- Poruka
- 6.825
Početkom 1957. godine jedan bivši italijanski general, koji je od ranije poznavao Pavelića iz Italije, i sa kojim je bio prijatelj, otkrio je Pavelića. Ovaj italijanski general bio je u Argentini i prijatelj srpskom emigrantu Jovi Džonjeviću, kome je otkrio mesto boravka i maršute kretanja Ante Pavelića. Od tog trenutka, pomorski kapetan Jakov Jovović, sa bivšim pripadnicima četničkog pokreta, otpočeo je pripreme atentata na Pavelića. Podaci nisu sadržali informacije o pravom identitetu Ante Pavelića, već samo gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje Jovović. Kasnije mu je pridodat Milo Krivokapić. Donešena je odluka da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno uoči velike proslave hrvatske emigracije u Argentini. U predviđeno vreme Blagoje i Milo uputili su se u mesto Palamor, u blizini Buenos Airesa, gde je Pavelić duže živeo. Tačno su znali njegovu maršutu. Ali, tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i kćerkom. To ih je nateralo da odlože svoju nameru, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.
Određenog dana, 10. aprila 1957. godine, čitava hrvatska kolonija je proslavljala “Dan nezavisnosti”. Krivokapić je, kao i obično, bio obučen u civilno odelo, dok je Jovović na glavi imao šešir i naočare bez stakla. Po izlasku iz omnibusa Pavelić je bio sumnjičav i predostrožan, posumnjao je u svog prvog pratioca. Odjednom se okrenuo i u pravcu atentatora Blagoja Jovovića ispalio nekoliko metaka, probušivši jednim hicem njegov kaput. Blagoje Jovović se nije zbunio. Trčeći za Pavelićem, koji je počeo da beži, Jovović je ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva su pogodila Pavelića, jedan ga je pogodio u rame a drugi u plećku, posle čega je odmah pao na zemlju. Posle pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, a Krivokapić u drugom pravcu, i sakrio se kod svojih prijatelja, očekujući reakciju argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale.
Od pucnjave su se uzbudili telohranitelji koji su se nalazili u neposrednoj blizini, u dvorištu Pavelićeve vile, i odmah su istrčali na ulicu, kao i veći broj suseda. Videvši Pavelića ranjenog, telohranitelji su ga preneli u bolnicu, nastojeći da ga sakriju. Međutim, za atentat se odmah saznalo, argentinski mediji javili su odmah o atentatu, objavili su podatke o ratnim zločinima koje je Pavelić počinio, ističući i atentat na kralja Aleksanra Karađorđevića u Marseju 9. oktobra 1934. godine od strane ustaša i pripadnika terorističke organizacije VMRO. Argentinske vlasti koje su odmah saznale za atentat predužele su bezbedonosne mere, dok su se Pavelićevi ljudi spremali da ga prebace u Španiju.
Argentinski novinari uspeli su da dođu do ranjenog Pavelića tražeći od njega intervju. Iako u bolničkom krevetu, on ih prima i predstavlja se kao čovek “koji je mnogo učinio za hrvatski narod”. Između ostalog, osvrnuo se i na pokušaj atentata i rekao:
”Znajte, gospodo, atentat nije izvršio nekakav emisar jugoslovenskog poslanstva, niti agent internacionalnog komunizma. Iza ovog se krije druga ličnost ...”
I dok su argentinske vlasti vršile istragu, u Buenos Aires su stigla dva ustaška specijalca sa upustvima da Antu Pavelića po svaku cenu prebace u Španiju.
Ante Pavelić napustio je autom Argentinu 23. jula 1957. na pograničnom prelazu Rio Galeros - Patagonija, a narednog dana, 24. jula, stigao je u mesto Punta Arenas - Čile. Pavelić je u Santjagu boravio četiri meseca i odatle je avionom prebačen u Španiju, koja se nalazila pod diktaturom Fransiska Franka. U Madrid je stigao 29. septembra 1957. godine. U Španiji su se već skrivale na hiljade ustaša i domobrana na čelu sa ratnim zločincem Maksom Luburićem.
Novembra 1959. godine Pavelić je prebačen u nemačku bolnicu u Madridu, gde je 23. decembra 1959. godine glavni starešina hrvatskih domobrana Ivan Asančajić obavešten od diktatorove kćerke Mirjane da se očekuje Pavelićeva smrt. Lekar Pavelića bio je nemački univerzitetski profesor dr Rudolf Seiz.
U rano jutro 28. decembra 1959. godine, u 3:55 časova, Pavelić je umro. Diktator je umro od rana zadobijenih u atentatu. Nije mogao da bude operisan kako bi mu iz tela bila izvađena oba metka, jer je uveliko bolovao od dijabetesa. Sahrana je bila skromna, uz prisustvo porodice i malog broja ustaša.
Više o ovome možete pročitati u romanu „Knjiga o Blagoju Jovoviću
- Dva metka za Pavelića” na ovoj adresi:
http://www.krajinaforce.com/kforce/knjige/dmsrpski/1.htm
Određenog dana, 10. aprila 1957. godine, čitava hrvatska kolonija je proslavljala “Dan nezavisnosti”. Krivokapić je, kao i obično, bio obučen u civilno odelo, dok je Jovović na glavi imao šešir i naočare bez stakla. Po izlasku iz omnibusa Pavelić je bio sumnjičav i predostrožan, posumnjao je u svog prvog pratioca. Odjednom se okrenuo i u pravcu atentatora Blagoja Jovovića ispalio nekoliko metaka, probušivši jednim hicem njegov kaput. Blagoje Jovović se nije zbunio. Trčeći za Pavelićem, koji je počeo da beži, Jovović je ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva su pogodila Pavelića, jedan ga je pogodio u rame a drugi u plećku, posle čega je odmah pao na zemlju. Posle pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, a Krivokapić u drugom pravcu, i sakrio se kod svojih prijatelja, očekujući reakciju argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale.
Od pucnjave su se uzbudili telohranitelji koji su se nalazili u neposrednoj blizini, u dvorištu Pavelićeve vile, i odmah su istrčali na ulicu, kao i veći broj suseda. Videvši Pavelića ranjenog, telohranitelji su ga preneli u bolnicu, nastojeći da ga sakriju. Međutim, za atentat se odmah saznalo, argentinski mediji javili su odmah o atentatu, objavili su podatke o ratnim zločinima koje je Pavelić počinio, ističući i atentat na kralja Aleksanra Karađorđevića u Marseju 9. oktobra 1934. godine od strane ustaša i pripadnika terorističke organizacije VMRO. Argentinske vlasti koje su odmah saznale za atentat predužele su bezbedonosne mere, dok su se Pavelićevi ljudi spremali da ga prebace u Španiju.
Argentinski novinari uspeli su da dođu do ranjenog Pavelića tražeći od njega intervju. Iako u bolničkom krevetu, on ih prima i predstavlja se kao čovek “koji je mnogo učinio za hrvatski narod”. Između ostalog, osvrnuo se i na pokušaj atentata i rekao:
”Znajte, gospodo, atentat nije izvršio nekakav emisar jugoslovenskog poslanstva, niti agent internacionalnog komunizma. Iza ovog se krije druga ličnost ...”
I dok su argentinske vlasti vršile istragu, u Buenos Aires su stigla dva ustaška specijalca sa upustvima da Antu Pavelića po svaku cenu prebace u Španiju.
Ante Pavelić napustio je autom Argentinu 23. jula 1957. na pograničnom prelazu Rio Galeros - Patagonija, a narednog dana, 24. jula, stigao je u mesto Punta Arenas - Čile. Pavelić je u Santjagu boravio četiri meseca i odatle je avionom prebačen u Španiju, koja se nalazila pod diktaturom Fransiska Franka. U Madrid je stigao 29. septembra 1957. godine. U Španiji su se već skrivale na hiljade ustaša i domobrana na čelu sa ratnim zločincem Maksom Luburićem.
Novembra 1959. godine Pavelić je prebačen u nemačku bolnicu u Madridu, gde je 23. decembra 1959. godine glavni starešina hrvatskih domobrana Ivan Asančajić obavešten od diktatorove kćerke Mirjane da se očekuje Pavelićeva smrt. Lekar Pavelića bio je nemački univerzitetski profesor dr Rudolf Seiz.
U rano jutro 28. decembra 1959. godine, u 3:55 časova, Pavelić je umro. Diktator je umro od rana zadobijenih u atentatu. Nije mogao da bude operisan kako bi mu iz tela bila izvađena oba metka, jer je uveliko bolovao od dijabetesa. Sahrana je bila skromna, uz prisustvo porodice i malog broja ustaša.
Više o ovome možete pročitati u romanu „Knjiga o Blagoju Jovoviću
- Dva metka za Pavelića” na ovoj adresi:
http://www.krajinaforce.com/kforce/knjige/dmsrpski/1.htm