Da je bilo takvog poteza od strane Dušana danas bi: Liban, Palestina, Sirija, Irak... bile hrišćanske države.
Овде наведени крајеви су још у 7. веку потпали под власт муслиманских Арапа. Прво је Дамаск у Сирији, а затим на много дуже стазе Багдад у Ираку био политички центар муслиманског света. Византија је само делимично обновила своју власт у Сирији крајем 10. века, али су бројни чиниоци утицали да у 11. веку изгуби читав низ предстража на истоку. Тешко је рећи какве везе имају Душанова освајања са учвршћивањем ислама у Либану, Палестини итд. Византијска власт је у Малој Азији у 12. веку углавном била ограничена на приобалне крајеве Мале Азије и сам запад полуострва.
Тачно... Иначе многи ни не знају да Србија није постала вазална после Косовске битке (која је добијена уз велике губитке) него тек неколико година касније због напада Хунгара !
Неће бити. Колико знамо, ако говоримо о земљама Лазаревића (претпостављам да се на њих мисли када овде кажемо Србија), кнегиња Милица је по одобрењу државног сабора и цркве прихватила вазалне обавезе према османском султану пре лета 1390. године. Вук Бранковић је, губитком Скопља почетком 1392, био натеран на вазалство, а исте те године и Ђурађ II Страцимировић Балшић који је са Османлијама шуровао против краља Стефана Твртка I још и пре Косовске битке.
Da je posle Dusana njegov sin bio jaci i mocni mozda bi Turci danas pricali o 500 godisnjim ropstvom od strane Srba. Ako bi Turaka u Anatoliji uopste bilo, mozda bi ostali Grci.
Чисо сумњам. Душан је створио пространо, али крхко и разнородно царство које се практично преполовило за мање од десет година. Такође, и грчки елемент у Малој Азији је слабио постепено од 11. века, да би у првој половини 14. века дефинтивно био потиснут захваљујући миграцијама, исламизацији, настанку нових политичких структура итд.
У опсади Цариграда 1453. године учествовао је и српски одред од 1500 људи под командом Јакше, војводе деспота Ђурђа Бранковића. Њихово путовање, безнађе када су сазнали где иду и др. описује веома потресно Константин Михаиловић из Островице код Новог Брда у својим
Јаничаревим успоменама. Михаиловић, који је тада био готово дечак, је 1453. својим очима гледао пад Цариграда. Сам деспот Ђурађ (а не Стефан Лазаревић кога спомиње неки ранији пост) је био у врло тешкој позицији, вазда у страху да ће га Османлије протерати и завести непосредну власт у Српској деспотовини. Иронично је да је Ђурађ својим новцем помагао оправку чувених Теодосијевих бедема који су штитили Константинопољ, а после пада Града је откупио бројно турско робље. Сачувана је и плоча са натписом на грчком из 1448. која сведочи о деспотовом прилогу за обнову зидина. Можете је видети овде.
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/c8/Despotova_ploca_u_Carigradu1.JPG
А
Јаничареве успомене обавезно нађите и прочитајте.
