PRESS 12. 01. 2012
3. 1. 2012. - Šta je rekao Borojević u ekskluzivnoj ispovesti za Press sedam dana pred smrt
3. 1. 2012 za "Press": Nudili mi da kupim slobodu za 20.000 €
Prenosimo najvažnije delove Borojevićeve ispovesti
Tog 30. juna 2010. godine u 6.15 časova ujutru normalno sam krenuo na posao. A u ponoć sam spavao pored čučavca, na podu samice u Bačvanskoj, sa dva narko-dilera.
Ovako je ispovest za Press počeo dr Nenad Borojević. Našu ekipu primio je u svom stanu. Odmah nam pokazuje elektronsku narukvicu za nadzor na levoj nozi. Kaže da se odlučio da se javno oglasi uprkos strahu da svaka javno izneta reč može dodatno da uskovitla vrtlog u kom se našao.
U aferi „Citostatik" uhapšeni ste pod sumnjom da ste favorizovali određene farmaceutske kompanije i od toga se „ovajdili".
- Ne, naravno da nisam, ali je bilo dovoljno da nekom budem sumnjiv. U svemu tome našao sam se u poziciji u kojoj se nikada u životu nisam nalazio.
Kako funkcioniše nabavka citostatika? Da li ste kao direktor Instituta imali ključnu reč u tome? Vi ste označeni kao organizator.
- Dok sam bio direktor bio sam organizator, ali organizator rada u toj ustanovi. Osoba koja je na vrhu piramide dužna je da obezbedi zakonitost rada, ali takođe je dužna i da obezbedi kontinuitet u snabdevanju svim lekovima koji su u svakom momentu potrebni pacijentima koji se tu leče.
Da li su lekari Instituta, pa i vi, od farmaceutskih kompanija po nabavci uzimali po pet odsto i na taj način zaradili milion evra?
- Šta god da kažem biće shvaćeno kao neko moje subjektivno mišljenje i pravdanje. Interesantno je da u takozvanoj aferi „Citostatik" najveći broj lekova i nisu citostatici. I, još važnije, nijedan od njih ne daje se deci oboleloj od raka. Bezočno je i strašno manipulisati takvim poluinformacijama i poluistinama na način na koji su one plasirane javnosti. To mogu samo oni koji nikada nisu bili u prilici da imaju kontakt sa obolelima od raka, niti da saopštavaju pacijentima vesti o njihovoj bolesti.
Da li ste se, kada ste uhapšeni, pitali na šta ste sve stavili potpis, ko vam je i zašto podmetnuo?
- Sve vreme dok sam bio direktor imao sam apsolutno poverenje u saradnike. I u ovom momentu apsolutno ne mogu da tvrdim, niti želim da tvrdim da su mi zlom namerom podmetnuta dokumenta koje sam potpisao i da me je to dovelo ovde. Objektivno, pozicija rukovodioca bolnice je takva da ima odgovornost štagod uradio. Često se srećem sa pitanjima koja glase: „Ko je to tebi napravio?" ili „Ko je to tebi namestio?" Zaista ne znam odgovor na to, a i prestao sam o tome da razmišljam.
Da li biste pristali na poligraf?
- Da, apsolutno.
Da li ste naslućivali da ćete biti uhapšeni?
- Mesec dana pre hapšenja u više navrata me je posećivala jedna osoba, čije je ime poznato sudskim organima, a koju sam ja površno poznavao kao saradnika Instituta. Ta osoba mi je i rekla da se priprema krivična prijava kojom ću i ja biti obuhvaćen, ali i da postoji mogućnost da se to na neki način izbegne. Na osnovu podataka koje sam dobio od te osobe bio sam uveren da ona zna neke detalje koje ne može slučajno da zna. U jednom momentu mi je ta osoba predložila da praktično kupim svoju slobodu, odnosno da budem isključen iz prijave tako što ću dati određenu sumu novca.
Koliko?
- Tačno 20.000 evra. Prema onome što sam mogao da zaključim iz dva do tri kontakta sa tom osobom, taj novac je trebalo da predam toj osobi, a da li bi došao u ruke neke treće osobe i koje, mogu samo da pretpostavljam. U svakom slučaju, to je navodno trebalo da bude garancija da neću biti procesuiran.
Šta ste uradili?
- Rekao sam toj osobi što i vama, da verujem u državu i da ne postoji nijedan razlog da se na taj način perem. Štaviše, otišao sam u policiju, prijavio tu osobu i potpisao službenu belešku. To je bilo 28. juna 2010, a dva dana kasnije sam uhapšen.
Šta očekujete od suđenja?
-
Verujem u državu, verujem u sud. Optimista sam.
Kako sve ovo podnosite?
-
Porodica je uz mene, da nije nje, ne znam kako bih sve ovo podneo. Čeka me vrlo težak i naporan period, pogotovo zbog neizvesnosti. Želja mi je, ako se sve ovo završi u moju korist, da nastavim da radim na Institutu i na Medicinskom fakultetu. Sve što mi se desilo, naravno, bitno utiče na moj život i prioriteti se u njemu bitno menjaju.
Ljubinka Račić novinar Pressa - Moj poslednji intervju sa Nenadom Borojevićem
Nenada Borojevića videla sam poslednji put desetak dana pred smrt, u njegovom stanu, kada sam došla da zabeležim njegovu ekskluzivnu ispovest.
Ništa nije ukazivalo da će da poklekne. Ni njegov izgled, ni njegove reči, celokupna priča... Trebalo je ponovo da se vidimo, da nastavimo priču, potpuno otvorimo Pandorinu kutiju. U međuvremenu smo SMS porukama čestitali jedno drugom Novu godinu i Božić.
Juče mu je telefon bio nedostupan...
Imala sam tu čast, a sada već ne znam kako to da nazovem, da uradim prvi intervju sa Borojevićem posle izlaska iz pritvora. Ispade da mu je bio poslednji. Ne verujem da se ubio. Nikada neću ni verovati, jer je i u ovoj situaciji bio pun planova, neprestano je isticao da veruje u državu, sud...
Neću zaboraviti njegov osmeh kada me je tog dana ugledao na ulazu u njegovu zgradu:
- Pa to je Ljubinka! Želeo sam da ti dođeš, a rekli su mi da će doći novinarka koja se bavi slučajem - rekao je.
Izgledao mi je isto kao i pre zatvora. A juče je on visio o grani u Košutnjaku. Znajući ga, ne verujem da se ubio.
Nek počiva u miru...
LINK:
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/197358/3.+1.+2012+za+%22Press%22%3A+Nudili+mi+da+kupim+slobodu+za+20.000+%E2%82%AC.html
Da li reči :
-'Verujem u državu, verujem u sud. Optimista sam',
-'Porodica je uz mene...'
mogu pripadati jednom samoubici ?
Složio bih se sa novinarkom PRESSa da ne verujem da se ubio !!!
