Svaka avlija armija
SLAVKO Šibalija (52), inženjer u „Telekomu“, već 10 godina u Beogradu, ne tuguje za Sarajevom, odavno ga više ne smatra „svojim“. Ne može da ima radost sećanja na dane pored Baščaršije gde je pre rata stanovao (Ulica Ognjena Price 1), gde se oženio, sina dobio.
- Mali je to bio grad za toliku, patološku mržnju prema nama.Činilo se da je godinama sakupljana, gajena, pothranjivana, pa onda, pod pritiskom, naprosto eksplodirala i u svoj svojoj gadosti rasula se iz opne 1992. godine - govori Šibalija. - Sarajevski Srbi su se za samo nekoliko dana i noći našli u zatočeništvu, okruženi i žicama i minskim poljima.
Alija Izetbegović, autor „Islamske deklaracije“ i zastupnik stava da ne može biti mira između islama i drugih vera, postaje u junu 1992. godine vrhovni komandant već dobro naoružanih „zelenih beretki“, odnosno Armije BiH, proglašava ratno stanje i zabranjuje izlazak iz grada.
Sada, 14 godina kasnije, Slavko Šibalija konstatuje da su ostvarene Izetbegovićeve želje - glavni grad BiH je etnički „najčistija“ prestonica u Evropi. Sarajevo je napustilo više od 150.000 Srba, bez želje da se ikada vrati.
- Od prijatelja čujem da i ono malo Srba u Sarajevu čeka da izvuče bar deo novca za imovinu koja im je u ratu brutalno oteta ili uništena, pa će odmah otići što dalje od Miljacke - kaže Šibalija. - Pokušavam da potisnem sećanja na fašistički teror „legalne muslimaske vlasti“, na progone i kazamate u kojima sam bio. Ne mogu. Vređa me što niko neće javno da kaže istinu o ratnom Sarajevu, da su Srbi bili žrtve, a nikako agresori svog grada. Ubijani su na ulicama, u svojim stanovima, na radnim mestima, u mnogim mučilištima... Mnogo logoraša, mojih sapatnika, umrlo je od posledica zverskih prebijanja i nije dočekalo istinu. U Beogradu se još susrećem sa ljudima koji veruju u gnusne laži muslimana i njihovih saveznika, lansirane još 1992. i pothranjivane do danas. Dokle? Da li ću ja doživeti da istina pobedi?
ZATVORE, odnosno logore u Sarajevu, a bilo ih je 125 u svim delovima grada pod muslimanskom vlašću, prošlo je oko 25.000 Srba. Objavljujemo deo lične izjave Slavka Šibalije, zapisane na slobodnoj teritoriji početkom oktobra 1994. godine.
- Muslimanski praznik Bajram, 6. april 1992. godine. Njihova jutarnja molitva se završila negde oko 6 časova. Tada je počela jeziva dreka i pucnjava. Slavlje. Aliji Izetbegoviću su svetski moćnici priznali državu. Ženu, sina i taštu šaljem kod rodbine u Vojvodinu. Mislio sam: dok se situacija ne smiri. U stanu ostajemo tast i ja. Mi, Srbi, ponovo smo iskazali naivnost, za razliku od dobro obaveštenih i pripremljenih muslimana i Hrvata. Radio sam u Javnom preduzeću PTT Sarajevo i nekoliko meseci pred rat mi se mlađi „kolega“ Osman Džombić, poznati kriminalac, poverio kako već postoji vojska - "Patriotska liga", da imaju uniforme i naoružanje i vežbaju na Jarčedolima.
- Mesec april, ni rat ni mir. Gradom prolaze razne vojske (policije) u različitim uniformama. Govorimo: svaka avlija - armija. Onda, 2. maja je, posle višednevnog, strahovitog mučenja, ubijeno osam vojnika JNA i četiri srpska civila. Sledi masakr nad vojnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici. Sa prozora stana, kroz Park cara Dušana posmatram histerično, pomahnitalo urlanje „zelenih beretki“ i zbunjene, preplašene vojnike koje skidaju sa vozila, teraju ih da se skinu goli i polegaju po asfaltu. Ubijaju ih.
U KVARTU u kojem je Šibalija živeo, počinju žešći progoni. Nebojšu Milovanovića ubija komšija iz ulice jer, navodno, svetlećom reklamom na zgradi daje signale „ćetnicima“. Čuje da mu se komšija Mišo Vukoičić, koji je radio kao portir u preduzeću „Bosna-Re“ obesio. Na obdukciji se vidi da je bukvalno iskasapljen. Zašto? Sin mu je „u ćetnicima“, čuje objašnjenje komšije, muslimana.
Slavkov tast dobija infarkt prilikom hapšenja i maltretiranja na ulici. Hapse ga policajci kriminalaca braće Zulić. Novembar, 1992. Ispred stana petorica naoružanih vojnika 10. brdske brigade zloglasnog Mušana Topalovića Cace. Stan je potreban za njegovog zamenika Senada Pecara. Šibalija je na ulici. Izlazi, dok vojnici iznose tela dve njegove komšinice. Zaklane u stanu, odbile su da se isele.
- Na ulici prete racije. Najgore je ako te uhvate baš ti iz 10. brdske, jer vode na Trebević, na kopanje rovova - nastavlja Šibalija. - Gore je jedno od najvećih stratišta. Bacaju Srbe u pećinu „Kazani“, pre toga ih ritualno ubijaju. Umobolnici Mušana Topalovića se opijaju u krvi žrtava. Formirana je elitna, „jurišna četa“ 10. brdske brigade. Njen pripadnik može postati samo krvolok koji donese „upisninu“.
Šta je „upisnina“? To je srpska glava. Glave zaklanih Srba izlažu se u Osnovnoj školi na Bistriku. Sa Bistrika se gleda na Trebević. Crni dim znači da su u jamu „Kazani“, posle ubijanja ljudi, bačene i zapaljene automobilske gume.
MASOVNE GROBNICE
NAJMANJE 5.515 Srba ubijeno je u Sarajevu od 1992. do 1995. godine. Tolikom broju žrtava se znaju tačna imena i prezimena, mesta rođenja i smrti. To nije konačan broj, još nisu otkrivene sve masovne grobnice, a za neke se i ne zna gde su. Proveravaju se podaci za još 500 nestalih sarajevskih Srba.
Smrt na odloženo
SRBI u Sarajevu, izbačeni na ulicu, bili su kao progonjene zveri. Novembar 1992. Slavko Šibalija izbegava racije. Utočište nalazi kod bivših komšija, Hrvata. Na poslu, u PTT, masovno otpuštaju Srbe, tako da više nema ni pisanu potvrdu da može slobodno da se kreće gradom. Počinje da razmišlja o bekstvu na slobodnu teritoriju. Ne sme da se poverava nikome. Bilo je teško doći do informacija, a znalo se da postoje ljudi, čitave ekipe, koji organizuju prebeg i doček prebeglih.
- Iz grada se moglo izaći samo preko „crnih kanala“ - govori Šibalija. - Neko ima sreće, izbegne i straže i minska polja, nekog uhvate i završi u zatvoru, nekog ubiju.
U Sarajevu je bio razrađen sistem ubijanja i pljačkanja Srba. Tražio se novac za prevođenje na slobodnu, srpsku teritoriju. Istovremeno se znalo da će ljudi, kada već beže, sa sobom poneti sav novac. Ubijane su čitave porodice, a organizatori su bili u vrhovima muslimanske civilne, vojne i policijske vlasti. „Legalna vlast“ je sve Srbe proglasila za „vojne obveznike“ bez obzira na to što su odbijali da služe u muslimanskim formacijama. Zato su pokušaji bekstva iz grada kvalifikovani kao krivično delo „neodazivanja pozivu i izbegavanje vojne službe“.
ŠIBALIJA je sa još četvoricom Srba uhvaćen noću, 12. oktobra 1993. godine. Nije znao da je pre toga njihov „vodič“, musliman, „propevao“ u policiji i da idu direktno u zasedu. U obrazloženju presude Okružnog vojnog suda u Sarajevu stoji:
„...U vreme ratnog stanja u R BiH, kao vojni obveznici, noću 12. 10. 1993. godine u Sarajevu, u vremenu od 23 do 24 časa, krenuli su iz pravca Alipašinog Polja u pravcu naselja Nedžarići kroz Olimpijsko naselje Mojmilo, s namerom da pređu liniju razdvajanja Armije BiH i teritorije koju privremeno kontroliše agresor, a u cilju prelaska na privremeno zauzetu teritoriju... čime su počinili krivično delo neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne službe...“
„Prebezi“ su se okupili u jednoj kafani na Alipašinom Polju i nije im bilo čudno što se plan menja - neće se ići prema Grbavici, već Nedžarićima.
- Uvedeni smo u zasedu, što su njihovi mediji okarekterisali kao veliki uspeh hvatanja „ćetnićkih“ terorista koji su pokušali pobeći na „privremeno okupiranu teritoriju“ - govori Šibalija. - Počinje istraga, prvo Dobrinja, zatvor „Sunce“, podrum bez svetla, nas 12, svi intelektualci. Tukli su nas i maltretirali na razne načine, zavisno od mašte tih umobolnika. Rezultat mog saslušavanja bio je: polomljena nosna kost, naprsla grudna kost, natekle potkolenice, po celom telu kontuzije i bolovi. Rekao sam: "Pošli smo na našu stranu, našim porodicama, od silnog dobra napuštamo sve, svoje kućne pragove i idemo." To im nije bilo dovoljno, moramo biti „krupne zveri“, jer je i akcija hapšenja bila spektakularna i kao takva prikazana u medijima.
DVA dana batinanja pajserima, kablovima, šipkama, pendrecima... Među batinašima i bivši Šibalijin učenik iz Mašinske tehničke škole Enes Agić:
- Evo ga moj profesor, ćetnik, pošao da beži, sad ćemo mu noge polomiti!
Iz „Sunca“ u novu „kuću“, klanicu i grobnicu mnogih Srba - zatvor „Ramiz Salčin“ (bivša kasarna - zatvor „Viktor Bubanj“). U ranijim samicama sada natrpano po 10-12 ljudi. Svakodnevno je neko umirao od iscrpljenosti, gladi, bolesti, prebijanja. Stražari bi mrtve uvijali u ćebe i izbacivali u hodnik.
- Situacija se posebno pogoršala posle „oružane pobune“ 10. i 9. brdske brigade, najekstremnijih formacija, kada su u „Salčin“ počeli da dovode uhapšene komandante i vojnike tih brigada - svedoči Šibalija. - Nije teško zamisliti susret dokazanih krvoloka koji su, bukvalno do juče, ubijali Srbe na najsvirepije načine u skladu s njihovom poremećenom psihom, sa Srbima zatvorenicima.
Šibalija je osuđen na 20 meseci zatvora, pa prebačen u Centralni zatvor.
- Dane smo provodili u ovećoj prostoriji za dnevni boravak, zajedno sa zatvorenicima muslimanima, uglavnom kriminalcima, lopovima i ubicama - govori Slavko Šibalija. - Bila je to nelogična i neprirodna mešavina ljudi: Srba intelektualaca - više od 40 visokoobrazovanih, profesora univerziteta, doktora nauka, lekara, inženjera, studenata, ljudi u srednjim i odmaklim godinama, i muslimana kriminalaca, koji nikada ništa korisno nisu uradili.
CINIZAM
- DRAGAN Fazlagić, javni tužilac, rekao mi je na suđenju da sam, ako sam već želeo da odem iz Sarajeva, mogao da tražim odobrenje vlasti - navodi Slavko Šibalija. - Zaista, vrhunac cinizma, jer je i njemu i meni bilo jasno da je jedini „legalni“ način za izlazak Srba - preko zatvora. Ko preživi istragu i osude ga, mogao je da čeka razmenu, za vreme ili posle izdržane kazne.
