi od pretpanog stomaka. Proždrljiv i umeren, setan ili vedar, ja vas, Sofija, volim jednako,samo je boja mog osećanja drukčija. . .

Poslao sam čoveka u Šaranton da vam odnese čitavu svesku od mene a od vas uzme samo jedan redak. U iščekivanju njegovog povratka, gorim od nestrpljenja i proklinjem glasonošinu sposrost. Ljubav i loše varenje. Uzalud sebi govorim: taj mangup je potražio zabavu u nekoj krčmi. Ugledao je venac od bršljana na nekim vratima i morao je da udje. A šta je sa ovim razumom koji ovde stoluje, koga ništa ne može potkupiti, zašto mene optužuje a mog slugu oslobadja krivice? Da li čovek istovremeno može biti i mudar i lud?. . .Danas gotovo ništa nisam uradio. Pre podne je proletelo ni sam ne znam kako, a večeras vam pišem pisamce da bih samoga sebe doveo u red. Dan mi neće biti izgubljen ako četvrt sata razgovaram sa vama. Zbogom, moja Sofija. Do sutra uveče ili do ponedeljka ujutro, ako vreme bude lepo i ako nešto ne poremeti baronove planove, koji su nestalniji i od vremena. . .

Zbogom, prijateljice moja. Budite uvek tako mudri. Što se mene tiče, ja sledim savete koje dajem. Često sam vam govorio, i što sam stariji sve bolje osećam da sam vam dobro rekao da za mene na svetu postoji, i da će uvek postojati samo jedna žena. A ko je ta žena? To je moja Sofija. Ona misli na mene, ali mi ne piše jer evo se moj glasonoša vratio iz Šarantona bez pisama.

Loše sam raspoložen. Idem da legnem iz straha da ću bez razloga izgrditi slugu i sam zaslužiti sve pogrdne reči koje bih mu uputio; jer, napokon, nije on kriv što u Parizu ne pišu, i što me to ljuti.

 

[Net & Neta]

Fridrih Šiler grofici Marti fon Ahauzen

7. decembar 1784.

Bio sam siguran da me nećete naterati da vam napišem ovakvo pismo. Tako sam želeo da nikada ne poželim da vam napišem ovakvo pismo. I, šta sad radim, dok vi zmajeve u sebi krotite? Ustajem sa poda, a govorili ste da me volite. I dalje ne želim da vam napišem ovakvo pismo. I nisam ga napisao, ali vi ste ga napisali meni. Moglo je sve da se završi onog prvog jutra, da ne dozvolite da vas sve više uzaludno želim, da vas ne volim toliko da nocu molim zvezde da me ne razdvajaju od vas. Ostaju mi dani kad je sve bilo smeh, kada sam osećao da sa vama, da sa vama sve mogu, da i vi samnom sve hocete, voljena moja. Sada se sklanjate kada ja dodjem, okrecete glavu kada nesto kazem. U cemu sam pogresio? U tome sto vas volim? Ostaje mi praznina gde mi je srce nekada bilo, više i ne pitam zašto, to nije pravo pitanje... obavijen slutnjom prihvatam naša ćutanja i jos uvek ne znam kako da izgubim nadu, pomozite mi makar u tome....

Vas Fridrih