Upomoc imam zestok problem

[AmelijaP]

Cao ljudi.
Evo mene, jos jedne anksiozne osobe.
Naime, javljam Vam se jer mi zaista treba pomoc.
Anksiozna sam vec dve godine.
Sve je pocelo izuzetno cudno.
Nakon boravka u prirodi za 1. Maj, i neprospavanih noci, malo alkohola i cigara, dobila sam napad panike koji se manfiestovao tako sto mi je zastala pljuvacka, preciznije to je izgledalo kao da sam resetovana na momenat, ukocena, bezivotna, a potom izuzetno uplasena i konfuzna.
Taj dogadjaj me je jako uplasio. Necu da tesim sebe i da po forumu pisem kako sam pre napada panike bila vesela, nikad nervozna, nikad desktruktivna, nikad agresivna i nikad uplasena, ali svakako da je sve to skupa bilo znatno bezazlenije. Prvi napad panike me je doveo do potpune 'crne rupe'. Nakon njega sam pocela da se plasim svega. Kad kazem svega mislim na smrt, na izlazak na ulicu, na bolesti, a primaran strah bio je s' pocetka strah od ponovnog napada panike i tog, da tako kazem, bestezinskog stanja.
Napadi panike su se pogorsavali i umnozavali. Strah me je bio od izlaska na ulicu, od izlaska u grad(inace sam zaista bila devojka koja je uvek bila za izlazak, drustvo, zezanje, i za varijante stalno van kuce), plasila sam se padanja u nesvest, istripovala sve moguce bolesti, od raka do side, tacnije hipohondar sam, plasila sam se da odem do trafike, i isla sma samo sa osobama u koje sam makar malo sigurna jer zapravo nisam ni u koga u potpunosti. Plakala sam iz cista mira osecajuci strah u grudima i celom telu. Nisu znali sta mi je.
Napadi panike i njihovi simptomi, koje ne bih da nabrajam i zamaram vas, jer pretpostavljam da znate kakvi su, su se pogorsavali i pogorsavali. Ja sam bivala sve ocajnija. Nisam vise smela da se odvojim od kuce, od porodice i da samostalno negde odem i radim nesto, sto sam sve do tad radila.
Imam preopterecujuce crne misli. S pocetka nisu bile strasne, ali sada jesu. Istripujem da cu se ubiti, iako sam najhrabrija kukavica(znam zasto ovako kazem) na svetu. Ja zapravo toliko volim zivot i toliko mislim samo na sebe da smatram(ili se tesim) kod mene do suicida ne moze da dodje. Ali uvek kada spomenem tu rec ja se protresem. Radi se ustvari o gubljenju kontrole. Nekada se zaista plasim da cu da izgubim kontrolu i uraidm nesto sebi ili drugima, a do sada nisam nikad i ustvari se sasvim dobro kontrolisem. Svesna sam da sebi sama pravim sve, ali zar to nije odlika nas, anksioznih?
Mnogo prijatelja me je izneverilo,mnogo ljudi uopste. Kao sto sam i ja poneke. Nekako je to sve ujednaceno.
Izuzetno sam neuroticna, umem da budem isuvise neprijatna, uglavnom prema ukucanima, jer se prema okolini pretvaraq ne bi li otkrili moju slabost. To me nakon nekih izliva i istresanja besa boli, jer ipak, to su ljudi koji me nikada nisu izneverili, ali nisam jos naucila da idem protiv sebe.
Studiram, imam drugara i drugarica, uspesna sam na fakultetu, ali ipak sa radnim navikama koje nisu bas potpune.
Jedinica sam. Odrasla sam sa bratom i sestrom od strica, za koje sam izuzetno vezana. Oni su oduvek bil itu za mene, mladji su, uvek su na mene gledali na neki poseban nacin, dok sam ja bila uzasna i grozna prema njima i toga sam svesna.
Anksiozna sma postala pre dve godine, maja, a pre dve godine, novembra moj brat, taj isti o kojem pricam, se tesko razboleo i umro za 4 meseca sa svega 17 godina. Ja sam bas u tom periodu kada je otisao u bolnicu nasla decka sa kojim sam bila godinu ipo dana.
Njega sam urnisala svojim ponasanjem, vredjala, insistirala da sve bude po mom, on je trpeo, ali me svojevremeno varao(iako tvrdi da nije) i to bas u vreme kada je moj brat umro. Ali sve u svemu, dosta je bio dobar i dosta me dobro trpeo. Ja sam cesto zapocinjala svadju. Iako sam bila pozrtvovana i cinila sve za njega, pazila ga, udovoljavala mu,svaki dan ga obradovala necim, posvecena sam bila, jednom recju. On se razboleo dobio alopeciju od nekih stresnih stvari u zivotu i mnogo sma mu pomogla tada, kao i on meni u teskoj situaicji. Ali i odmogla kao i ja njemu i on meni kad je bilo tesko. Nekako je sve bilo cudno. Svadje su prevrsile svaku meru i shvatila sma da ni meni, posle svega, ne treba to, a ni njemu, i da je najbolje da se razidjemo. Ostavila sam ga iako sam propatila to kao nista i znam da ga i dalje volim. ALi proslo je evo pola godine,nismo zajedno. Imam trenutno decka koji je izuzetno uspesan, obrazovan, pametan, fin, ali opet pomalo umisljen i pomalo lik koji voli da ga slusaju. Ja dane provodim tako sto rzamisljam valjam li ja, onda budem destruktivna pa se pitam zasto je on bas sa mnom od celog Beograda(ja sam iz manjeg grada), pa non stop razmisljam jesam li negde pogresila, sve u svemu, previse analiziram.
Silno analiziranje me dovede do tog mog stanja uznemirenosti i nezadovoljstva.
Isla sam kod par psihologa i nikada nisam htela da pijem lekove, jer bi to za mene bila totalna propast, prvo necu da stetim sebi, drugo trudim se sama da se izborim, a mucno je.
Ponekada kada sam ekstremno uznemirena uzmem pola bromazepama ili kantarion i smirim se koliko toliko.
Ne cenim sebe i mislim da je to najveci problem.
Kada se pozalim na svoje stanje ljudi mi najcesce kazu misli nesto pozitivno. Da ja to umem i da sam sklonija tome nego pesimizmu, ja ne bih sada pisala na ovom forumu i bila anskiozna.
Najvise bih, iskreno, volela da sam mirna, tiha, bolaga, nezna, po prirodi optimista i vedar lik, ali...
Ja jesam duhovita, inteligentna, znam svasta, druzeljubiva sam, ali sam nezadovoljna sobom, i ne radim na sebi i na tome uvek, nego ponekad dobijem nenormalnu zelju da nesto promenim, ali me to brzo prodje... nisam istrajna takoreci...
nikako da nadjem muskarca koji moze da mi odgovara mentalno a istovremeno i fizicki(znam da ne mogu sve da imam, ali takva sam,sklona perfekcionizmu, a i sama sam puna mana)
ustajem nervozna, nemam strpljenja ni za sta, nervira me kad neko prica, kad se glasno nasmeje, kad napravi neki pokret, nekad me nerviraju ukucani dok jedu, dosadno mi je, ...
nezadovoljna sam..
a nekad se radujem suncu, liscu, drvecu, ulici, biciklu, poljupcu, zagrljaju, uzivanju sa porodicom, rucku, keksu, drugarima,...
ali to je redje...
plasim se da cu poludeti... da cu umreti mlada... ne znam kako sebe da zamislim u buducnosti.. ponekad vidim neke strasne scene u glavi... horor teski.. ali iskljucivo kada pomislim sad ces da mracis i da vidis mrtvu pticu, krv, sebe ludu, i bla bla...
znam da me je bratova smrt jos dodatno uzdrmala.. on je bio moj oslonac... a bila sam ponekad grozna prema njemu, zbog cega se kajem, sto me dodatno uzdrma...
nekako kao da radim na tome da se osecam grozno.. jesam li mazohista ili?
volela bih da neko razgovara sa mnom... da mi neko sugerise nesto sto bi me pomerilo..
KAKO DA UZIVAM U ZIVOTU?
Ja znam teoriju savrseno, ali u praksi sam izuzetno losa...
Nekada sam totalni optimista, kul lik, najhrabrija, a onda zacrnim i ne mogu da se iscupam..
Dve godine nisam odlazila kod tetke u Bg kod koje sam pre anksioznosti broavila dosta i cesto...
Sada sam se najzad osmelila.. decko mi zivi u Bg i isla sam vec treci put kod njega, isla prevozom po gradu, pesaka, u prodavnicu ,da jedem, bila sama u njegovom stanu, kuvala(i vecinu vremena bila napeta jer je sve to za mene novina, jer sam to izopstila iz svog zivota i vezala se za kucu i roditelje)
najdraze bi mi bilo da se resim crnih misli, neraspolozenja(znam da ima sivih dana, ali meni je to cesta pojava pa u tom smislu kazem neraspolozenja), da uzivam, da se ne plasim, da ne pomislim nijednom u toku dana na nesto lose. DVe godine nijedan dan nije prosoa da ga nisam makar malo zacinila groznim mislima...
Ako iko zeli da razgovara sa mnom i da mi pomogne, bila bih mu zahvalna.. I izvinjavam se ako msa udavila.. rasteretim se kad pisem...

 

[Џорџи]

pa sinak ozbiljan je problem nego da probas neku cicu da nabacis

- - - - - - - - - -

i ti amelija neki sexic da padne

 

[Milan.E]

Bio sam kod lekara za ovu neku depresiju sta li je i lekar mi je rekao da pijem lek XANAX prvo po malo pa onda po malo vise....

Ovde malo nedostaje jasnosti u onom "sta li je". Pretpostavljam da ti nije rekao da imas problem sa: "sta li je".

Najbolje je da ga pitas kojeg specijalistu da konsultujes,
a ovako laicki receno, u delu teksta

Inace se jako bavim sportom

ono "jako" ukazuje na problem koji nije od juce.

Inace neminovno je da postoji veza izmedju fizickog i psihickog.
I najlakse je kada depresija nastaje zbog stanja dela tela koji nije deo nervnoga sistema,
nije toliki problem ni kada nacin zivota stvori psihicki pritisak pa se to odrazi na telo,
a najteze je kada nervni sistem kao fizicko telo ima problem.

Zato je vrlo bitno da sto pre neko pouzdano ustanovi redosled, pa kakav god da je.

 

[Sawyer Wolf]

Ovde malo nedostaje jasnosti u onom "sta li je". Pretpostavljam da ti nije rekao da imas problem sa: "sta li je".

Najbolje je da ga pitas kojeg specijalistu da konsultujes,
a ovako laicki receno, u delu teksta

ono "jako" ukazuje na problem koji nije od juce.

Inace neminovno je da postoji veza izmedju fizickog i psihickog.
I najlakse je kada depresija nastaje zbog stanja dela tela koji nije deo nervnoga sistema,
nije toliki problem ni kada nacin zivota stvori psihicki pritisak pa se to odrazi na telo,
a najteze je kada nervni sistem kao fizicko telo ima problem.

Zato je vrlo bitno da sto pre neko pouzdano ustanovi redosled, pa kakav god da je.

Joj ja tebe nista nisam razumeo sta si rekao sad izvini

Ovo "sta li je" sam napisao zato sto mi je neuropsihijatar rekao da to nije nista strasno i da ce to da prodje i da pijem taj lek a nije mi rekao da je samnom nesto specificno lose.. Znaci nije mi dao nikakvu dijagnozu. Sasvim sam ovako normalan

A kad kazem da sam se "jako" bavio sportom mislim da bih nekad stvarno zestoko umeo da treniram vrlo iscrpljuljuce vezbe ali ne dugo vec u nekom kratkom vremenskom periodu zato sto sam mrsav pa da ne gubim na tezini ja moram da treniram sto krace vremenski i odmah da jedem posle toga da ne gubim masu. Skoro svaki dan bih vezbao pre ali evo sad me uhvatila ova bolest ali ide na bolje.
Sada je skoro vec 30-ti dan otkada mi je muka stlano i povraca mi se kad jedem pogotovo ujutru sta vise samo ujutru imam jako teske mucnine i ne mpogu da jedem tako negde do podne...
Napadi panike su skoro potpuno nestali...

 

[bRu zLi]

Dragi S. Wolf, dobrodosao na forum prvo

Drugo, odmah da ti kazem da NEMAS ZESTOK PROBLEM..... Imas problemcic, kao i svako, ovakav onakav, ali nemoj ga katastrofirati, moze samo gore da ti bude nikako bolje

Trece, nemoj da se plasis, sve je za ljude, jer si covek, a ne nesto izvan toga. To samo po sebi anulira osecaj krivice sto se to tebi bas desava pa em sto moras da places zbog depresije, ti places i zbog toga sto places i zato sto ti se to desava.....

Kazes, zelis da zivis zivot, mlad si, hoces da ides napred, zelis da ti to prodje. ODLICNO. Vec si na pola puta oporavka. Problem je kada moramo pomoci ljudima koji zapravo to ne zele, i prepustili su se da ih reka nosi. Ti nisi, ti plivas uzvodno, jos uvek imas snage.

Znaj da ovo nije strasno sto ti se desava, mada tebi subjektivno moze izgledati najstrasnije na svetu. Zelim da ti samo kazem da se ne trosis oko toga previse, jer moras cuvati snagu. Mentalnu snagu.

Moras znati zasto i kako ti se to desava, a to cu ti objasniti, a kada covek zna zasto je nesto nesto i zasto se desava, koja je tu uzrocno-posledicna veza, onda mu je lakse i ima objasnjenje. Najteze je kada je nesto nepoznato i tada se covek uznemiri jer prosto ne zna sta se desava sa njim. Misli da je to nesto izvan ovog sveta, ili da se to ne desava ljudima....

Taj osecaj u stomaku koji imas, je najverovatnije (ne mogu reci 100% tacno, jer nemam gastroskopskih dokaza) psihosomatske prirode - sto znaci da je zeludac, ili bilo koji drugi organ, organski dobro, ne radi se o njegovoj patologiji, vec komplikacije koje osecas su samo pokazatelj povezanosti ljudske psihe i tela tj organa. Sve je to jedan povezan sistem. Najverovatnije da ti svoju anskioznost pokusavas da savladas i da je se oslobodis preko tih gastro problema, tj reaguje ti zeludac, a verovatno i creva....

Sto se tice srca, najverovatnije imas aritmije, jer si uznemiren. Sam pokazatelj da ti smetaju neki zvuci ili sta si vec napisao, sugerise da si postao hipersenzitivan, tj previse oprezan, previse osetljiv, tolerancija na frustraciju ti se smanjila., na najmanju draz ti ces emotivno odreagovati.

Jednostavno celo tvoje ponasanje ukazuje na to. Mozda moze postojati i neka organska bolest, mada ne verujem. Ali i da cak i postoji to ne iskljucuje probleme anskiozno-depresivne prirode.

Ti si mlad covek, i reagujes burno sto je i normalno. Kazes nisi imao idealan zivot, nemas nekog uz tebe stalno da ti daje podrsku non-stop, savetuje, tesi, a ti sam nemas dovoljno iskustva, i mlad si, a tvoj psihicki sistem nije uspeo da izgradi dovoljno odbranu od ovakvog sveta koji moze biti ugrozavajuci po nas.

Dobra vest je da ti se moze pomoci sigurno, moze cak i prirodno, moze tako sto ces i pisati ovde samo i otvarati dusu, i to coveku pomogne. Isto tako prihvatanje neke grupe, bilo koje, pa i ovde - osecaces se manje usamljeno, osecaces se da neko brine za tebe i zeli da ti pomogne, sto i jeste istina, inace ne bi trosili svoje vreme na tebe, jer sve mozes od nekog traziti natrag, samo ne mozes poklonjeno vreme.

Evo prvi korak koji ti zadajem da savladas je da malo stanes, udahnes duboko, procitas ovo sve sto sam napisao, osvestis (mada vec si osvestio) da imas izvesnih poteskoca u funkcionisanju (uh uvek je tesko odabrati neutralan i najmanje bolan termin kada pokusavamo osobi pomoci, jer svaki termin je u neku ruku diskriminisuc i obelezavajuci, a ne smemo ih ni lagati "da im nije nista i da to tako treba" ).

To sto places ili sto nisi srecan moze znaciti i da ti nivou neurotransmitera u mozgu - serotonina i dopamina nisu koliko treba. Ista fora kao kada covek ima secer. Ili holesterol. Znaci oseca se lose zbog toga, a ne zato sto je to nesto strasno, ili je on covek koji ne zasluzuje nesto, ili manje vredan od ostalih..... Covek je kao auto - jedan haotican sistem u kome svakog trena moze doci do nekog "kvara". Mi nismo savrseni kako nas opisuju mnoge religije koje nemaju ni malo naucnog metoda..... Prema tome ne osudjuj sebe jer ti se nesto desava.

Reci mi kada ti se to prvi put desilo, taj panicni napad kako kazes. Da li mozes da se setis? Seti se i napisi mi kakvi su simptomi sta tada osecas? Da li su ti se mozda simptomi takvi desavali i ranije, ali tada nisi zakljucio da je to panicni napad, nego si to racionalizovao kao "ma tada mi nesto bilo lose, najverovatniej od vrucine, ili sto sam se prejeo" ?

Moramo od toga krenuti, da se uhvatimo za nesto pa cemo ici dalje ka razresavanju problema.

Ne brini se bices ok, i uvek kada se osetis da si sam i da ti treba neko, mozes doci ovde na forum, bice neko, ja cu se truditi da ti odgovaram i koliko mogu pomognem.

Pozz

 

[Sawyer Wolf]

Reci mi kada ti se to prvi put desilo, taj panicni napad kako kazes. Da li mozes da se setis? Seti se i napisi mi kakvi su simptomi sta tada osecas? Da li su ti se mozda simptomi takvi desavali i ranije, ali tada nisi zakljucio da je to panicni napad, nego si to racionalizovao kao "ma tada mi nesto bilo lose, najverovatniej od vrucine, ili sto sam se prejeo" ?

Moramo od toga krenuti, da se uhvatimo za nesto pa cemo ici dalje ka razresavanju problema.

Hvala puno na ovako lepo odmereneom odgovoru
Ovih dana se osecam dosta bolje i ide ovo sve na bolje. Napada panike vise nema kao pre a ako se nekad nesto uznemirim uopste se ne ispoljava tipa panika neka ili tako nesto.

Prvi put kad mi se taj neki napad panike desio je bilo pre jedno 10 dana i nekako je krenulo samo od sebe.. Sve vise sam panicio i pomerao telo sve vise i vise dok sam se osecao kao da nemam vise kontrolu mada sam mogao na trenutke da stanem i da zapitam sebe dal sam normalan? Ali se ipak nastavljalo tih prvih dana je bilo najgore sa tim napadima panike a pogotovo prvi put..
U trenucima napada te panike nema mnogo nekih simptoma tipa da me boli nesto ili da mi je srce lupalo mnogo van kontrole. Najgore je bilo sto sam panicio zbog same panike i mislio sam da samnom nece sve biti uredu.

Inace u proslosti nikad nisam tako nesto iskusio. Ja sam dosta smirena osoba mislim nisam nesto hiperaktivan niti sam ikad bio.

 

[Malenano1]

Svima preporucujem da pogledaju film "Patch Adams",pomoci ce Im u samo izlecenju.

 

[DelphiR]

Idi kod pshijatra.. Ali pokusaj da nadjes nekog ko je spreman da ti posveti vise vremena, orijentisan takodje na psihoterapiju. Lekovi za smirenje nekad samo maskiraju simptome, ali ne uticu na uzrok problema, i ne treba da se uzimaju na duze vreme bez nadzora strucnog lica.

 

[hirajgoagain]

mnogi se osecaju tako nesto bez veze neodredjeno, nekako kao nema sta stvarno da pomogne
nemoj da se poredite sa ovima sto se ne osecaju tako, to su nedostizne visine
dobro meni se sad pise ovako nekako kukanje

 

[MilgredBulf]

Oteraj roditelje i njihove zelje u materinu i uzmi zivot u svoje ruke. Nagledao sam se mnogo slicnih prica i niko nije napravio nista u zivotu.
Ne moras mnogo da mi pricas. Ti si momak koji je vukovac u jednoj od najtezih gimnazija i na sve to se bavis sportom, dakle vremena za bavlje sobom u drugom smislu sem skole nemas. Opste je poznato da takav zivot vodi ka neuspehu u kasnijem zivotu. Moras naci vremena da se bavis sobom na drugi nacin, da stavis malo mozak na otavu. Na sve to samopostovanje ti je na nuli, a zasto ti to kazem zato sto zelis da postanes pandur. Ko jos sa takvim skolskim pedigreom zeli da ide na kurs za policiju. Ili mozda ti sve radis po pritiskom, mozda si vukovac pod pritiskom, mozda sve radis da zodovoljis mamu i tatu a tebe nigde nema u celoj prici.

Malo opusti skolu!!! Ako si zavrsio 4-tu godinu pauziraj godinu dana, razmisli oko faksa, razmisli o svom zivotu, bavi se malo licnim unutrasnjim pitanjima. Nadji devojku, seks moras biti seksualno aktivan inace nema leba. Ako sada kreces u 4-tu , popusti malo, ne moras da budes vukovac od toga nemas nista u zivotu, cuvaj zdravlje.

Ovaj zivot kakav ti vodis bukvalno vodi ludilu, ljudi skrenu od takvog zivota. A nista nemas za sebe, Vukova diploma je za mamu i tatu tebi ne znaci nista. Mnogo se trosis bas mnogo.

 

[Radovan Četvrti]

Oprezno sa lekovima. Oni ti stvaraju iluziju da problem ne postoji. Maskiraju problem kao što reče prethodnik.

Jedan dobar psihoterapeut će vrlo brzo ustanoviti sve okidače tvojih depresivnih napada (mislim da je ovde više faktora uključeno). Ako nemaš novca za ovu vrstu stručne pomoći javi mi se privatnom porukom. Uputiću te na prijatelja koji je meni pomogao, besplatno naravno. Ja sam imao jedan da ga tako nazovem akutni napad depresije koji je bio mnogo teži i opasniji od tvog. Prevazišao sam ga za neverovatno kratko vreme zahvaljujući njemu.

Najvažnija stvar je prepoznati neprijatelja, kada ga lociraš i znaš odakle te cilja lako ti je pronaći zaklon.

 

[blizance]

Oteraj roditelje i njihove zelje u materinu i uzmi zivot u svoje ruke. Nagledao sam se mnogo slicnih prica i niko nije napravio nista u zivotu.
Ne moras mnogo da mi pricas. Ti si momak koji je vukovac u jednoj od najtezih gimnazija i na sve to se bavis sportom, dakle vremena za bavlje sobom u drugom smislu sem skole nemas. Opste je poznato da takav zivot vodi ka neuspehu u kasnijem zivotu. Moras naci vremena da se bavis sobom na drugi nacin, da stavis malo mozak na otavu. Na sve to samopostovanje ti je na nuli, a zasto ti to kazem zato sto zelis da postanes pandur. Ko jos sa takvim skolskim pedigreom zeli da ide na kurs za policiju. Ili mozda ti sve radis po pritiskom, mozda si vukovac pod pritiskom, mozda sve radis da zodovoljis mamu i tatu a tebe nigde nema u celoj prici.

Malo opusti skolu!!! Ako si zavrsio 4-tu godinu pauziraj godinu dana, razmisli oko faksa, razmisli o svom zivotu, bavi se malo licnim unutrasnjim pitanjima. Nadji devojku, seks moras biti seksualno aktivan inace nema leba. Ako sada kreces u 4-tu , popusti malo, ne moras da budes vukovac od toga nemas nista u zivotu, cuvaj zdravlje.

Ovaj zivot kakav ti vodis bukvalno vodi ludilu, ljudi skrenu od takvog zivota. A nista nemas za sebe, Vukova diploma je za mamu i tatu tebi ne znaci nista. Mnogo se trosis bas mnogo.

Mislim da je ovo odlican odgovor na ono sto tebe muci.
Dodala bih jos da se obavezno drzis propisane terapije i nemoj mnogo da brines o kontraefektima jer se ta uputstva o leku uglavnom kako kazu lekari pisu za njih a ne za nas pacijente,osim onih uopstenih obrazaca.Dakle,ni jedan lek pa ni ovaj koji si ti dobio nece ti izazvati zavisnost na kratke staze a predpostavljam da ti ga je lekar prepisao da se malo opustis i smiris.Trebalo bi da ga koristis godinama pa da se navuces.To nije tvoj slucaj.Pices ga neko vreme i bataliti kad ti doktor kaze da mozes a osecaces se sigurno mnogo bolje.
Mene vise brinu ta povracanja i gubitak mozda na kilazi,dehidratacija itd.Tu moras traziti dodatne analize.Mozda te je pritisak od zivota i obaveza ucinio manje tolerantnim na stres.Obavezno kod lekara i sve analize uradi i slusaj njihove savete

Ako si vernik naravno da ce ti dobro doci molitva ako to volis ili konsultacija sa nekim duhovnikom koji moze da ti pomogne nekad vise i od psihijatra svojim savetima.Dakle,lekovi,lecenje,kontrole i sve ostalo sto volis i cini te srecnim.Brige u stranu,glavu gore i zgrabi zivot za ramena,nemoj da cekas da on zgrabi tebe.