[TABLE="class: contentpaneopen"]
[TR]
[TD="class: contentheading"]
Ђорђе Вукадиновић: Између отпора и „кимилсунгизације“
[/TD]
[TD="class: buttonheading, width: 100%, align: right"]
[/TD]
[TD="class: buttonheading, width: 100%, align: right"]
[/TD]
[TD="class: buttonheading, width: 100%, align: right"]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="class: contentpaneopen"]
[TR]
[TD="class: createdate, colspan: 2"] уторак, 08. децембар 2015. [/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2"]
...Већ сам говорио да онај ко је измислио напредњаке (постоји основана сумња да је реч о одбеглом вирусу из лабораторије покојног Микија Ракића) заслужује нобелову награду за политички спин, цинизам и бурлеску. Али и онај ко је смислио ову напредњачку ујдурму са полиграфом заслужује такође врло високо признање у истом жанру. Замислите само. Прикаче те на неку струју и одмах виде шта је лаж, а шта истина, ко је крив, а ко прав и исправан. Такорећи, дрво познања добра и зла, божји прст који селектује праведнике од грешних у напредњачком врлом новом свету.
Или, што баш јуче рече једна госпођа нашем анкетару: „Ето, чујем да је био и на тај телеграф и, кажу, прошао, значи, у реду је“. Добро, можда је мало побркала телеграф и полиграф. Уосталом, кад могу Вучићеви министри да маше телепортовање, телепром(п)тере и остале ваздуплохове, како очекивати да његови гласачи неће бркати те чудновате стране речи и скаламерије. Ионако је ту ОН да говори, мисли и одлучује у име свих њих. Важно да је госпођа разумела суштину. А суштина је – има нека машина која показује ко лаже, а ко говори истину, Премијер („сунце моје“) је добровољно отишао да га прикаче на те жице и потврдио да је исправан, а они који га нападају и пљују нису смели, што значи да су све лагали (а ко лаже, тај и краде итд). И то би било то. Па се ви, драги моји, сад завитлавајте по твитер и фејсбуци колико вас воља.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
- - - - - - - - - -
Парадоксално је што, ма колико се упињао, сем Небојше Крстића и Петра Луковића (добро, и Марка Благојевића и Тасовца – ваљда?) Вучић није добио ниједног новог „грађанистичког“ гласача. Што ће рећи да је осуђен на оне старорадикалске – плус оних пар стотина хиљада новоуписаних чланова СНС-а, који су се уписали само зато јер су у томе видели начин да реше своје личне материјалне и статусне проблеме. (Од оних општих, државних и националних су ионако одавно дигли руке.) Али то су они који се селе од странке до странке (СПС, ДС, ДСС, Г17...), и зна и Вучић врло добро да од њих нема неке велике вајде. И зато непрестано грди и критикује „стручњаке“ и („самозвану“) елиту што неће да га подрже у његовим „реформским напорима“, не примећујући да својим грдњама, својим поступцима и својим сарадницима директно понижава и одбија сваког ко иоле држи до свог професионалног и личног интегритета.
- - - - - - - - - -
...„Годишњица и по“ владе, како и доликује, обежена је свечано и радно. Парадом и слетом под кодним називом „рушење Вучића“, у којима је још једном демонстрирана квинтесенција СНС-овске власти – апсолутна инструментализација медија и државних институција, злопотреба струке и надлежности, махање папирима и дијагнозама, спрдња са државом, озбиљним службама и људима.
Десет дана се све пушило и прштало од хистеричне кампање разоткривања „кампање за рушење Вучића“, ређали су се „брејкинг-њузови“, кајрони, „специјалне емисије“ и још специјалнији експерти са циљем раскринкавање уроте против владе и Премијера лично. У помоћ је призван чак и Војвода Војислав Шешељ (ипак се он најбоље разуме у те закулисне ствари и још од деведесетих нико као он не уме да одигра улогу „конструктивне опозиције“), који је онако искусно и самоуверено објаснио да се конци завере налазе у троуглу Америка-Зорана Михајловић-Томислав Николић. Опа. Добро, Зорана. То је већ опште место. Добро, Америка (и Енглеска), и то се некако подразумева. (Мада није баш најјасније како је спојиво са толиким успешним посетама САД и истицањем пријатељства са Мајклом Кирбијем.) Али Тома... А ми наивни мислили да је Тома „путинољуб“ и прави русофил?! Добро, можда не баш прави. Ништа у том друштву није сасвим аутентично и право. Али свакако више од Премијера. И у то име је разапињан, медијски стрељан и исмеван и кад је за то било и кад није било разлога. Кад оно, међутим.
Елем, и ко ће сад, у светлу толике фрке и свеопште завере да се смара и маје баналним питањима. Да ли је било састанка у оној земунској кафани? (Не знамо. Али скоро сигурно да јесте.) Да ли је премијер Вучић био присутан? Тешко је рећи, али могуће и да није. („Врца“ по том питању не делује баш превише убедљиво и кредибилно.) Да ли је био присутан премијеров брат? Вероватно јесте. Да ли је Корницу („Врци“) нуђено и обећавано свашта да окриви Александра Родића? По свему судећи, јесте. Да ли је то скандалозно и противзаконито? Апсолутно јесте. Да ли су у то уплетени људи из близине и окружења премијера? Јесу.
И то је суштина приче, која се по сваку цену покушава заташкати застрашивањем или лупетањем о „државном удару“. Поштено говорећи, ако је неког државног удара било, онда се он одиграо пре три године, када је Александар Вучић неуставно, уз помоћ неколико досијеа и пар таблоида, преузео апсолутну власт у држави. Ово што сада гледамо само је завршна фаза тог процеса, односно онај тренутак кризе када се прелама да ли ће се артикулисати какав-такав отпор или се креће у правцу тоталне „кимилсунгизације“.
- - - - - - - - - -
... Утолико више је смешно и лицемерно премијерово непрестано позивање противника на изборну „црту“ и утакмицу. Која црта, какви бакрачи. Какви фер избори у оваквој атмосфери, у којој пребијају критичаре режима, а политичким противницима само што не стављају жуте траке? То вам је, отприлике, као у оном старом вицу о ватерполо мечу између Јевреја и крокодила (па још судија опомиње оне прве да „не играју грубо“). Хоћу рећи, немојмо да се фолирамо. Ово чудо није ни дошло на власт изборима – него је на прошломартовским тзв. „изборима“ само легализовано и донекле легитимисано.
„Ха, ево га! Још један! Дакле, призиваш устанак, мој брајко.“ Наравно да призивам. Али устанак компетенције против глупости, устанак наде против безнађа, устанак грађанске храбрости против кукавичлука. Побуну какве-такве нормалности против лудила. Поштено и аналитички говорећи, шансе за успех тог „устанка“ и те побуне нису превелике – али, исто тако, није ни да их нема. У сваком случају, поменути циљеви свакако спадају у ствари за које се вреди борити, па можда за њих чак и понешто жртвовати. Или се мени бар тако чини. А вама?
(интегрална верзија овог текста објављена је у
Времену број 1300)
~~~~~
.........
