ПАНЛЕУКОПЕНИЈА
Панлеукопенија је врло заразна, понекад фатална, вирусна болест мачака, која се виђа широм света. Најјаче погађа мачиће. Вирус узрочник је врло отпоран; може да опстане месецима у окружењу, осим ако се не употребе веома моћна дезинфекциона средства за његово деактивирање. Ветеринари сада не виђају често панлеукопенију, по свој прилици као последицу вакцинације распрострањене широм света. Међутим, степен заразе остаје висок међу невакцинисаном мачјом популацијом, а болест се каткад виђа и код вакцинисаних, педигрираних мачића који су били изложени великој количини вируса.
Порекло, преношење и развој болести
Мачји вирус панлеукопеније (FPV) је у тесној вези са ентеритис вирусом канадске куне и псећим парвовирусом (варијанта 2, основни, и подврсте a и b). FPV може да изазове болест код свих животиња фамилије мачака (фелиде) и неких чланова сродних фамилија (на пример ракун), али не погађа животиње фамилије паса (каниде). Обрнуто, недавно је доказано да псећи парвовируси варијанте 2 изазивају болест налик на панлеукопенију код домаћих мачака и великих фелида. У једној студији која је обухватила америчке и немачке мачке са клиничком дијагнозом панлеукопеније, код приближно 10% случајева су изоловани псећи парвовируси варијанте 2, пре него FPV. У једној вијетнамској студији, од укупно изолованих парвовируса код здравих мачака, било је 80% псећих и само 20% мачјих.
Честице вируса постоје у свим секретима и екскретима за време акутне фазе болести и могу да се избацују преко столице преживелих животиња све до 6 седмица након опоравка. Парвовируси су крајње отпорни према инактивацији; могу да преживе дуже од године у прикладном окружењу и могу да буду пренети на велика растојања путем одеће и обуће. Међутим, парвовирусе уништава излагање 6% раствору избељивача (водени раствор натријум хипохлорита - "Снежник", "Варикина" и сл.) у трајању од 10 минута на собној температури. Дезинфекциона средства на бази пероксигена (водоник пероксид - "хидроген") су такође врло ефикасни.
Мачке се заражавају преко носа и уста када су у додиру са зараженим животињама, њиховим секретима, или гардеробом којом је вирус пренет. Већина мачака које слободно лутају је изложена вирусу током прве године живота. Оне које код којих се развије субклиничка инфекција (асимптоматична инфекција - без очигледних симптома), или преживе акутну болест, изграде снажан, дуготрајни, заштитни имуни одговор.
FPV заражава и разара ћелије које се активно деле у коштаној сржи, лимфоидним тквима, цревном епителијуму (површински слој) и - код врло младих животиња - малом мозгу и мрежњачи ока. Код трудних мачака, вирус може да се пренесе преко постељице и да изазове ресорпцију ембриона, мумификацију фетуса, абортус, или рађање мртвог младунца. Алтернативно, инфекција мачића у перинаталном периоду (непосредно пре или после рођења) може да уништи епителијум дупље малог мозга, доводећи до закржљавања малог мозга, некоординације и дрхтавице. Церебеларна атаксија (некоординираност мишића изазвана болешћу малог мозга) изазвана FPV-ом је постала релативно ретка дијагноза, јер већина мајки пасивно преноси довољно антитела својим мачићима и тиме их штите у периоду пријемчивости на болест.
Клинички налаз
Већина инфекција су субклиничке, што се евидентира преовлађивањем анти-FPV антитела међу невакцинисаним, здравим мачкама. Оне које се разболе, обично су старе <1 године. Код жестоких случајева смрт може да наступи изненада, без упозорења (углавном мачићи). Код акутних случајева се после инкубационог периода од 2-7 дана јавља температура (40-41.7°C), депресија и анорексија (губитак апетита). Повраћање обично почиње 1-2 дана после наступања високе температуре, типично садржи жуч и није у вези са храњењем. Пролив може да наступи мало касније, али није увек присутан. Екстремна дехидрација се развија нагло. Погођене мачке могу сатима да седе поред чинија за воду, мада можда неће превише да пију. Код случајева који су у завршној фази јавља се хипотермија и може да се развије септички шок и дисеминирана интраваскуларна коагулација (поремећај код кога су, погрешном стимулацијом услед болести, тромбоцити натерани да стварају тромбове у капиларима, па их зато не буде довољно за деловање на местима стварне повреде крвних судова).
Физички преглед обично указује на дубоку депресију, дехидрацију, а понекад и бол у трбуху. Опипавање трбуха - које може да изазове повраћање - може да покаже задебљање цревних завоја (петљи) и увећане лимфне чворове у мезентеријуму (унутар превоја трбушне марамице). У случају хипоплазије (закржљавања) малог мозга приметни су атаксија и дрхтавица, уз нормалну менталну активност. Оштећења мрежњаче, ако их има, јављају се као раздвојене сиве тачке.
Трајање ове самоограничавајуће болести ретко је дуже од 5-7 дана. Смртност је највећа код мачића млађих од 5 месеци.
Патолошке промене
Типично, постоји мали број већих, локализованих патолошких промена, иако је дехидрација обично изражена. Превоји црева су обично проширени и могу да имају задебљане, хиперемичне (повећане прокрвљености) зидове. Јављају се петехије (крварење величине главе чиоде) или ехимозе (прелазак крви из оштећеног крвног суда и разливање испод површине ткива) на површини црева. Перинатално заражени мачићи могу да инају приметно смањен мали мозак. Хистолошки, крипте црева (жлезде у цревном епителијуму) су обично проширене и садрже отпад који се састоји од изумрлих некрозних ћелија епителијума.
Дијагноза
Дијагноза се претпоставља и обично се заснива на одговарајућим клиничким знацима и присуству панлеукопеније (опште смањење броја леукоцита - белих крвних зрнаца; одавде потиче име болести), са најнижом вредношћу од 50-3000 БКЗ/µL. Неутропенија (мањак неутрофила) је много доследнији налаз него лимфопенија (мањак лимфоцита). Укупни број БКЗ <2000 ћелија у микролитру асоцира на лошу прогнозу. За време опоравка од инфекције, типично се јавља неутрофилија (вишак неутрофила) са значајним помаком у лево (помак у лево је традиционални назив за повећани број младих, т.зв. штапићастих неутрофила). Дијагноза може да се потврди појавом FPV антигена у столици. Неки имунохроматографски тест китови за амбулантну примену, за детекцију CPV (псећи парво вирус), могу такође да детектују FPV антиген за време акутне фазе инфекције.
Диференцијална дијагноза треба да укључи остале узроке дубоке депресије, леукопеније и гастроинтестиналних симптома. Салмонелоза и инфекција мачјим вирусом леукемије (FeLV) и имунонедостајућим вирусом (FIV - пандан HIV вирусу код људи), такође треба да буду узети у разматрање. Једновремена инфекција вирусом леукемије (FeLV) и панлеукопенија вирусом (FPV) може да изазове код одраслих мачака синдром налик панлеукопенији.
Третман и превенција
Успешан третман акутних случајева захтева енергичну терапију течношћу и потпорну медицинску негу у изолованој просторији. Поремећаји електролита (т.ј. хипокалемија), хипогликемија, хипопротеинемија, анемија и опортунистичке секундарне инфекције* (види звездицу на крају текста) се често развијају код мачака веома погођених болешћу. Предвиђање ових могућности, пажљиво надгледање и хитна интервенција ће по свој прилици да побољшају исход. Интравенска надокнада течности (Хартманов раствор са прорачунатим додатком калијума) је основ терапије. Инфузији треба додати В витамине, заједно са 5% глукозом ако се сумња на хипогликемију, или је пак потврђена налазом. У додатку на Хартманов раствор, трансфузија свеже замрзнуте крвне плазме помаже у подржавању онкотичког притиска плазме (осмотски притисак који потиче од протеина плазме) и обезбеђује факторе згрушавања опако болесним мачићима са хипопротеинемијом. За жестоко анемичне пацијенте треба радије одабрати потпуну крв уместо плазме. Индикована је терапија парентералним антибиотицима широког спектра; међутим, нефротоксични лекови (н.пр. гентамицин, амикацин) треба да буду избегнути све док се не успостави нормална хидрација. Антиеметичка терапија (н.пр. метоклопрамид) може да обезбеди извесно олакшање и омогући раније ентерално храњење (помоћу црева уметнутог у желудац) меканом, лако сварљивом храном. Код жестоко погођених пацијената индиковано је парентерално храњење (у вену).
За превенцију FPV инфекције доступне су одличне вакцине са инактивираним и модификованим живим вирусом, које обезбеђују солидан, дуготрајан имунитет. Живе вакцине не треба давати мачкама које су трудне, имају потиснут имунитет, или су болесне, или пак мачићима млађим од 4 седмице. Већина произвођача вакцина препоручује да мачићи треба да приме 2 или 3 дозе модофикованих живих вакцина, у размаку од 3 седмице. Прва вакцинација се обично даје у узрасту 6-9 седмица. Последња доза почетне серије вакцинације не треба да се да пре него што маче наврши 12-14 седмица, да би било сигурно да мајчина антитела неће да деактивирају модификовани живи вирус. Излагање вирусу треба избегавати бар једну седмицу после комплетирања серије вакцинације. Бустер ревакцинацију (за појачавање имунитета) вршити сваке треће године.
* хипокалемија - мањак калијума у крви
хипогликемија - мањак гликозе (шећера) у крви
хипопротеинемија - мањак беланчевина у крви
анемија - малокрвност
опортунистичке секундарне инфекције - обично инфекције бактеријама које користе ситуацију у којој се имуни систем бори против друге болести.
pretpostavljam da maca nije bila vakcinisana, ima ovde ljudi koji znaju mnogo o bolestima, sigurno će ti se javiti, dobro je znati za ubuduće.U svakom slučaju, jako mi je žao malene, mnogi od nas ovde izgubili su ljubimce i znam koliko ti je teško.
