Hvala na odgovoru.
Sad, mogla bih te pitati, bezobrazno, naravno: ako si znala kakav je, što si se udavala za njega uopšte? Meni je nekako nezamislivo da ne primetim, barem šire, kakav je muškarac PRE nego se odlučim na udaju. To bi mi se moglo desit jedino da čoveka pre braka znam jedno veče, naprimer, ali iz tvog posta (čekao te 12 godina itd) čini se da vaše je poznanstvo mnogo duže od jedne ili dve pijane večeri kad ste naprasno odlučili da se venčate u Las Vegasu ne znajući apsolutno ništa jedno o drugom.
Osim toga, kako ti to opisuješ, ja tvoje stanje ne bih nazvala striktno usamljenošću. Nazvala bih ga krajnjim nerazumevanjem i neuklopljivošću partnera KOJE je rezultiralo da se ti osetiš kao samac u tom braku. Istinu govoreći, misila sam da ćeš mi reći kako ti muž nikad nije bio kod kuće, zbog posla ili već čega, jer je to obično ono na šta žene misle kad kažu da su u braku bile usamljene. Ali dobro, svako ima svoj scenario.
Za mene je usamljenost - pretpostavljam - kad si sam protiv svoje volje i sklonosti (naprimer, vrlo si extrovertan i želiš da si često među ljudima). Postoji način za takve ljude (kojima, čini mi se, pripadaš) da se osete sami ČAK i kad nisu fizički sami - ako su osobe oko njih mentalno dručije kalibrisane. Međutim, ponavljam, za mene to nije usamljenost, već više ono što sam navela - osećaj samoće zbogradi neodgovarajućeg partnera. Ali kažem, ne mogu suditi pravo o tome, jer usamljenost nije moj fah. Ja, kad sam i imala nešto vrlo slično tebi u svom prethodnom braku (s tim što je u to bilo uključeno i psihičko zlostavljanje i manipuacija) OPET nisam bila usamljena, jer kao prvo za mene je to vrlo apstraktan pojam za koji nisam sigurna da ga razumem - a kao drugo (što ima veze s prvim) sebe sam samu uvek umevala da okupiram čak i u jednom odnosu koji je bio više nego loš, najblaže rečeno. Naprimer, ja pišem; i meni je nemoguće osećati se samo ili usamljeno kad pišem, obzirom da moji likovi žive oko mene i sa mnom. Osim toga, nemam te extrovertne potrebe koje ti imaš, i prisustvo ljudi me po pravilu gnjavi i smara, NE pomaže mi - ČAK ni kad su to ljudi s kojima se inače slažem, koji imaju slične hobije i rezonovanje itd. Mene da staviš posred srede nekog iventa inspirisanog Tolkienom, gde su svi ko i ja Tolkien nerd i gde bih imala i VOLELA o čemu da pričam - posle izvesnog vremena sve bi mi se smučilo jer bi me prosto gužva i količina ljudi oko mene iziritirala. Zato kažem da ja ne razumem usamljenost, ali mislim i da mnogi drugi ne razumeju takođe i da im se desi "usamljenost" prosto zato što ne vide svoje prilike pravo, ponajmanje načine da ih dovedu u red.
Još jednom hvala na odgovoru, i svako dobro!
