Nedavno je u Tokiju otvorena neobična kuća za zabavu i relaksaciju. Posetioci su čuveni magnati Micubišija, Kojote... pardon, Tojote, i Kavasakija. Osoblje ove kuće kostimirano je u Diznijeve junake koji uspešnim poslovnim muškarcima evociraju srećne i bezbrižne dane detinjstva, neopterećenog razmišljanjem o profitiranju i bankrotiranju.
Bivše gejše, Malavelika, Linda Li, Ludača i Koto, skinule su svilena kimona i obukle kostime Belke, Pate, Snežane i Mini, pružajući biznismenima osećaj infantilnog blaženstva neophodnog njihovim napetim nervima. Odmah s vrata posetioci skidaju poslovna odela, presvlače se u špilhozne i na glavu stavljaju štrikane kapice s pomponima. Velike bebe, koje u poslovnom Japanu vedre i smrkavaju, prepuštaju se rukama dobro obučenih dadilja. Omiljene Diznijeve junakinje nude im svu negu koju majka pruža bebi. Daju im da dudlaju mleko na flašicu, posipaju ih između nogu talkom koji miriše na šumske jagode, mažu ih pomadom protiv ojedanja, prepovijaju ih, stavljaju im u usta cuclu i štapićima im čiste uši. Tako namirene, krstarovske... pardon, japanske bebe, mogu da se neobavezno džilitaju, da se igraju zvečkom, da prave balone od pljuvačke, da poskakuju u dupku ili da gledaju u prazno ako im se tako prohte.
