Usamljenost

Red:
Ali zaista, zaista, može čovek biti usamljen i sa morem ljudi oko sebe. I može biti usamljen i u najboljem društvu. Osećanja se ne kontrolišu. Napustiću sad temu.
Kliknite za proširenje...
Pa sve što si napisala je tačno. Postoje periodi usamljenosti. Možda nas u tim momentima niko ne razume onako suštinski, ili nikome nije onoliko stalo do nas koliko bismo želeli. Nekada smo više osetljivi, nekada manje.
No kad se to dešava gledam da pretvorim to u neka umetnička osećanja i nađem nekog s kim zaista mogu imati skroz otvoren razgovor da me ČUJE.
 
Osećam se usamljeno sa ljudima koji me ne kapiraju. Ali to smo svi naučili vremenom da ne primamo k srcu. No nekada kada smo još i umorni i imamo druge brige, osećanja nas povedu i osetimo promašaj.. meni se često dešavalo da sam sa nekim ljudima ono.. ko da ne mogu ni malo da prodru u mene. Tu su ali ništa ne kapiraju. To je istp razlog za taj osećaj.

Samo vremenom, kažem, zrelošću, naučimo da nas to ne povređuje. A sam osećaj pustimo i bavimo se nečim korisnim.
 
Red:
Ali zaista, zaista, može čovek biti usamljen i sa morem ljudi oko sebe. I može biti usamljen i u najboljem društvu. Osećanja se ne kontrolišu. Napustiću sad temu.
Kliknite za proširenje...
Može. Čovek se može osetiti usamljenim i okružen ljudima i da postoji opet neki sticaj okolnosti kada ga okolina ne razume.
Retko ko to nije iskusio baš nikada u životu.
Ja sam razumela sam koncept teme kao društvenost, osećaj za prijateljstvo , druženje.
 
LBarbara:
Usamljenost je osećaj a ne realno stanje..
Kliknite za proširenje...

Ima i toga, doduše čitava naša stvarnost i sve je samo stvar doživljaja i subjektivnog osećaja, mislim imao sam i ja situacija kad sam sam samcat i nisam mrdnuo iz svoje sobe od 7,8 kvadrata a nisam se osećao usamljeno a isto tako i kada sam bio okružen ljudima ili sa nekim pa mi je prolazilo kroz glavu kao auu brate koliko sam ja jadan usamljen i koliko zapravo nemam nikog (sem roditelja i sestre koju jedva da i vidjam ponekad).

Mada mislim da i nije toliko strašno biti usamljem i ne znam nemati neko društvo, devojku i tako čekati nešto i nadati se boljoj situaciji ili šta ja znam koliko recimo to kad upoznaš nekog i misliš da si blizak sa nekim a onda zapravo skapiraš da nisi, da te ta osoba ne yebe ni 2% i koliko zapravo ništa ne značiš ništa toj osobi.
Mislim imao sam ja situacija da ne znam napokon krenem da se vidjam sa nekim, ne znam izadjem sa nekom devojkom a onda kad vidim da sa njene strane nema neke emocije i povratne reakcije i te neke bliskosti (i da je to sve njoj ono čisto malo da ubije vreme) pomislim, auuuu pa šta mi ovo treba, šta se cimam koji q... , ono bolje da sam ostao kod kuće, izvalio se na krevet, ne znam pustio neku muziku, neki dokumentarac, podcast ili seriju, uzeo neku igricu ili neki strip da čitam ili kupio sebi neku sitnicu i ono milina nego tu što se mlatim okolo i poklanjam pažnju i vreme i trudim da ugadjam nekom ko to ne zaslužuje.
 
Kćerka Direktora Cirkusa:
Uvijek je bilo "ničim izazvano neprihvaćenih"
Možemo mi tu kenjati do sutra kako smo uvijek dobri, obazrivi itd. ali svi mi smo imali od najranijeg djetinjstva nekoga ko je "stršio" u društvu, u školi. Nekoga ko nije mogao pratiti naš ritam, najčešće zbog finansija ili nesređene-nesrećne situacije kod kuće. Ko se od nas može javiti i reći da je nekome promijenio život?
Koga je od nas ikada bilo DOVOLJNO briga za manje srećne drugare?
Kliknite za proširenje...
:rumenko:
 
tab503:
gledam neki reziran filmic na tiktoku gde jedan lik dolazi u kafic, porucuje mafin, stavlja svecicu, duva i kao osoblje restorana vidi to, sazali se na njega i donose veliku tortu sa sve vatrometom, pevaju sa njim i napravili su atmosferu i drustvo za rodjendan da nije sam.
klasicna americka limunadica...nja nja itd..

medjutim ono sta me je navelo na razmisljanje su komentari.
vec znate da ja vise od vesti i klipova volim da citam komentare..to mi je zanimljivo.

sami komentari su bili strasni...javljali su se ljudi i muskarci i zene, po profilnim fotkama vidis da ima i zgodnih zena :D
svi su pricali istu pricu 5..10..20..30 godina su sami, nemaju nikog, proslavljaju sami rodjendan otkad su im pomrli roditelji, sami putuju ili su prosto ucaureni u sredinu bez neke interakcije sa njom itd itd...

zapita se covek koliko su neki ljudi usamljeni.
ja sam verovatno imao srece u zivotu ili neceg drugog ne znam ni sam da iako sam prolazio kroz velika sr.anja u zivotu nikad nisam bio sam, uvek su oko mene bili prijatelji ili rodbina, imao sam sa kim da popricam, da budem, da se druzim, da idem...

ali ovi komentari su bas ostavili utisak na mene koliko oko nas ima usamljenih koji prosto vicu za drustvom, ali da li su i oni sami krivi zbog te situacije?

koliko je osoba sama kriva sto je usamljena i koliko je moderno drustvo generalno usamljeno?

eto i jedne ozbiljen teme od mene
@Kćerka Direktora Cirkusa nemoj da me ubijes, vraticu se ja uskoro sa mojim standardnim laganim oj-ha temama.
ovo je bio samo trenutak slabosti :D
Kliknite za proširenje...
Nema tu krivice. Jednostavno se nisu setili da usvoje mačku ili kera.
 
Frederick_:
Iskljucivo su sami krivi sto su usamljeni.
Kliknite za proširenje...

Не осећам се криво што је много мени блиских и вољених пријатеља умрло од канцера.

Када сам променила део града, у првом тренутку сам се осећала усамљено. Сада се не осећам тако. Имам комшиницу, другарицу са којом размењујем књиге и причамо о свему и свачему...највише о књигама.

Плус, имам и "хоби", бавим се политиком на локалном нивоу и стално сам у контакту са неким. Доста људи знам од раније, неке сада упознајем, а после озбиљних ствари као што је штанд на пијаци 🙂 обавезно идемо у оближњи кафић или друштво дође код мене..

И никада не могу да будем сама када имам мачку и књиге које читам.

ПС. А зашто ова тема није на Психологији?
 
Zauz:
Ako nema sa kim da se podeli svakodnevnica realno je stanje?
Kliknite za proširenje...
Nije ako nema potrebu i želju da podijeli svakodnevnicu.

Inače biti mnogo zavisan od drugih je više navika ili naučena bespomoćnost. Nema sumnje da ljudi od dalekih predaka vuku "gen čopora". A drugi kako mogu biti od koristi, mogu i štetu praviti. Ko u tome nađe balans uspjeo je.
 
tab503:
gledam neki reziran filmic na tiktoku gde jedan lik dolazi u kafic, porucuje mafin, stavlja svecicu, duva i kao osoblje restorana vidi to, sazali se na njega i donose veliku tortu sa sve vatrometom, pevaju sa njim i napravili su atmosferu i drustvo za rodjendan da nije sam.
klasicna americka limunadica...nja nja itd..

medjutim ono sta me je navelo na razmisljanje su komentari.
vec znate da ja vise od vesti i klipova volim da citam komentare..to mi je zanimljivo.

sami komentari su bili strasni...javljali su se ljudi i muskarci i zene, po profilnim fotkama vidis da ima i zgodnih zena :D
svi su pricali istu pricu 5..10..20..30 godina su sami, nemaju nikog, proslavljaju sami rodjendan otkad su im pomrli roditelji, sami putuju ili su prosto ucaureni u sredinu bez neke interakcije sa njom itd itd...

zapita se covek koliko su neki ljudi usamljeni.
ja sam verovatno imao srece u zivotu ili neceg drugog ne znam ni sam da iako sam prolazio kroz velika sr.anja u zivotu nikad nisam bio sam, uvek su oko mene bili prijatelji ili rodbina, imao sam sa kim da popricam, da budem, da se druzim, da idem...

ali ovi komentari su bas ostavili utisak na mene koliko oko nas ima usamljenih koji prosto vicu za drustvom, ali da li su i oni sami krivi zbog te situacije?

koliko je osoba sama kriva sto je usamljena i koliko je moderno drustvo generalno usamljeno?

eto i jedne ozbiljen teme od mene
@Kćerka Direktora Cirkusa nemoj da me ubijes, vraticu se ja uskoro sa mojim standardnim laganim oj-ha temama.
ovo je bio samo trenutak slabosti :D
Kliknite za proširenje...

a bre tabe, što ti forum upropastiše ove novokompovane tetke !?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top