Dobar dan svima,
Ostavljam vam ovu poruku koja sadrži kratki životopis, s nadom da će mi pomoći pronaći rođenog oca.
Rođen sam 1960., i majka me ostavila dok sam bio beba od 2 nedelje. Proglašen sam kao "napušten", i odrastao sam u porodici koja me je prihvatila. Država mi je promenila ime i prezime.
Pre 3 nedelje, trebao mi je kompletan izvod iz matične knjige rođenih koji sadrži i očinstvo, da bih izvadio biometrijski pasoš. U svim dosadašnjim administrativnim obavezama (venčanje, lična karta, pasoš itd.), uvek sam dobivao jednostavni izvod sa imenom koje sam nosio od detinjstva. Otišao sam u Pariz po taj dokument, i tada sam imao iznenađenje!
Otkrio sam da je moj otac priznao očinstvo nada mnom 2 nedelje posle mog rođenja (kad me majka napustila) i da je stanovao u susedstvu. Iz radoznalosti sam otišao na tu adresu, gde je sada stambena zgrada, a tada je bio hotel. Sasvim slučajno pretražujući okolinu sam upoznao stariji par koji je stanovao na toj adresi u to vreme.
Taj susret je bio zapanjujuć : čim sam stigao, gospođa je rekla da me prepoznaje (!?) a kada sam joj objasnio razlog posete, zaplakala je : kaže da posve ličim na oca.
U to vreme, cela priča nije ostala nezapažena. Majka je navodno napustila hotel, a otac koji se vraćao nakon par dana odsustva (navodno je radio u nekoj pilani) tada je video da sam nestao. Pošto skoro nimalo nije poznavao francuski jezik, pokušavao je tokom dve godine da me pronađe uz pomoć velikog dela jugoslovenske dijaspore. O tome postoji trag u obliku prijave u policijskoj stanici. Sudeći po tim svedočanstvima, taj gospodin mi je objasnio da moj otac više nije vodio nikakav normalan život (toga se dobro sećaju) i da je na kraju odustao pošto je saznao da su državne službe proglasile da sam "napušten".
Te iste osobe su ga videle 2 ili 3 godine kasnije, i jedina ideja u glavi mu je bila da me pronađe i da me uzme pod svoje starateljstvo : očigledno je francuska Država odlučila da do toga nipošto ne dođe!
Moj otac se zove TODOROVIĆ Aleksandar, rođen 10 aprila 1929 u Beogradu. Nakon boravka u Francuskoj, najverovatnije se vratio u Srbiju (predpostavljam).
Ja sam rođen kao TODOROVIĆ Miodrag-Alexandre
Telefonirao sam i pisao raznim administrativnim upravama u Francuskoj, bez uspeha. Sreo sam se sa šefom Konzularnog Odela Srbije koji je obećao da će mi pomoći.
Takođe sam se obratio Ocu Slaviši (svešteniku SPC u Parizu), i pristao je da mi pomogne, iako sam odgajan kao katolik.
Nedavno sam pisao Gradonačelniku Beograda, Predsedniku Republike Srbije, kao i Patrijarhu Ireneju.
Teško mi je odrediti koliko će mi srpski činovnici moći i hteti pomoći u ovoj potrazi.
Nemam nikakav način da saznam da li je moj otac još živ. Predpostavljam da imam i rodbine u Srbiji. Ako je još živ, najveći poklon koji bih mu mogao dati bi bio naš susret. Voleo bih i da upoznam rodbinu i vlastite korene.
Zato bih voleo da pokrenem lanac solidarnosti među srpskom zajednicom u svetu ali i u Srbiji, kako bi se moja poruka prenela na što više mesta. Prvi korak je bio da upoznam srpsku zajednicu u Francuskoj koja je i prevela ovaj tekst (predpostavili ste da ne razumem srpski).
Isto tako, voljan sam da stupim u kontakt sa ljudima koji se razumeju u internet, kako bi eventualno napravili stranicu koja bi bila optimizovana za pretragu na svim poznatim pretraživačima i na više jezika, ako je tako nešto moguće.
Ne znam koliko ova moja inicijativa ima šanse da bude uspešna, ali vam pišem sve što mi je na srcu.
Unapred hvala.
Ostavljam vam ovu poruku koja sadrži kratki životopis, s nadom da će mi pomoći pronaći rođenog oca.
Rođen sam 1960., i majka me ostavila dok sam bio beba od 2 nedelje. Proglašen sam kao "napušten", i odrastao sam u porodici koja me je prihvatila. Država mi je promenila ime i prezime.
Pre 3 nedelje, trebao mi je kompletan izvod iz matične knjige rođenih koji sadrži i očinstvo, da bih izvadio biometrijski pasoš. U svim dosadašnjim administrativnim obavezama (venčanje, lična karta, pasoš itd.), uvek sam dobivao jednostavni izvod sa imenom koje sam nosio od detinjstva. Otišao sam u Pariz po taj dokument, i tada sam imao iznenađenje!
Otkrio sam da je moj otac priznao očinstvo nada mnom 2 nedelje posle mog rođenja (kad me majka napustila) i da je stanovao u susedstvu. Iz radoznalosti sam otišao na tu adresu, gde je sada stambena zgrada, a tada je bio hotel. Sasvim slučajno pretražujući okolinu sam upoznao stariji par koji je stanovao na toj adresi u to vreme.
Taj susret je bio zapanjujuć : čim sam stigao, gospođa je rekla da me prepoznaje (!?) a kada sam joj objasnio razlog posete, zaplakala je : kaže da posve ličim na oca.
U to vreme, cela priča nije ostala nezapažena. Majka je navodno napustila hotel, a otac koji se vraćao nakon par dana odsustva (navodno je radio u nekoj pilani) tada je video da sam nestao. Pošto skoro nimalo nije poznavao francuski jezik, pokušavao je tokom dve godine da me pronađe uz pomoć velikog dela jugoslovenske dijaspore. O tome postoji trag u obliku prijave u policijskoj stanici. Sudeći po tim svedočanstvima, taj gospodin mi je objasnio da moj otac više nije vodio nikakav normalan život (toga se dobro sećaju) i da je na kraju odustao pošto je saznao da su državne službe proglasile da sam "napušten".
Te iste osobe su ga videle 2 ili 3 godine kasnije, i jedina ideja u glavi mu je bila da me pronađe i da me uzme pod svoje starateljstvo : očigledno je francuska Država odlučila da do toga nipošto ne dođe!
Moj otac se zove TODOROVIĆ Aleksandar, rođen 10 aprila 1929 u Beogradu. Nakon boravka u Francuskoj, najverovatnije se vratio u Srbiju (predpostavljam).
Ja sam rođen kao TODOROVIĆ Miodrag-Alexandre
Telefonirao sam i pisao raznim administrativnim upravama u Francuskoj, bez uspeha. Sreo sam se sa šefom Konzularnog Odela Srbije koji je obećao da će mi pomoći.
Takođe sam se obratio Ocu Slaviši (svešteniku SPC u Parizu), i pristao je da mi pomogne, iako sam odgajan kao katolik.
Nedavno sam pisao Gradonačelniku Beograda, Predsedniku Republike Srbije, kao i Patrijarhu Ireneju.
Teško mi je odrediti koliko će mi srpski činovnici moći i hteti pomoći u ovoj potrazi.
Nemam nikakav način da saznam da li je moj otac još živ. Predpostavljam da imam i rodbine u Srbiji. Ako je još živ, najveći poklon koji bih mu mogao dati bi bio naš susret. Voleo bih i da upoznam rodbinu i vlastite korene.
Zato bih voleo da pokrenem lanac solidarnosti među srpskom zajednicom u svetu ali i u Srbiji, kako bi se moja poruka prenela na što više mesta. Prvi korak je bio da upoznam srpsku zajednicu u Francuskoj koja je i prevela ovaj tekst (predpostavili ste da ne razumem srpski).
Isto tako, voljan sam da stupim u kontakt sa ljudima koji se razumeju u internet, kako bi eventualno napravili stranicu koja bi bila optimizovana za pretragu na svim poznatim pretraživačima i na više jezika, ako je tako nešto moguće.
Ne znam koliko ova moja inicijativa ima šanse da bude uspešna, ali vam pišem sve što mi je na srcu.
Unapred hvala.
