Кад остарим волео бих да будем алкохоличар. Да имам друштво себи сличних маторих алкохоличара. Да идемо из кафане у кафану, да некад пијемо у парку, да често пијемо испред продавнице. Многима је то фуј али мислим да се такви људи који су међусобно слични јако лако упознају. То су неисфолирани људи, није ни толико ни битна нека прича, битна је атмосфера и да се пије, а и такви међусобно имају разумевања једни за друге.
Сећам се једне сцене из филма који се снимао '80-их где су Жика и Милан (не знам како се баш тачно зове филм) како је Милан отишао у кафану да се обрачуна са Жиком (јер Жикин син мува Миланову кћерку) и ту су се у ствари зближили и постали пријатељи уз капљицу. Ко је то гледао зна о чему причам. Још жешће је било кад је био фајронт а они здипили приколицу са пивима и тако се возили улицама, и на крају заједно пали на сред улице са све пивима, и они тако седе леже на путу а пуно поломљених пива поред њих, увек сам се шалио да је то моја будућност, да ћу тако да завршим, на дну, али тако бих и волео. Волео бих да имам такве ортаке у старости, као што су Жика и Милан. Ја сам боем у души.
Али оно што ме страшно брине је могућност да од алкохола не добијем цирозу јетре. Не знам која количина алкохола и колико дуго би требало да се пије а да не дође до тога, нажалост јако велики сам хипохондар.
Зашто то волим? Зато што никад нисам био са девојком и никада нећу бити. Не верујем у праву љубав као идеал, оно "љубав свог живота" или у "ону праву". Мени је фуј кад ми неко каже "наћи ћеш једном ону праву, љубав свог живота" а ја чак и невин, притом сам и усамљен али то неко може да ми каже само ко нема делић разумевања према мени. У старости ће ми бити привлачне младе девојке јер сам неискусан и за разлику од старијих жена којима је само циљ да се удају и причају о некаквим шупљим душама, ја ћу хтети и страст а не да размишљам о заједници. Младе девојке које хоће секс и оне су ширих схватања и забавније су, оне ће ми бити привлачне и у старости. Пошто нећу моћи да будем с њима а и да могу сви би ме нападали, онда треба да нађем срећу у друштву маторих алкохоличара, под условом да ми то не изазове цирозу јетре.
Све остало мало шта ме занима и мало где другде бих се уклопио. Религија ме уопште не занима. Не занима ме ни неко луксузирање и трошење пара јер нисам сиротињског менталитета да задивљујем друге припадношћу некој "класи". Ја желим забаву и забаву, да се нешто дешава, само проблем су или цироза јетре или осуда свих људи јер желим пријатељство са повластицама са неком младом девојком. Децу и унуке 100% нећу имати а и увек ће ми фалити нешто од тога двоје.
У чему да се онако баш баш забављам у старости? Забава је лек, за разлику од празних лепих прича.
Сећам се једне сцене из филма који се снимао '80-их где су Жика и Милан (не знам како се баш тачно зове филм) како је Милан отишао у кафану да се обрачуна са Жиком (јер Жикин син мува Миланову кћерку) и ту су се у ствари зближили и постали пријатељи уз капљицу. Ко је то гледао зна о чему причам. Још жешће је било кад је био фајронт а они здипили приколицу са пивима и тако се возили улицама, и на крају заједно пали на сред улице са све пивима, и они тако седе леже на путу а пуно поломљених пива поред њих, увек сам се шалио да је то моја будућност, да ћу тако да завршим, на дну, али тако бих и волео. Волео бих да имам такве ортаке у старости, као што су Жика и Милан. Ја сам боем у души.
Али оно што ме страшно брине је могућност да од алкохола не добијем цирозу јетре. Не знам која количина алкохола и колико дуго би требало да се пије а да не дође до тога, нажалост јако велики сам хипохондар.
Зашто то волим? Зато што никад нисам био са девојком и никада нећу бити. Не верујем у праву љубав као идеал, оно "љубав свог живота" или у "ону праву". Мени је фуј кад ми неко каже "наћи ћеш једном ону праву, љубав свог живота" а ја чак и невин, притом сам и усамљен али то неко може да ми каже само ко нема делић разумевања према мени. У старости ће ми бити привлачне младе девојке јер сам неискусан и за разлику од старијих жена којима је само циљ да се удају и причају о некаквим шупљим душама, ја ћу хтети и страст а не да размишљам о заједници. Младе девојке које хоће секс и оне су ширих схватања и забавније су, оне ће ми бити привлачне и у старости. Пошто нећу моћи да будем с њима а и да могу сви би ме нападали, онда треба да нађем срећу у друштву маторих алкохоличара, под условом да ми то не изазове цирозу јетре.
Све остало мало шта ме занима и мало где другде бих се уклопио. Религија ме уопште не занима. Не занима ме ни неко луксузирање и трошење пара јер нисам сиротињског менталитета да задивљујем друге припадношћу некој "класи". Ја желим забаву и забаву, да се нешто дешава, само проблем су или цироза јетре или осуда свих људи јер желим пријатељство са повластицама са неком младом девојком. Децу и унуке 100% нећу имати а и увек ће ми фалити нешто од тога двоје.
У чему да се онако баш баш забављам у старости? Забава је лек, за разлику од празних лепих прича.
Poslednja izmena:
