Velika ili vrijedna djela rubnih žanrova

[Urvan Hroboatos]

Ne bih naveo- možda kasnije- djela domaćih, ili ex-Yu pisaca. Za sad, samo pravi stranci.

Rubne bih žanrove, bez književnoteorijskih pretenzija, naveo kao one koji nisu u središnjem toku imaginativne literature (ep, roman, pripovijest, drama, lirska poezija). Dakle, to su memoari, povijesti (u starije doba), biografije, aforizmi, dnevnici, putopisi, eseji, ...

Neka od djela za koje držim da su sjajna ili vrhunska:

Saint-Simon: Memoari
Montaigne: Eseji
Hercen: Prošlost i razmišljanja
Canetti: Masa i moć
Tacit: Anali
Berdjajev: Samospoznaja
Zweig: Jučerašnji svijet
Solženjicin: Arhipelag Gulag
..

Djela koja imaju visoku reputaciju, no koja me, priznajem, baš nisu impresionirala:

Goethe: Poezija i zbilja
Nabokov: Sjećanje, govori !
Musil: Notes; Bilješke
Pascal: Misli
..

Dobro i čitko:

Puškin: Putovanje u Erzerum
Gorki: Sjećanja na Tolstoja i Čehova

 

[Sanovnik]

Код Хиперборајаца
Милош Црњански.

 

[gost 349237]

Bodler:

Pariski Splin
Slikarski saloni
Romantična umetnost
Svetionici


Pod tim imenima knjiga izdata kompletna Bodlerova dela kod nas, zajedno sa Cveća zla, ali Cveće zla ne spada u rubne žanrove pa nisam spomenuo.
Prvi put kad sam čitao pobrojana dela bio sam zapanjen Bolderovim oštrim umom u kritikama, novinskim člancima, esejima. A kasnije kad sam čitao Bodlera još i više. Neverovatno da je takav genij predstavljen široj javnosti prvenstveno kao pesnik. Za one koji žele da shvate umetnost, život i duh 19. veka nepotrebno spomenuti veoma korisno štivo. A mnogo toga je aktuelno i danas.

 

[Наутилус]

Bodler:

Pariski Splin
Slikarski saloni
Romantična umetnost
Svetionici


Pod tim imenima knjiga izdata kompletna Bodlerova dela kod nas, zajedno sa Cveća zla, ali Cveće zla ne spada u rubne žanrove pa nisam spomenuo.
Prvi put kad sam čitao pobrojana dela bio sam zapanjen Bolderovim oštrim umom u kritikama, novinskim člancima, esejima. A kasnije kad sam čitao Bodlera još i više. Neverovatno da je takav genij predstavljen široj javnosti prvenstveno kao pesnik. Za one koji žele da shvate umetnost, život i duh 19. veka nepotrebno spomenuti veoma korisno štivo. A mnogo toga je aktuelno i danas.

Ту су и Вештачки рајеви, делце о уживаоцима опијума.

 

[gost 349237]

Ту су и Вештачки рајеви, делце о уживаоцима опијума.

DA! Veštački rajevi su od nemedicinskih knjiga jedna od najboljih ispisanih na tu temu i kao što je rekao Bodler - iako se govori da hašiš nije štetan, u šta sumnjam, šta je sa moralnošću hašiša? ... i na kraju hašiš vas sve više i više vodi dok ne dođete do ideje da ste Bog.

De Kvinsi, čije delo je Bodler samo komentarisao u Veštačkim rajevima je to isto lepo objasnio povodom opijuma, sreća se sada može nositi u džepu, poslati pošiljkom... počeo sam da sanjam orijentalne zemlje gde ljudi rastu kao trava i osećao sam užas, radije bih boravio u nekom prostom plemenu negoli u tim zemljama Orijenta složene, tuđinske civilizacije....


Kakvi geniji....

 

[quentin]

Česlav Miloš: Zemlja Ulro
Vjerovatno je dobra rasprava ona koju pročitaš sa uživanjem, iako se ne slažeš sa većinom iznesenog. Vodeća ideja ove knjige može se svesti na onu misao Dostojevskog: "Kada bi bilo dokazano da je istina na strani determinizma nauke, ja bih ostao uz Hrista".

 

[quentin]

Volim da čitam i eseje Džordža Orvela, koji je, bar kod nas, pomalo neopravdano popularan i cijenjen kao romanopisac. Za mene, on je prije vrhunski esejista i po tome će ostati u književnosti.

Od domaćih, na pamet mi padaju Dnevnici Živojina Pavlovića, Pročitao sam samo prvi tom, ali imponuje čvrsta, formirana proza i uvid u jedinstvenu svestranu umjetničku ličnost.

 

[AristotelSRB]

Bodler lopina
Sve vas je zavarao da se drogom i alkoholom može nešto postići u poeziji, a sam je posle priznao da je pisanje poezije visoko racionalan posao....
i da tu bahanalijama mjesta nema - bar dok se piše !

Da nije bilo Poa ne bi bilo Bodlera, da nije bilo Bodlera ne bi bilo Remboa itd...

 

[gost 349237]

Bodler lopina
Sve vas je zavarao da se drogom i alkoholom može nešto postići u poeziji, a sam je posle priznao da je pisanje poezije visoko racionalan posao....
i da tu bahanalijama mjesta nema - bar dok se piše !

Da nije bilo Poa ne bi bilo Bodlera, da nije bilo Bodlera ne bi bilo Remboa itd...

Bodler je zapravo kritikovao tu ideju da alkohol i droga pojačavaju čovekove sposobnosti. U Veštačkim rajevima je naveo da složenost vizija pod dejstvom hašiša zavisi od čovekovog duha kako ga je razvijao nezavisno od tih sredstava, duhovitim rečima, neki govedar bi pod dejstvom hašiša sanjao goveda, kad ne bi bio toliko tup da ništa i ne sanja. Tu temu je obratio još negde i uvek kritički. U Poemi o vinu, ako se ne varam. opisuje svoj doživljaj sa nekim pijanim muzičarem, opisujući bez blama koliko su obojica bili smešni u tom stanju, ali da vino ipak kod čoveka ostavlja neku ljudskost, što se ne bi moglo reći i za hašiš. Bodleru se može zameriti mnogo toga, ali ne i da je mistifikator i manipulant, naprosto nije pretvoran tip ličnosti.

 

[gost 349237]

Česlav Miloš: Zemlja Ulro
Vjerovatno je dobra rasprava ona koju pročitaš sa uživanjem, iako se ne slažeš sa većinom iznesenog. Vodeća ideja ove knjige može se svesti na onu misao Dostojevskog: "Kada bi bilo dokazano da je istina na strani determinizma nauke, ja bih ostao uz Hrista".

Ja tu knjigu ni za glavu ni za rep nisam mogao pohvatati. Česlav Miloš je pokušao koliko sam shvatio da objasni između ostalog i religiozne ideje koji su uticali na Dostojevskog, kao i ličnu religiju Dostojevskog i uticaj iste na njegovo stvaralaštvo, a deluje mi da je to odradio loše. Može biti zato što ni sam Dostojevski nije baš najjasnije znao šta hoće, a Česlav Miloš nedovoljno poznavao ili shvatao izvore iz kojih je Dostojevski crpeo. Verovatno i jedno i drugo.
Čitao sam još nešto od Miloša, esejističkog tipa, sličan slučaj kao u Zemlji Ulro. i u Zemlji Ulro.


Kad smo kod toga

August Strindberg - Inferno

Ovaj čovek je uspeo da kroz autobiografsku knjigu ostvari ono što mnogim treš piscima romana nekog mešanog žanra horor, psihološki triler, drama nije uspelo.
Njegova autobiografija se čita u dahu kao najuzbudljiviji roman.
Meni zabavan moment, a ima ih mnogo da ne nabrajam, je kad nabeđuje neku svoju rođaku iz Nemačke o ženskom shvatanju pitanja stvari duha, kako ga je on zamislio, tako nešto i zaboravio sam (ovo će verujem Rayelu raspilaviti ) i kad mu ova odbrusi, napisao je sa rezignacijom - Zaboravio sam da je moja divna katolkinja, svetica, u krajnjoj liniji i sama žena...

 

[quentin]

Ja tu knjigu ni za glavu ni za rep nisam mogao pohvatati. Česlav Miloš je pokušao koliko sam shvatio da objasni između ostalog i religiozne ideje koji su uticali na Dostojevskog, kao i ličnu religiju Dostojevskog i uticaj iste na njegovo stvaralaštvo, a deluje mi da je to odradio loše. Može biti zato što ni sam Dostojevski nije baš najjasnije znao šta hoće, a Česlav Miloš nedovoljno poznavao ili shvatao izvore iz kojih je Dostojevski crpeo. Verovatno i jedno i drugo.
Čitao sam još nešto od Miloša, esejističkog tipa, sličan slučaj kao u Zemlji Ulro. i u Zemlji Ulro.

Zemlja Ulro je Miloševa odbrana vlastitog mistično-romantičnog pogleda na svijet i poeziju. Dostojevski je jedan od saveznika koje koristi u toj borbi. Tu su i Gete, Svedenborg, Vilijam Blejk i čitava brigada meni uglavnom nepoznatih poljskih pjesnika. Među njima posebno mjesto zauzima Oskar Vladislav Miloš, francuski pjesnik litvanskog porijekla, autorov daljnji rođak i duhovni otac, hermetik i mistik.
Miloš lamentira nad hladnoćom dvadesetog vijeka ispunjenog empirizmom, racionalizmom, pozitivizmom i ostalim izmima koji su zamijenili religiju. Na kraju, nadu mu donosi Ajnštajn i njegova teorija koja vrijeme i mjesto čini relativnima, a primat daje pokretu. To će, nada se Miloš, ponovo donijeti jedinstvo kosmologije, teologije i nauke, jer savremenu nauku smatra neadekvatnom za čovjekove istinske potrebe.
Za mene ova knjiga je bila zanimljivo i neobično čitalačko iskustvo. Vjerovatno i zato što nisam čitao poeziju Česlava Miloša.

 

[Rayela]

Meni zabavan moment, a ima ih mnogo da ne nabrajam, je kad nabeđuje neku svoju rođaku iz Nemačke o ženskom shvatanju pitanja stvari duha, kako ga je on zamislio, tako nešto i zaboravio sam (ovo će verujem Rayelu raspilaviti ) i kad mu ova odbrusi, napisao je sa rezignacijom - Zaboravio sam da je moja divna katolkinja, svetica, u krajnjoj liniji i sama žena...

Skupa knjiga ( 15 ojra, a samo dvesta strana)
Cak i neke pozutele kao dunje na sifornjeru kostaju 12 ojra.

 

[gost 349237]

@quentin, ala si opisao svaka ti dala, ne baš svaka, nego ona koja treba...

@Rayela, baš me čudi ovde je od 3,5 - 6,5 e maks i to nova knjiga. A izdali su sva njegova poznatija dela. Pa sad ili se tamo gde si ti toliko čita Strindberg da izdavači ne stignu da naštampaju nove knjige ili ...

 

[Hambertova mlada]

Na početku spomenuti Hercen je sve samo ne sjajan i vrhunski. Čak se i (zaista vrhunski) Nabokov obračunava s njime u ''Daru'' časteći ga s nekoliko ne tako bajnih prideva.
I još dodaje: ''Sveti dar imaginacije, zatim potpuna neobaveštenost o svetu naokolo, i potpuna nesposobnost da se ma šta nazove svojim imenom - osobina koja se, ko zna zašto, dosta često sreće kod ruskog osrednjeg literate, kao da tu deluje neki blagotvorni fatum koji nesrećnika lišava blagodeti senzualnog saznanja da ne bi uzalud upropastio materijal.''

 

[Rayela]

Na početku spomenuti Hercen je sve samo ne sjajan i vrhunski. Čak se i (zaista vrhunski) Nabokov obračunava s njime u ''Daru'' časteći ga s nekoliko ne tako bajnih prideva.
I još dodaje: ''Sveti dar imaginacije, zatim potpuna neobaveštenost o svetu naokolo, i potpuna nesposobnost da se ma šta nazove svojim imenom - osobina koja se, ko zna zašto, dosta često sreće kod ruskog osrednjeg literate, kao da tu deluje neki blagotvorni fatum koji nesrećnika lišava blagodeti senzualnog saznanja da ne bi uzalud upropastio materijal.''

A koji je i kakav faktor za tvoj ukus i miris taj Nabokov?
Ja tog coveka ( Hercena) i ne poznajem, ali ga ocigledno ni ti ne poznajes nego si dosla ovde da nam citiras neke misli Nabokova.
Taj Hercen je otisao iz Rusije, bio je ( valjda Svajcarac) nema mnogo razlike izmedju njega i ovog koji ga kao kritikuje.

 

[Hambertova mlada]

Naravno da sam čitala Hercena, čak posedujem tu knjigu o kojoj je reč. U pitanju je moje lično mišljenje Rayela, ne umetnuto iz tuđih usta. Nabokova, koga veoma cenim, sam spomenula usput (oh, baš sam grešna!). Da njega slepo ''slušam'' ne bih volela ni Dostojevskog ni Frojda a to nije slučaj.

 

[Rayela]

Ja ne citam cak ni mala i nevredna dela ovih "rubnih zanrova" ( jedva shvatih o cemu i kome je ovde prica), ali
bih da preporucim jedno golemo delo od golemog autora ( cak je i Nobela dobio, zasto, kako, nije ni vazno)
koje me eto tako prati i ne da mi mira, a sasvim slucajno mi je dopalo do ruku, u momentu kupovanja nisam zapravo imala ni blagu predstavu o kome ,
cemu taj covek pise.
Moguce je da sam fascinirana knjigom jer je Brodski igrom slucaja i sudbine i lingvista, moguce da me je opcinio svojim opisima detinjstva
u Lenjingradu objasnjavajuci da je ime dobio po Staljinu ( a covek je dete jevrejskih roditelja), moguce je da sam bila zapanjena njegovim opisima
Venecije zimi , a za vodu koja mrzne ne zna drugi izraz od nekoig ruskog ( zvuci slicno kao mraz, ali ne mogu da se setim, a i ne znam ruski),
moguce je da niko ni pre ni posle njega nije umeo da obajsni znacaj jezika, ali narocito i ljubav prtema svom maternjeg jeziku,a za njega je
to bio ruski.

Elem, knjiga je na srpskom Tuga i razum, glavne su licnosti pesnici, ali je je cela knjiga oda poeziji, ali i jeziku.
Brodski eseje pise na engleskom , predaje na nekom US univerzitetu knjizevnost, ali poeziju pise na ruskom.

Mene je raspametila njegova " govorancija" pred Nobelovim komitetom u Stokholmu.
Kad i ako "stignem" prepisacu je iz knjige.
On je obozavao ruski jezik, to je i lajtmotiv njegovih eseja, ali ga je ta ljubav prema ruskom pratila do posldenjeg
daha pa tako imamo situaciju da je u Ukrajini i zabranjen ( u danasnjoj). Nije im oprostio odvajanje od Rusije, barem
ne kulturolosko, ismejaavao ih je.

"Odnos Brodskog prema raspadu sovjetskog imperija može se nazvati indiferentnim samo uz jednu bitnu napomenu. Čak i ljudi koji su ga dobro znali čudili su se tome kako ga je jako naljutilo otcjepljenje Ukrajine od Rusije." Pjesmu pod naslovom Povodom nezavisnosti Ukrajine Brodski za života nije objavio, ali ju je pročitao prilikom svoje književne večeri na Kvins koledžu u Njujorku, u februaru 1994. Pjesma je briljantna, ali teško prevodiva jer dio njene moći počiva na znalačkoj upotrebi ukrajinizama. Srećan vam put, Ukrajinci, cinično poručuje pjesnik, da bi na kraju predskazao duhovnu smrt onih koji se odriču Aleksandra Puškina zarad Tarasa Ševčenka.

 

[Urvan Hroboatos]

DA! Veštački rajevi su od nemedicinskih knjiga jedna od najboljih ispisanih na tu temu i kao što je rekao Bodler - iako se govori da hašiš nije štetan, u šta sumnjam, šta je sa moralnošću hašiša? ... i na kraju hašiš vas sve više i više vodi dok ne dođete do ideje da ste Bog.

De Kvinsi, čije delo je Bodler samo komentarisao u Veštačkim rajevima je to isto lepo objasnio povodom opijuma, sreća se sada može nositi u džepu, poslati pošiljkom... počeo sam da sanjam orijentalne zemlje gde ljudi rastu kao trava i osećao sam užas, radije bih boravio u nekom prostom plemenu negoli u tim zemljama Orijenta složene, tuđinske civilizacije....


Kakvi geniji....

Neki smatraju da je de Quincey predhodio Greudu spekulacijama o nesvjesnom. Ne bih išao tako daleko, no ostaje da je majstor i stila i plastičnih opisa
mentalnih i emocionalnih stanja.

Baudelairea iznimno cijenim i izgleda mi kao nepogrješiv u ocjenama (Courbet, Poe, Wagner, Flaubert,...). I to je velika knjiga po ostvarenju, da.
Moderni duh u literaturi počinje s njemačkim i francuskim romanticima i razvija se dalje, i tu su opisi dosade, čemera, ispraznosti, žudnje, ...

- - - - - - - - - -

Volim da čitam i eseje Džordža Orvela, koji je, bar kod nas, pomalo neopravdano popularan i cijenjen kao romanopisac. Za mene, on je prije vrhunski esejista i po tome će ostati u književnosti.

Od domaćih, na pamet mi padaju Dnevnici Živojina Pavlovića, Pročitao sam samo prvi tom, ali imponuje čvrsta, formirana proza i uvid u jedinstvenu svestranu umjetničku ličnost.

Orwell je najbolji kao esejist. Romani-satire su dobri, no eseji su superiorni
Postoji neka reakcija među estetima koji bi Orwella najradije unizili, a uzvisili rječitije i estetskije esejiste (Coleridge, Ruskin, Hazlitt,..).
Ove ljude iznimno cijenim, no Orwellovi humorni komentari su nenadmašni, napose o politici ijeziku, pa zalaz engleskog umorstva, pa
o engleskom duhu.... I kao kritik je velik: o Dickensu, Swiftu, Yeatsu..

Pavlović mi nije došao pod ruke.

- - - - - - - - - -

Bodler je zapravo kritikovao tu ideju da alkohol i droga pojačavaju čovekove sposobnosti. U Veštačkim rajevima je naveo da složenost vizija pod dejstvom hašiša zavisi od čovekovog duha kako ga je razvijao nezavisno od tih sredstava, duhovitim rečima, neki govedar bi pod dejstvom hašiša sanjao goveda, kad ne bi bio toliko tup da ništa i ne sanja. Tu temu je obratio još negde i uvek kritički. U Poemi o vinu, ako se ne varam. opisuje svoj doživljaj sa nekim pijanim muzičarem, opisujući bez blama koliko su obojica bili smešni u tom stanju, ali da vino ipak kod čoveka ostavlja neku ljudskost, što se ne bi moglo reći i za hašiš. Bodleru se može zameriti mnogo toga, ali ne i da je mistifikator i manipulant, naprosto nije pretvoran tip ličnosti.

Ovo je istina. Nažalost, Maupassant i neki drugi su pali u tu obmanu.

 

[Urvan Hroboatos]

Zemlja Ulro je Miloševa odbrana vlastitog mistično-romantičnog pogleda na svijet i poeziju. Dostojevski je jedan od saveznika koje koristi u toj borbi. Tu su i Gete, Svedenborg, Vilijam Blejk i čitava brigada meni uglavnom nepoznatih poljskih pjesnika. Među njima posebno mjesto zauzima Oskar Vladislav Miloš, francuski pjesnik litvanskog porijekla, autorov daljnji rođak i duhovni otac, hermetik i mistik.
Miloš lamentira nad hladnoćom dvadesetog vijeka ispunjenog empirizmom, racionalizmom, pozitivizmom i ostalim izmima koji su zamijenili religiju. Na kraju, nadu mu donosi Ajnštajn i njegova teorija koja vrijeme i mjesto čini relativnima, a primat daje pokretu. To će, nada se Miloš, ponovo donijeti jedinstvo kosmologije, teologije i nauke, jer savremenu nauku smatra neadekvatnom za čovjekove istinske potrebe.
Za mene ova knjiga je bila zanimljivo i neobično čitalačko iskustvo. Vjerovatno i zato što nisam čitao poeziju Česlava Miloša.

Pročitao sam nekoliko Miloszevih knjiga i ne pamtim im naslova.
U dolini rijeke Ise ?
Ketrman ?

Možda i ovu.

Milosz je, meni, zanimljiv u višeslojnim opisima i rasčlanjivanjima Dostojevskog, Blakea, Swedenborga, Poljaka, Rusa i Židova, usporedbe poljskog i ruskog jezika, niza uvida
i tračeva o književnim krugovima, promišljanja o totalitarizmima ....

On je velik pisac o kom nisam imao pojma, a onda sam pročitao stanovit broj djela i vidio da se radi o velikanu (poeziju mu nisam čitao).
Ponekad i Nobel dobro posluži da se čuje za inače slabo poznate auture ....

- - - - - - - - - -

Na početku spomenuti Hercen je sve samo ne sjajan i vrhunski. Čak se i (zaista vrhunski) Nabokov obračunava s njime u ''Daru'' časteći ga s nekoliko ne tako bajnih prideva.
I još dodaje: ''Sveti dar imaginacije, zatim potpuna neobaveštenost o svetu naokolo, i potpuna nesposobnost da se ma šta nazove svojim imenom - osobina koja se, ko zna zašto, dosta često sreće kod ruskog osrednjeg literate, kao da tu deluje neki blagotvorni fatum koji nesrećnika lišava blagodeti senzualnog saznanja da ne bi uzalud upropastio materijal.''

Ovdje se posve razilazim u ocjeni. Moje je stajašte Isaiaha Berlina, koji stavlja Herzena uz bok velikim romanima Tolstoja i Dostojevskoga.

- - - - - - - - - -

Ja ne citam cak ni mala i nevredna dela ovih "rubnih zanrova" ( jedva shvatih o cemu i kome je ovde prica), ali
bih da preporucim jedno golemo delo od golemog autora ( cak je i Nobela dobio, zasto, kako, nije ni vazno)
koje me eto tako prati i ne da mi mira, a sasvim slucajno mi je dopalo do ruku, u momentu kupovanja nisam zapravo imala ni blagu predstavu o kome ,
cemu taj covek pise.
Moguce je da sam fascinirana knjigom jer je Brodski igrom slucaja i sudbine i lingvista, moguce da me je opcinio svojim opisima detinjstva
u Lenjingradu objasnjavajuci da je ime dobio po Staljinu ( a covek je dete jevrejskih roditelja), moguce je da sam bila zapanjena njegovim opisima
Venecije zimi , a za vodu koja mrzne ne zna drugi izraz od nekoig ruskog ( zvuci slicno kao mraz, ali ne mogu da se setim, a i ne znam ruski),
moguce je da niko ni pre ni posle njega nije umeo da obajsni znacaj jezika, ali narocito i ljubav prtema svom maternjeg jeziku,a za njega je
to bio ruski.

Elem, knjiga je na srpskom Tuga i razum, glavne su licnosti pesnici, ali je je cela knjiga oda poeziji, ali i jeziku.
Brodski eseje pise na engleskom , predaje na nekom US univerzitetu knjizevnost, ali poeziju pise na ruskom.

Mene je raspametila njegova " govorancija" pred Nobelovim komitetom u Stokholmu.
Kad i ako "stignem" prepisacu je iz knjige.
On je obozavao ruski jezik, to je i lajtmotiv njegovih eseja, ali ga je ta ljubav prema ruskom pratila do posldenjeg
daha pa tako imamo situaciju da je u Ukrajini i zabranjen ( u danasnjoj). Nije im oprostio odvajanje od Rusije, barem
ne kulturolosko, ismejaavao ih je.

"Odnos Brodskog prema raspadu sovjetskog imperija može se nazvati indiferentnim samo uz jednu bitnu napomenu. Čak i ljudi koji su ga dobro znali čudili su se tome kako ga je jako naljutilo otcjepljenje Ukrajine od Rusije." Pjesmu pod naslovom Povodom nezavisnosti Ukrajine Brodski za života nije objavio, ali ju je pročitao prilikom svoje književne večeri na Kvins koledžu u Njujorku, u februaru 1994. Pjesma je briljantna, ali teško prevodiva jer dio njene moći počiva na znalačkoj upotrebi ukrajinizama. Srećan vam put, Ukrajinci, cinično poručuje pjesnik, da bi na kraju predskazao duhovnu smrt onih koji se odriču Aleksandra Puškina zarad Tarasa Ševčenka.

Ovo pokazuje da autor može biti velik pjesnik, a truba kao čovjek.

 

[Urvan Hroboatos]

Od stabilnih područja koja se poklapaju s literaturom, naveo bih najprije:

Herodot: Historija- čita se kao mješavima putopisa i bizarnih izvješća (o čelavim Skitima koji se odlikuju velikom mudrošću)
Tukididov Pelopenski rat mi baš nije književnost.

Kod Rimljana Tacit je velika književnost,a Salustije skandalozna kronika- bez dvojbe literature.
Filozofi su čitki- Heraklit, Platon, marko Aurelije, Epiktet...
Aristotel jedino u Poetici, ostalo je skolastički davež. Tu su i kasniji literarni filozofi poput Schopenhauera i Nietzschea.

Mme. de Sevigny ja iznimna u pismima, i to je jedno od velikih djela za smiremo proučavanje; La Rochefoucauld u
aforizmima upravo ubitačnima (Svi mi imamo dovoljno snage da podnosimo patnje drugih)

Srednjovjekovne povijesti se teško čitaju budući da su često apsurdne, kao umiranje u operi koje traje pola sata.

Putopisi Burtona ostaju, no on sam je interesantniji od svojih djela, pa tu preporučujem njegove biografije (i njegove žene).

 

[quentin]

Želio bih ovdje pomenuti i Zebalda (W. G. Sebald), njemačkog pisca koji je veći dio života proveo u Engleskoj.
Većina njegovih knjiga (Vertigo, Saturnovi prstenovi, Austerlic...) pripada hibridnom žanru u kome se putopis i autobiografija lagano promeću u esejizirano razmišljanje o istoriji i ljudskom sjećanju. Kod nas je objavljivan, ali izgleda nije uhvatio korijena. Ranije sam ga spominjao, ali mi se čini da se nije javio niko ko ga je čitao. Ja ga obično čitam kad posjećujem rodni grad. Atmosfera iz njegovih knjiga dobro odgovara čudnim emocijama koje tada osjetim.

 

[Rayela]

Ja bih zelela da pomenem ( doduse zelela sam da ga pomenem kao odgovor coveku koji Bernharda smatra snobom i smaracem,
a ovaj mu je bio prvi uzor ( Musil drugi), a ja nista od njega citala nisam jer je njegovo delo komplikovano cak i za svrstavanje
u neki knjizevni zanr. ( i da, covek je naravno Nobelovac jer je, ili, iako je Jevrejin

Elijas Kaneti

Ništa čoveka toliko ne plaši koliko dodir nečega nepoznatog. On želi da vidi, da sazna, ili, bar da na bilo koji način prihvati to što pokušava da ga dotakne. Uopšteno govoreći, čovek izbegava dodir nepoznatog. Noću ili u mraku, strah od neočekivanog dodira prerasta vrlo često u paniku. Čak ni odeća ne obezbeđuje zadovoljavajuću sigurnost – kako se samo lako ona može poderati, kako se samo lako može prodreti do golog, glatkog, bespomoćnog mesa.Jedino se u masi čovek može osloboditit straha od dodira. To je jedina situacija u kojoj se ovaj strah preokreće u svoju suprotnost. Potrebna je zbijena masa u kojoj se jedno telo stisne uz drugo, masa koja je gusta i po svom duševnom ustrojstvu – i to u toj meri, da se više ne obraća pažnja na to ko je taj ko vrši pritisak. Čim se čovek prepusti masi, više se ne boji njenog dodira. U idealnom slučaju svi su jednaki. Nije važna nikakva razlika, čak ni razlika među polovima. Ko god da je onaj koji nas gura, isti je kao i mi sami. Osećamo ga kao što osećamo sami sebe. Odjednom, sve se odigrava tako kao da se zbiva unutar jednog tela. Možda je to jedan od razloga zbog čega masa teži da se zbije toliko gusto: ona želi da pojedinca oslobodi straha od dodira koliko god je to moguće. Što se više ljudi guraju jedni uz druge, to su sigurniji u osećaj da se jedan drugog više ne boje. Ovo iznenadno iščezavanje straha od dodira pripada masi. Olakšanje koje se u njoj širi – o čemu će još biti reči u drugom kontekstu - dostiže upadljivo visok stepen tamo gde je masa najgušća.


Bernhard pise o toj psihologiji mase ( ili sociologiji, filozofiji?), Bernhard njega cesto pominje.
Ja nazalost nista od njega nisam citala. Mislim da bi i on bas ovde na ovom topiku bio i glavna zvezda

 

[Велебит]

Ovo pokazuje da autor može biti velik pjesnik, a truba kao čovjek.

Meni to pokazuje i da je bio veliki čovek.

 

[Наутилус]

Meni to pokazuje i da je bio veliki čovek.

И мени, узео си ми, што се каже, реч из уста.

Želio bih ovdje pomenuti i Zebalda (W. G. Sebald), njemačkog pisca koji je veći dio života proveo u Engleskoj.
Većina njegovih knjiga (Vertigo, Saturnovi prstenovi, Austerlic...) pripada hibridnom žanru u kome se putopis i autobiografija lagano promeću u esejizirano razmišljanje o istoriji i ljudskom sjećanju. Kod nas je objavljivan, ali izgleda nije uhvatio korijena. Ranije sam ga spominjao, ali mi se čini da se nije javio niko ko ga je čitao. Ja ga obično čitam kad posjećujem rodni grad. Atmosfera iz njegovih knjiga dobro odgovara čudnim emocijama koje tada osjetim.

Ја сам претпрошле године читао Аустерлиц. Мени његов начин писања личи на Бернхардов.

И Витгенштајн је, то је познато, стално носио свој роман, у Тухбергу и Отерталу, као и на путовањима у Норвешку, Ирску и Казахстан, или пак када је ишао кући, сестрама, да у Алегасе прослави Божић. Тај ранац, за који је Маргарета у једном писму брату написала да јој је драг готово колико и он сам, свуда је и увек путовао с Витгенштајном, мислим да је сњим прешао и Атлантски океан, на линијском пароброду Qeen Mary, и да га је потом пратио док је из Њујорка ишао навише, ка Итаки.

Или ово:
Зар не можеш да ми кажеш – тако је, казао је Аустерлиц, казала Мара – шта је разлог твоје недоступности?

У сваком случају одличан је и вреди да се чита. Има неке пуноће код њега, као и код Бернхарда и Гомбровича, па се после читања њихових књига, осећа празнина у делима других писаца.

 

[Urvan Hroboatos]

Meni to pokazuje i da je bio veliki čovek.

Ovo pokazuje samo da je bio ruski šovinistički idiot.
Prvo- nije se Ukrajina ništa "odcijepila". To je narod kojeg je zbunjena politika Hmeljnickoga u 17. st. bacila u naručje Rusjke imperije i rusifikacije.
U 19. st. ozbilnije se javlja ukrajinski nacionalni preporod, a nakon ruske okupacije- pod plaštom boljševizma- konačno, s raspadom SSSR-a
(koji je premenovano rusko carstvo), Ukrajina stječe samostalnost.

Točno je da je ukrajinska književnost mala u usporedbi s ruskom.

No-što onda ?

Mala je i ruska filozofija ili muzika u usporedbi s njemačkom, pa i ruska je književnost "manja" od engleske i francuske, počela je, naime, bar 400 godina nakon njih.
Neka se onda Rusi odreknu svoje inferiorne kulture i pretoče u Nijemce ili Engleze (može i Amerikance).
Valjda bi se neki narod trebao odreći vlastite nacionalnosti zato što je neki drugi, u ovom ili onom pogledu, superiorniji ?

Pa neka se Rusi pretope u Kineze jer Kineza ima kojih 10 puta više, enormno su starija civilizacija i u prosjeku imaju viši IQ.
Ili ti tvrdoglavi Polaci i Česi koji nikako da postanu Nijemci ili Rusi. Ili ....

Brodski je ispao truba i bezveznjak, bar u ovom osjetljivom nacionalnom pogledu.