Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.130
Да ли се Ватикан окористио од геноцида ?
Владимир Умељић: Појавили су се озбиљни показатељи да је Ватикан материјално профитирао од имовине жртава геноцида у Другом светском рату
Постоје не само значајне индиције већ и историјски извори енормне тежине који потврђују могућност, тј. скоро извесност, да је Ватикан директно партиципирао у геноцидном плену немачких нациста и хрватских усташа. Узмимо за пример бекство шефа геноцидне хрватске државе Анте Павелића по завршетку Другог светског рата у Јужну Америку, натовареног отетим иметком геноцидних жртава хрватске државе 1941-1945. и улогу хрватског католичког клира, као и високе ватиканске хијерархије при томе.
Један од најближих Павелићевих сарадника, Љубо Милош, потврдио је на свом саслушању да је Павелић, уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника, побегао из земље, а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић из Института Св. Јеронима у Риму. Врло значајну улогу у организовању ових ватиканских „Пацовских канала“ играо је и аустријски бискуп Алоис Худал.
Британска контраобавештајна служба је опсервирала ову установу и у једном извештају из 1947. стоји: „Циљ ове организације је заштита особа које су одане усташкој ствари и пружање помоћи тим особама при бекству (...) такође слање терориста у Југославију (...) срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности, чини хрватска групација у Институту Св. Јеронима у Риму...“.
У односу на Павелића констатује пак америчка војна контраобавештајна служба SIS исте године следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан...“.
У јануару 2006. извештава израелски лист Haareтz о једном суђењу на коме од 1999. на оптуженичкој клупи суда у Сан Франциску седе представници Ватиканске банке, Фрањевачког реда и Швајцарске националне банке. Тужиоци су потомци јеврејских и српских жртава геноцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945, који захтевају одштету, тј. повраћај украдене имовине својих уморених предака, коју су тадашњи хрватски властодршци отели и депоновали код ових институција. Један сведок оптужбе и тадашњи очевидац Вилијам Говен радио је одмах после рата за америчку контраобавештајну службу у Риму:
„Говеново сведочење доводи тадашњег кардинала Монтинија (потоњег папу Павла VI) у везу са скривањем и помоћи при бекству хрватских ратних злочинаца, као што је био Анте Павелић. То је био део део једне разгранате мреже, познате под именом 'Пацовски канали'. Сведок је потврдио и да су британске и америчке тајне службе тада откриле Павелићево место боравка, али да су одбиле да га ухапсе.“
Mark Aarons и John Loftus, међутим, наводе сведочења свештених лица из Ватикана која тешко оптерећују и самог „ратног папу“ Пија XII и означавају га као директног наредбодавца организације „Пацовских канала“.
Хрватски поглавник Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону, и носи са собом око 350 килограма отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим.
Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3) у папинском Латиноамеричком институту са екстратериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму који је био директно подређен папи…“ Већ у мају исте године он прелази у папинску летњу резиденцију Castel Gandolfo(на слици изнад), где се „често среће са монсињором Монтинијем“; 9. новембра Павелић прелази у папински Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини у Via Giacomo Veneziano 17-C и 11. октобра 1948. Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину прве класе на броду Сестриере, који ће га одвести у Аргентину.
Ватиканска банка (IOR), Фрањевачки ред и Швајцарска национална банка. Ватикан, међутим до данашњег дана одбија да сарађује са међународним правним инстанцама и неретко ужива (ин)директну подршку држава Запада, закључно са ЕУ;.........
Прекретница у раду IOR почела у 50-тим годинама XX века, када је у Ватикан дошао свештеник из Чикага Paul Kazimir Marcinkus (на слици доле лево). Остало је забележено да је он страсно и предано пушио дебеле кубанске цигаре, радије играо голф него што је присуствовао Богослужењима и гласно објављивао: „Са Аве Марија се црква не може водити... Новац, новац, новац...“.
Тада се још тешко могло претпоставити да ће овај егзотични Американац литванског порекла за релативно кратко време постати римокатолички бискуп и председник Ватиканске банке. Мада постојали су већ одређени показатељи. Као прво, он је био штићеник њујоршког кардиналаFransisa J. Spelmana, фанатичног конзервативца који је за борбу против комунизма мобилисао огромне своте новаца. Један велики део тих финансијских средстава је потицао од побијених Јевреја (и, по природи ствари, једним делом од побијених Срба у Хрватској 1941-1945), које су им њихове геноцидне убице – немачки нацисти (и хрватске усташе) – отеле и потом депоновале у ватиканским институцијама (подвучено од стране аутора), као и (по природи ствари – највећим делом) од јеврејских жртава нацистичког Холокауста, заобилазним путем преко САД, које су после победоносног рата врло самовољно „заплениле нацистички плен“ и задржале га.
http://borbazaveru.info/content/view/8770/108/
http://www.pecat.co.rs/2016/04/vlad...turoloske-tradicije-zapadne-i-srednje-evrope/
Владимир Умељић: Појавили су се озбиљни показатељи да је Ватикан материјално профитирао од имовине жртава геноцида у Другом светском рату
Постоје не само значајне индиције већ и историјски извори енормне тежине који потврђују могућност, тј. скоро извесност, да је Ватикан директно партиципирао у геноцидном плену немачких нациста и хрватских усташа. Узмимо за пример бекство шефа геноцидне хрватске државе Анте Павелића по завршетку Другог светског рата у Јужну Америку, натовареног отетим иметком геноцидних жртава хрватске државе 1941-1945. и улогу хрватског католичког клира, као и високе ватиканске хијерархије при томе.
Један од најближих Павелићевих сарадника, Љубо Милош, потврдио је на свом саслушању да је Павелић, уз помоћ фрањеваца и преобучен у католичког свештеника, побегао из земље, а да је то бекство иницијално организовао хрватски римокатолички свештеник Крунослав Драгановић из Института Св. Јеронима у Риму. Врло значајну улогу у организовању ових ватиканских „Пацовских канала“ играо је и аустријски бискуп Алоис Худал.
Британска контраобавештајна служба је опсервирала ову установу и у једном извештају из 1947. стоји: „Циљ ове организације је заштита особа које су одане усташкој ствари и пружање помоћи тим особама при бекству (...) такође слање терориста у Југославију (...) срж ове организације, око које су се развијале и развијају се усташке активности, чини хрватска групација у Институту Св. Јеронима у Риму...“.
У односу на Павелића констатује пак америчка војна контраобавештајна служба SIS исте године следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан...“.
У јануару 2006. извештава израелски лист Haareтz о једном суђењу на коме од 1999. на оптуженичкој клупи суда у Сан Франциску седе представници Ватиканске банке, Фрањевачког реда и Швајцарске националне банке. Тужиоци су потомци јеврејских и српских жртава геноцида у „Независној Држави Хрватској“ 1941-1945, који захтевају одштету, тј. повраћај украдене имовине својих уморених предака, коју су тадашњи хрватски властодршци отели и депоновали код ових институција. Један сведок оптужбе и тадашњи очевидац Вилијам Говен радио је одмах после рата за америчку контраобавештајну службу у Риму:
„Говеново сведочење доводи тадашњег кардинала Монтинија (потоњег папу Павла VI) у везу са скривањем и помоћи при бекству хрватских ратних злочинаца, као што је био Анте Павелић. То је био део део једне разгранате мреже, познате под именом 'Пацовски канали'. Сведок је потврдио и да су британске и америчке тајне службе тада откриле Павелићево место боравка, али да су одбиле да га ухапсе.“
Mark Aarons и John Loftus, међутим, наводе сведочења свештених лица из Ватикана која тешко оптерећују и самог „ратног папу“ Пија XII и означавају га као директног наредбодавца организације „Пацовских канала“.
Хрватски поглавник Анте Павелић бежи 1945. првобитно у Аустрију, у британску окупациону зону, и носи са собом око 350 килограма отетог злата, разне девизе и брилијанте у вредности од око 1.100 карата. Он тамо препушта Британцима један део тог плена у вредности од око 150.000.000 швајцарских франака (укупна вредност се цени на око 400.000.000 швајцарских франака) и бежи у априлу 1946. у Рим.
Своје прво уточиште налази у Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3) у папинском Латиноамеричком институту са екстратериторијалним статусом и „… вероватно му је за то била потребна дозвола самог папе, јер то је био једини ватикански институт у Риму који је био директно подређен папи…“ Већ у мају исте године он прелази у папинску летњу резиденцију Castel Gandolfo(на слици изнад), где се „често среће са монсињором Монтинијем“; 9. новембра Павелић прелази у папински Оријентални институт унутар (црквених и државних) зидина Ватикана и потом борави у Институту Св. Јеронима (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Следеће боравиште му је доминикански манастир Санта Сабина (Lungo Tevere Aventino), следи скровиште у ватиканској својини у Via Giacomo Veneziano 17-C и 11. октобра 1948. Павелић се са пасошем Црвеног крста бр. 74369 укрцава у једну кабину прве класе на броду Сестриере, који ће га одвести у Аргентину.
Ватиканска банка (IOR), Фрањевачки ред и Швајцарска национална банка. Ватикан, међутим до данашњег дана одбија да сарађује са међународним правним инстанцама и неретко ужива (ин)директну подршку држава Запада, закључно са ЕУ;.........
Прекретница у раду IOR почела у 50-тим годинама XX века, када је у Ватикан дошао свештеник из Чикага Paul Kazimir Marcinkus (на слици доле лево). Остало је забележено да је он страсно и предано пушио дебеле кубанске цигаре, радије играо голф него што је присуствовао Богослужењима и гласно објављивао: „Са Аве Марија се црква не може водити... Новац, новац, новац...“.
Тада се још тешко могло претпоставити да ће овај егзотични Американац литванског порекла за релативно кратко време постати римокатолички бискуп и председник Ватиканске банке. Мада постојали су већ одређени показатељи. Као прво, он је био штићеник њујоршког кардиналаFransisa J. Spelmana, фанатичног конзервативца који је за борбу против комунизма мобилисао огромне своте новаца. Један велики део тих финансијских средстава је потицао од побијених Јевреја (и, по природи ствари, једним делом од побијених Срба у Хрватској 1941-1945), које су им њихове геноцидне убице – немачки нацисти (и хрватске усташе) – отеле и потом депоновале у ватиканским институцијама (подвучено од стране аутора), као и (по природи ствари – највећим делом) од јеврејских жртава нацистичког Холокауста, заобилазним путем преко САД, које су после победоносног рата врло самовољно „заплениле нацистички плен“ и задржале га.
http://borbazaveru.info/content/view/8770/108/
http://www.pecat.co.rs/2016/04/vlad...turoloske-tradicije-zapadne-i-srednje-evrope/
