Cicoka
Iskusan
- Poruka
- 5.282
NEOPHODNO OBOSTRANO PRIHVATLjIVO REŠENjE ZA KIM
31.05.2007.
Kad neko ozbiljno zvecka oružjem i dovoljno je opasan, smirite ga tako što ćete mu ustupiti deo teritorije otet jednoj miroljubivoj demokratskoj zemlji. Istorija potvrđuje da se na taj način primena sile samo privremeno odlaže, a da đavo pre ili posle ipak dolazi po svoje
Razgovor sa Vladetom Jankovićem, savetnikom premijera, vodimo u trenutku kada se – između sinhronizovanih kosovskih inicijativa predsednika i premijera Srbije i globalnih, strateških pregovora velikih sila na kojima Kosovo postaje stalna tema – rešenje pitanja južne srpske pokrajine još uvek ne nazire. Iz Vašingtona dolaze stalne poruke da tu temu treba što pre skinuti sa dnevnog reda, dok iz Moskve stižu ohrabrujuće poruke kako raspletom tog procesa moraju biti zadovoljne obe strane.
Uprkos tome što su mnogi govorili da će to pitanje uveliko biti rešeno do kraja godine koja je za nama, nekako se dogodilo da ni na polovini ove godine rešenja nema, a nije izvesno ni kada će ga biti.
“Očigledno da stvar sa kosovskom nezavisnošću ne ide onako brzo niti je onoliko jednostavna kao što su neki mislili, što je velikim delom rezultat našeg načelnog, doslednog i argumentovanog postupanja. Stav koji smo zauzeli pre godinu i više dana mnogima je izgledao preterano tvrd, a sada se potvrdilo da je bio jedino moguć. U čitavoj borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta naše zemlje na delu je bila, i još uvek je, politika koju ja nazivam razložnom čvrstinom” kaže za NIN Vladeta Janković, objašnjavajući poziciju srpske strane i sve teškoće na koje su nailazili od početka bečkih pregovora.
- Mogu iz prve ruke da posvedočim da su iz pojedinih prestonica stizala veoma privlačna obećanja, a gotovo u istom dahu i dosta opake pretnje. Mi ni na jedno ni na drugo nismo reagovali i onda je, pre samo nekoliko meseci, kod naših sagovornika počela da prodire svest da mi ozbiljno mislimo to što kažemo. Ne samo u biznisu nego uopšte, zapadni mentalitet je izrazito merkantilan, tako da su određeni krugovi prosto mislili da mi tvrdimo pazar i posmatrali su nas skoro sa izvesnim poštovanjem, misleći otprilike “e, ovo su baš dobri trgovci, svaka čast kako umeju da se pogađaju”. Tek nedavno su, rekao bih, shvatili da je to naš potpuno autentičan stav, stvar principa i iskrenog uverenja da sa Kosovom ne može biti trgovanja, posle čega se dosta toga promenilo. Razume se da za položaj u kojem smo danas ogromna zasluga takođe pripada principijelnom i nedvosmislenom stavu Rusije, za koju su nam, iz istog onog piljarskog ugla posmatranja, doskora govorili da će nas “pustiti niz vodu” čim postigne neku korist za sebe. Pokazalo se, međutim, i u Putinovom susretu sa Kondolizom Rajs i u njegovim bečkim izjavama i na samitu u Samari, da su u Vašingtonu i nekim drugim prestonicama procene o ruskom stavu bile u najmanju ruku preterano optimistične. Sada smo na kraju maja i ističe predsedavanje SAD Savetu bezbednosti, a rezolucija koja bi zamenila 1244 nije doneta, pa čak ni formalno predložena. Sa svoje strane, Srbija potvrđuje spremnost da nastavi pregovore, ima jasan i obrazložen stav, a u međuvremenu smo sasvim precizno odredili šta podrazumeva formula “više od autonomije manje od nezavisnosti”, za koju nam se dugo zameralo da je nejasna. To je ono što je predsednik vlade nedavno, kao protivtežu Ahtisarijevoj nadziranoj nezavisnosti, uslovno nazvao konceptom nadzirane autonomije. Takvo rešenje tačno predviđa sve krajnje široke prerogative autonomije Kosova i Metohije, ostajući u isto vreme otvoreno za preispitivanje i korekcije posle određenog vremena. Ono se, da ponovim, može dorađivati i popravljati, dok je nezavisnost, kakvim god atributom da je okitite, nepopravljiva.
U Prištini očigledno ne misle tako, tamo je upravo u toku kampanja oko državnih simbola.
- Svako radi ono što mora da radi, a u Prištini se takva atmosfera očevidno već odavno sistematski stvara, i temperatura podiže. Sada je, prirodno, utoliko teže bar privremeno ustuknuti, predahnuti i, jednostavno rečeno, uzeti u obzir realnost. Razume se da nije isključena mogućnost jednostranog proglašenja nezavisnosti, bez pokrića u odluci UN, ali je ta mogućnost toliko rđava i bremenita opasnostima da i najbezobzirniji među svetskim zastupnicima ideje o nezavisnosti Kosova shvataju da se s tim nije šaliti. Po reakcijama koje u poslednje vreme stižu čak i iz Amerike, a iz nekih evropskih prestonica već poodavno, postaje sve jasnije da preovladava svest o tome da taj put vodi u vrlo opasnu globalnu situaciju, možda čak sa napetostima kakvih nije bilo od vremena hladnog rata. To zaista nikome ne treba, a upućuje na zaključak da sve sluti ako ne na nastavak pregovora, ono svakako na odlaganje rešenja.
Albanska strana je marta 2004. pokazala za šta je sposobna, a manja demonstracija istog potencijala viđena je na nedavnim demonstracijama “Samoopredeljenja”. Priština se često poziva na moguće nasilje, a o tome govore i zemlje koje podržavaju nezavisnost KiM. Da li ste u neformalnim kontaktima sa stranim predstavnicima nailazili na neko objašnjenje ovakvih argumenata?
- Mi smo u više navrata i sa nekoliko strana mogli da čujemo kako će, ako istrajemo u svom nepopustljivom stavu, odgovornost za eventualno nasilje biti naša. To je, štaviše, rečeno i Rusima, a reakcija Moskve je s razlogom bila ogorčena. Potpuno je van zdrave pameti, o bezočnosti da i ne govorimo, sugerisati da nije odgovoran onaj koji teroriše, a jeste onaj koji je žrtva terora. Inače, o tome kakva je i kolika stvarna opasnost od provale nasilja u slučaju izneverenih nada kosovskih Albanaca mora biti da postoje procene odgovarajućih specijalizovanih službi.
Prirodno je da se svaka zemlja koja ima vojnike na Kosovu oseća uznemireno, ali su se svi razgovori koje sam nezvanično ili poluzvanično imao svodili na to da je kontrola dovoljna, i da su snage koje su stacionirane na KiM sposobne da spreče nasilje. Sa druge strane, politički gledano, način razmišljanja prema kojem se primena sile mora preduprediti i po cenu da se nekome nanese vapijuća nepravda, može da se uporedi sa tzv. Sudetskom krizom iz 1938. godine: kad neko ozbiljno zvecka oružjem i dovoljno je opasan, smirite ga tako što ćete mu ustupiti deo teritorije otet jednoj miroljubivoj demokratskoj zemlji. Istorija potvrđuje da se na taj način primena sile samo privremeno odlaže, a da đavo pre ili posle ipak dolazi po svoje. Neću da kažem kako je analogija sa nacističkom Nemačkom, odnosno tadašnjom Francuskom, Engleskom i Čehoslovačkom potpuna, ali suština jeste ista: suočeni smo sa etničkom zajednicom u drugoj državi koja preti da će da izazove nasilje ako joj se ne ustupi teritorija na kojoj predstavlja većinu, a jedna međunarodno priznata demokratska zemlja primorava se da plati račun tuđe neodgovornosti, komocije i kukavičluka. Ne samo sa pravnog ili etičkog, nego i sa čisto pragmatičnog političkog stanovišta taj argument je apsolutno neprihvatljiv.
Naši argumenti su isključivo pravne prirode, ali da li će to biti dovoljno?
- Ne mislim da su naši argumenti isključivo pravni. Oni u svom najvažnijem delu jesu utemeljeni na međunarodnom pravu, ali naša argumentacija ima i svoj etički, a svakako i politički ugao u onom delu koji se tiče mogućeg stvaranja presedana, budući da su političke posledice i to ne samo u regionu, neizbežne. To se dobro vidi već po podeli koja se nazire unutar EU, jer nije slučajno što najviše razumevanja za naš stav pokazuju upravo one zemlje kod kojih postoji secesionistički potencijal, kao i sve one, u Evropi ali i van nje, koje imaju razloga da zaziru od promene granica.
Hoće li zemlje koje pokazuju razumevanje za nas ostati pri tom stavu i po cenu da naruše zajedničku spoljnu politiku EU?
- Mislim da je objektivna procena da bi se one priklonile priznavanju eventualne nezavisnosti Kosova, ali samo pod uslovom da to bude zasnovano na odluci Saveta bezbednosti. Bez pokrića Ujedinjenih nacija, neće biti ni jedinstva unutar EU i to više niko i ne krije.
Bilo je reči da ćemo u slučaju da dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti preispitati odnose sa zemljama koje priznaju nezavisno Kosovo. Kakve su naše realne mogućnosti da to uradimo?
- Mi čvrsto verujemo da će se pregovori nastaviti i obostrano prihvatljivo rešenje utemeljeno na Povelji UN naći, pa je otuda preuranjeno i nepotrebno obavezujuće ako se sada govori o našoj mogućoj reakciji. Ipak, načelno govoreći, ona – ako do nje ikad dođe – ne bi bila ni prenagljena ni jednoobrazna. Po sebi je, na primer, jasno da bi nešto ozbiljno moralo da se promeni u našem stavu prema zemljama NATO saveza, jer bi njihovo eventualno priznanje samoproglašene, “divlje” nezavisnosti dela naše teritorije moglo da znači samo jedno – a to je da vojna intervencija iz 1999. nije bila motivisana humanitarnim razlozima već namerom da se, na našu štetu, prekroje granice na Balkanu.
Opet u načelu govoreći, diplomatski koraci koji bi mogli biti preduzeti u slučaju jednog takvog hipotetičnog raspleta, za koji iskreno ne smatram da je verovatan, takoreći su kodifikovani diplomatskom praksom. Postoji čitav niz mera, od lakših prema težima, počevši od zahlađenja odnosa u vidu suspenzije nekih kulturnih ili ekonomskih sporazuma do, recimo, spuštanja diplomatskih odnosa na niži nivo, što podrazumeva povlačenje ambasadora i komunikaciju na nivou otpravnika poslova. Prekid diplomatskih odnosa, o kojem se kod nas suviše često olako govori, krajnja je i vrlo ozbiljna mera, kojoj se sasvim retko pribegava i koja zapravo znači, ako se tako može reći, neku vrstu ratnog stanja u miru.
31.05.2007.
Kad neko ozbiljno zvecka oružjem i dovoljno je opasan, smirite ga tako što ćete mu ustupiti deo teritorije otet jednoj miroljubivoj demokratskoj zemlji. Istorija potvrđuje da se na taj način primena sile samo privremeno odlaže, a da đavo pre ili posle ipak dolazi po svoje
Razgovor sa Vladetom Jankovićem, savetnikom premijera, vodimo u trenutku kada se – između sinhronizovanih kosovskih inicijativa predsednika i premijera Srbije i globalnih, strateških pregovora velikih sila na kojima Kosovo postaje stalna tema – rešenje pitanja južne srpske pokrajine još uvek ne nazire. Iz Vašingtona dolaze stalne poruke da tu temu treba što pre skinuti sa dnevnog reda, dok iz Moskve stižu ohrabrujuće poruke kako raspletom tog procesa moraju biti zadovoljne obe strane.
Uprkos tome što su mnogi govorili da će to pitanje uveliko biti rešeno do kraja godine koja je za nama, nekako se dogodilo da ni na polovini ove godine rešenja nema, a nije izvesno ni kada će ga biti.
“Očigledno da stvar sa kosovskom nezavisnošću ne ide onako brzo niti je onoliko jednostavna kao što su neki mislili, što je velikim delom rezultat našeg načelnog, doslednog i argumentovanog postupanja. Stav koji smo zauzeli pre godinu i više dana mnogima je izgledao preterano tvrd, a sada se potvrdilo da je bio jedino moguć. U čitavoj borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta naše zemlje na delu je bila, i još uvek je, politika koju ja nazivam razložnom čvrstinom” kaže za NIN Vladeta Janković, objašnjavajući poziciju srpske strane i sve teškoće na koje su nailazili od početka bečkih pregovora.
- Mogu iz prve ruke da posvedočim da su iz pojedinih prestonica stizala veoma privlačna obećanja, a gotovo u istom dahu i dosta opake pretnje. Mi ni na jedno ni na drugo nismo reagovali i onda je, pre samo nekoliko meseci, kod naših sagovornika počela da prodire svest da mi ozbiljno mislimo to što kažemo. Ne samo u biznisu nego uopšte, zapadni mentalitet je izrazito merkantilan, tako da su određeni krugovi prosto mislili da mi tvrdimo pazar i posmatrali su nas skoro sa izvesnim poštovanjem, misleći otprilike “e, ovo su baš dobri trgovci, svaka čast kako umeju da se pogađaju”. Tek nedavno su, rekao bih, shvatili da je to naš potpuno autentičan stav, stvar principa i iskrenog uverenja da sa Kosovom ne može biti trgovanja, posle čega se dosta toga promenilo. Razume se da za položaj u kojem smo danas ogromna zasluga takođe pripada principijelnom i nedvosmislenom stavu Rusije, za koju su nam, iz istog onog piljarskog ugla posmatranja, doskora govorili da će nas “pustiti niz vodu” čim postigne neku korist za sebe. Pokazalo se, međutim, i u Putinovom susretu sa Kondolizom Rajs i u njegovim bečkim izjavama i na samitu u Samari, da su u Vašingtonu i nekim drugim prestonicama procene o ruskom stavu bile u najmanju ruku preterano optimistične. Sada smo na kraju maja i ističe predsedavanje SAD Savetu bezbednosti, a rezolucija koja bi zamenila 1244 nije doneta, pa čak ni formalno predložena. Sa svoje strane, Srbija potvrđuje spremnost da nastavi pregovore, ima jasan i obrazložen stav, a u međuvremenu smo sasvim precizno odredili šta podrazumeva formula “više od autonomije manje od nezavisnosti”, za koju nam se dugo zameralo da je nejasna. To je ono što je predsednik vlade nedavno, kao protivtežu Ahtisarijevoj nadziranoj nezavisnosti, uslovno nazvao konceptom nadzirane autonomije. Takvo rešenje tačno predviđa sve krajnje široke prerogative autonomije Kosova i Metohije, ostajući u isto vreme otvoreno za preispitivanje i korekcije posle određenog vremena. Ono se, da ponovim, može dorađivati i popravljati, dok je nezavisnost, kakvim god atributom da je okitite, nepopravljiva.
U Prištini očigledno ne misle tako, tamo je upravo u toku kampanja oko državnih simbola.
- Svako radi ono što mora da radi, a u Prištini se takva atmosfera očevidno već odavno sistematski stvara, i temperatura podiže. Sada je, prirodno, utoliko teže bar privremeno ustuknuti, predahnuti i, jednostavno rečeno, uzeti u obzir realnost. Razume se da nije isključena mogućnost jednostranog proglašenja nezavisnosti, bez pokrića u odluci UN, ali je ta mogućnost toliko rđava i bremenita opasnostima da i najbezobzirniji među svetskim zastupnicima ideje o nezavisnosti Kosova shvataju da se s tim nije šaliti. Po reakcijama koje u poslednje vreme stižu čak i iz Amerike, a iz nekih evropskih prestonica već poodavno, postaje sve jasnije da preovladava svest o tome da taj put vodi u vrlo opasnu globalnu situaciju, možda čak sa napetostima kakvih nije bilo od vremena hladnog rata. To zaista nikome ne treba, a upućuje na zaključak da sve sluti ako ne na nastavak pregovora, ono svakako na odlaganje rešenja.
Albanska strana je marta 2004. pokazala za šta je sposobna, a manja demonstracija istog potencijala viđena je na nedavnim demonstracijama “Samoopredeljenja”. Priština se često poziva na moguće nasilje, a o tome govore i zemlje koje podržavaju nezavisnost KiM. Da li ste u neformalnim kontaktima sa stranim predstavnicima nailazili na neko objašnjenje ovakvih argumenata?
- Mi smo u više navrata i sa nekoliko strana mogli da čujemo kako će, ako istrajemo u svom nepopustljivom stavu, odgovornost za eventualno nasilje biti naša. To je, štaviše, rečeno i Rusima, a reakcija Moskve je s razlogom bila ogorčena. Potpuno je van zdrave pameti, o bezočnosti da i ne govorimo, sugerisati da nije odgovoran onaj koji teroriše, a jeste onaj koji je žrtva terora. Inače, o tome kakva je i kolika stvarna opasnost od provale nasilja u slučaju izneverenih nada kosovskih Albanaca mora biti da postoje procene odgovarajućih specijalizovanih službi.
Prirodno je da se svaka zemlja koja ima vojnike na Kosovu oseća uznemireno, ali su se svi razgovori koje sam nezvanično ili poluzvanično imao svodili na to da je kontrola dovoljna, i da su snage koje su stacionirane na KiM sposobne da spreče nasilje. Sa druge strane, politički gledano, način razmišljanja prema kojem se primena sile mora preduprediti i po cenu da se nekome nanese vapijuća nepravda, može da se uporedi sa tzv. Sudetskom krizom iz 1938. godine: kad neko ozbiljno zvecka oružjem i dovoljno je opasan, smirite ga tako što ćete mu ustupiti deo teritorije otet jednoj miroljubivoj demokratskoj zemlji. Istorija potvrđuje da se na taj način primena sile samo privremeno odlaže, a da đavo pre ili posle ipak dolazi po svoje. Neću da kažem kako je analogija sa nacističkom Nemačkom, odnosno tadašnjom Francuskom, Engleskom i Čehoslovačkom potpuna, ali suština jeste ista: suočeni smo sa etničkom zajednicom u drugoj državi koja preti da će da izazove nasilje ako joj se ne ustupi teritorija na kojoj predstavlja većinu, a jedna međunarodno priznata demokratska zemlja primorava se da plati račun tuđe neodgovornosti, komocije i kukavičluka. Ne samo sa pravnog ili etičkog, nego i sa čisto pragmatičnog političkog stanovišta taj argument je apsolutno neprihvatljiv.
Naši argumenti su isključivo pravne prirode, ali da li će to biti dovoljno?
- Ne mislim da su naši argumenti isključivo pravni. Oni u svom najvažnijem delu jesu utemeljeni na međunarodnom pravu, ali naša argumentacija ima i svoj etički, a svakako i politički ugao u onom delu koji se tiče mogućeg stvaranja presedana, budući da su političke posledice i to ne samo u regionu, neizbežne. To se dobro vidi već po podeli koja se nazire unutar EU, jer nije slučajno što najviše razumevanja za naš stav pokazuju upravo one zemlje kod kojih postoji secesionistički potencijal, kao i sve one, u Evropi ali i van nje, koje imaju razloga da zaziru od promene granica.
Hoće li zemlje koje pokazuju razumevanje za nas ostati pri tom stavu i po cenu da naruše zajedničku spoljnu politiku EU?
- Mislim da je objektivna procena da bi se one priklonile priznavanju eventualne nezavisnosti Kosova, ali samo pod uslovom da to bude zasnovano na odluci Saveta bezbednosti. Bez pokrića Ujedinjenih nacija, neće biti ni jedinstva unutar EU i to više niko i ne krije.
Bilo je reči da ćemo u slučaju da dođe do jednostranog proglašenja nezavisnosti preispitati odnose sa zemljama koje priznaju nezavisno Kosovo. Kakve su naše realne mogućnosti da to uradimo?
- Mi čvrsto verujemo da će se pregovori nastaviti i obostrano prihvatljivo rešenje utemeljeno na Povelji UN naći, pa je otuda preuranjeno i nepotrebno obavezujuće ako se sada govori o našoj mogućoj reakciji. Ipak, načelno govoreći, ona – ako do nje ikad dođe – ne bi bila ni prenagljena ni jednoobrazna. Po sebi je, na primer, jasno da bi nešto ozbiljno moralo da se promeni u našem stavu prema zemljama NATO saveza, jer bi njihovo eventualno priznanje samoproglašene, “divlje” nezavisnosti dela naše teritorije moglo da znači samo jedno – a to je da vojna intervencija iz 1999. nije bila motivisana humanitarnim razlozima već namerom da se, na našu štetu, prekroje granice na Balkanu.
Opet u načelu govoreći, diplomatski koraci koji bi mogli biti preduzeti u slučaju jednog takvog hipotetičnog raspleta, za koji iskreno ne smatram da je verovatan, takoreći su kodifikovani diplomatskom praksom. Postoji čitav niz mera, od lakših prema težima, počevši od zahlađenja odnosa u vidu suspenzije nekih kulturnih ili ekonomskih sporazuma do, recimo, spuštanja diplomatskih odnosa na niži nivo, što podrazumeva povlačenje ambasadora i komunikaciju na nivou otpravnika poslova. Prekid diplomatskih odnosa, o kojem se kod nas suviše često olako govori, krajnja je i vrlo ozbiljna mera, kojoj se sasvim retko pribegava i koja zapravo znači, ako se tako može reći, neku vrstu ratnog stanja u miru.
