Никола I Петровић Његош (Његуши, 7/19. октобар 1841 — Антиб, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић Његош.
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. је Никола I октроисао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са другом српском династијом Карађорђевић.
Након Мајског преврата из 1903. године и гашења династије Обреновић, познато је да је књаз Никола Петровић ширио утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе. У борби за престо између династија Петровића Његоша и Карађорђевића на крају је победила династија Карађорђевић. Пошто је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са династијом Карађорђевић и званично је престало супарништво две династије.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић Његош су 1989, уз највише државне почасти, враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, 'намо! и драма Балканска царица.
Послије Првог свјетског рата Црна Гора је уједињена са осталим земљама Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Све до смрти краља Николе Италија је помагала његове тежње за обновом Краљевине Црне Горе. Италија је подржавала црногорску избјегличку владу до краја 1921, која је упућивала меморандуме Друштву народа, протестујући због „издаје Црне Горе од стране сила“.[58] Никола је преминуо у Антибу 1921. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у руској цркви у Санрему.[59] Независност Црне Горе велике силе признавале су све до 1922. када су све прихватиле југословенску власт.
Споменик Николи Петровићу у порти српске православне цркве Светог Јована Владимира у Бару
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. је Никола I октроисао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са другом српском династијом Карађорђевић.
Након Мајског преврата из 1903. године и гашења династије Обреновић, познато је да је књаз Никола Петровић ширио утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе. У борби за престо између династија Петровића Његоша и Карађорђевића на крају је победила династија Карађорђевић. Пошто је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са династијом Карађорђевић и званично је престало супарништво две династије.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић Његош су 1989, уз највише државне почасти, враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, 'намо! и драма Балканска царица.
Послије Првог свјетског рата Црна Гора је уједињена са осталим земљама Јужних Словена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Све до смрти краља Николе Италија је помагала његове тежње за обновом Краљевине Црне Горе. Италија је подржавала црногорску избјегличку владу до краја 1921, која је упућивала меморандуме Друштву народа, протестујући због „издаје Црне Горе од стране сила“.[58] Никола је преминуо у Антибу 1921. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у руској цркви у Санрему.[59] Независност Црне Горе велике силе признавале су све до 1922. када су све прихватиле југословенску власт.
