Ovo je dobro pitanje. No nemam odgovor.
Bilo je sve ok dok sam na smrt gledala samo sa naučne strane.
Ili, bolje rečeno, one svima znane - umreš, zakopaju te, razlože te crvi, kosti ostanu i završe ko zna gde u ko zna kom razdoblju i milenijumu.
Bilo mi je sasvim lepo dok sam tako gledala na taj deo postojanja. Nekako mi je lepše da je kraj - kraj. Podnošljivije.
Niti mi se dopada opcija reinkarnacije niti vaskrsnuća. No ko mene pita šta bih, niko me nije pitao ni hoću li da se rodim.
"Sve će proći i sve će jednom biti dobro" . kratko je objašnjavalo moj pogled na smrt.
I bez obzira što me život terao da se ozbiljnije pozabavim temom smrt, odbijala sam, jer je prihvatanje zahtevalo odgovore i sliku koja se meni nije dopadala.
Kad sam konačno odlučila da se ozbiljnije pozabavim temom, moram priznati da mi tek onda sve postaje nejasno, maglovito i konfuzno.
Na stranu moje lično neprihvatanje opcije da živim opet. A onda pomislim na one za koje bih volela i želela da su tamo negde živi i srećni,
pa ustuknem... Zatim pomislim, a šta ako su živi i nesrećni...I tako u krug, godinama.
Lično, ne plaši me smrt i nije mi tema od koje bežim. To mi je omiljena tema za crni humor. Nisam sigurna ni da me plaši koncept pakla.
Malo djeluje smorno i sumorno, ali...Bože moj, zar život nije ponekad, ponekom sam pakao...
I tako, odužih, a ništa Ti pametno ne napisah
p.s Kao odgovor mi se nameće rečenica: " Smisao Smrti je Život."
