Uvek bila i biće: "Dubinom današnjeg pada, merim visinu sutrašnje pobede." , misao našeg nobelovca Ive Andrića.
Ali, duhovno..onako u sebi..mislim da je najvažniji miran san, čista savest, ne uprljati ruke i obraz. Ne povređivati druge. Ne činiti loše. Čak i kada nešto kao čoveka boli te, podneti stojički i dostojanstveno, da u starosti možeš se osvrnuti na sebe i uzdignute glave koračati. Živeti jednim poštenim životom, gde nikome nisi ništa razrovala, pokvarila, ništa ničije uzela. Ne činiti loše stvari zarad pravih motiva. uspeti kanalisati loše stvari i događaje u nešto pozitivno, transformisati sve to u neku kreativnu energiju. Od kada sam bolesna, cenim sve više svaki proživljeni dan. Što mi ga je Bog darovao. Treba nekad umeti i znati sa svojom energijom. Treba naučiti u životu, vladati sobom. Imati dobru samokontrolu. Biti svestan pred ogledalom sebe, šta možeš, dokle, i zbog čega. Šta više ne možeš, šta više nikada nećeš moći. Šta ne trebaš moći i šta ne smeš više dozvoljavati. Mislim da je važno u toj filozofiji života biti svestan svoje moći trpljenja. Umeću toga se učiti. Povećavati taj stepen izdržljivosti. Umeti nekad ostati iznad nekih stvari, koje tu dušu lome. Ali, ipak ostati iznad. Ponekad zaista jeste crno ili belo. Ponekad, kažem. I onda si na vetrometini...da li je važnije šta dobijaš gubljenjem ili šta izgubljenim ipak dobijaš. Jer u životu je najlakše bilo oduvek, ispasti nečovek, kreten i budala, nekoga povrediti, nekoga uništiti...Biti čovek, je ipak...malo teže. Jer neuspeh nikada nije opcija. Čak i kada jeste, sa osmehom je i taj neuspeh..uspešno neuspešan.
