Dechiju, naravno...
Playboy, Penthouse, Pan Erotika, i slichno...
Propustio sam neke delove, odnosno to da mu je prethodno sipao neki prashak u kafu, i pobrkao neshto (secao sam se samo da su bili bliski, pa ga je ovaj iznenada mlatnuo), poshto sam davno chitao o tome, ali imash ovde...
http://www.serbianunity.net/culture/library/Lopusina2/ubij/ubij7.html
...U ovom nedeljniku jos 1991. godine, objavljen je dosije Ilije Stanica, Hrvata iz Sarajeva koji je po nalogu Udbe, odnosno SDB Hrvatske dvadesetog aprila 1969. godine, u Kargahente (Spanija) ubio ustaskog lidera Vjekoslava Maksa Luburica...
...Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonci Luburic donio novine i ode u crkvu. Maks mi trazi da mu skuham kavu. Kava gotova za tri minute. Prasak koji sam dobio bio je los. Rastopio se u kesici koju sam drzao za pojasom. Morao sam prstom da ga mazem na soljicu. Ruke sam prao pet puta. Uzmem cekic, koji sam donio iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kavu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kavu. Ja drzim cekic u pantalonama. Pije. Nista. Popi sve i nista. Odnesem solju u kuhinju. Izvadim cekic i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po stanglu. ***** ti prasak! Stangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: � Ilija, meni je zlo!
Vidim pocrnio kao zemlja. Dize se i povraca. Povedem ga u kujnu na cesmu. On povraca u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem cekic i lupim ga po celu: � Tup! Maks pade kao sveca. Mislio sam vise se dici nece. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet cekicem, a on dize ruke da se zastiti. Ja viknem: � Majku ti ***** ustasku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidis sta te ceka! Pogodi ga cekic kroz prste u celo. Puce lobanja. Izvucem cekic iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zakljucao. Kad se vratim u kujnu, Maks ustao i dahce kao zivotinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu stanglu, pa ga raspalim po celu. Puce glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga jos jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otezao, jedva ga dovucem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nadju. Da spanjolska policija pomisli da je kidnapovan. Cekic i stanglu bacim u magacin. Presvucem se brzo, izadjem na ulicu i uzmem taksi za Valensiju: � Koliko kosta do grada � pitam � Tristo pedeset pezeta � kaze taksista. � Evo ti pet stotina, ja castim! U osam sati i pet minuta uvece sa zeleznicke stanice poslao sam telegram �bratu� u Konjic: � M. nikad vise!�...
To vjerovatno do tad svijet nije bio docekao, takvo 