Petar Luković, novinarsko čudo
"Neuništivi svetli trag"
13. FEB 2024.
U ponedeljak ujutro, 12. februara, preminuo je Petar Luković, jedan od najvećih jugoslovenskih novinara i urednika. Rođen je u Kraljevu 1951. godine, u Beogradu je završio Šestu gimnaziju, a potom i fakultet. Kako je napisao u kratkoj biografiji u knjizi “Ćorava kutija”: “Iz njemu nepoznatih razloga studirao je i diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, ali se tim poslom nikada nije bavio. Više su ga interesovali: rock’n’roll, estrada, mediji, televizija i, nažalost, politika”.
Samo 24 sata posle diplomiranja, zaposlio se u listu “Duga”, gde zvanično počinje njegova novinarska karijera. Nezvanično, počeo je da piše i honorarno sarađuje sa štampanim medijima čitavu deceniju ranije, još kao gimnazijalac. U SFRJ se proslavio kao rok kritičar, pored matičnog lista pisao je gotovo za sve važnije publikacije u tadašnjoj velikoj zemlji: Džuboks, Polet, Mladost, Oslobođenje, Vjesnik, Rok, Politika, Politika ekspres, Nedjeljna Dalmacija, Nedjelja, Osmica…
Stariji čitaoci i dan-danas pamte njegove britke, često ubojite i bespoštedne recenzije singlova u “Džuboksu”. Nije štedeo pohvale za vredne autore, ali se nije libio da loša muzička izdanja počasti adekvatnim tretmanom. Evo kako se, na primer, završava recenzija singla “Kamena sa ramena” iz 1980. godine: “Da udovoljimo Žanku i zasitimo ovce na broju, predlažem: pod hitno da uvedemo novu disciplinu. Bacanje singlova s ramena! Prijavljujem se i prvi, počasno, bacam Žankov singl. Daleko, u vasionu, da ga ne čujem, ne vidim, da nestane, da se zapali, da se uništi, da ode iz mog života, da me oslobodi more, da me pusti da dišem. Kupite i zavrljačite iz sve snage! Mnogo uspeha na lokalnim takmičenjima!”
Bolja prošlost
Bilo je to zlatno doba novinarstva u bivšoj državi. Primiš platu, sedneš u baštu neke kafane, otvoriš novine, vidiš da će te večeri u Londonu biti održan neki zanimljiv koncert, odeš na avion, usput se javiš roditeljima, i vratiš se u Beograd posle tri dana. Tako mi je pričao o tome kako je tih godina izgledao život u državi koju su kasnije nacionalisti proglasili “tamnicom naroda”.
Pored novinarskog rada u “Dugi”, Luković je uređivao nekoliko drugih BIGZ-ovih izdanja. Idila je trajala sve do 1987. godine i Osme sednice, kada Slobodan Milošević dolazi na vlast. Čim je izvršio puč u partiji i oborio Ivana Stambolića, Milošević je krenuo da preuzima kontrolu nad medijima i u kratkom roku smenio je sve glavne urednike. Smenjen je i urednik “Duge”, a novopostavljeni aparatčik zadao je radnu obavezu svim novinarima u redakciji da napišu pohvalan tekst o novom voždu i novoj vlasti.
Skoro cela redakcija je pristala, ali Lukoviću nije padalo na pamet da piše protiv svoje savesti, pa je otvorio bolovanje i to vreme iskoristio da napiše svoju prvu knjigu “Bolja prošlost – Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”. To je kapitalno izdanje o istoriji jugoslovenske estrade. Kako je Luković zapisao: “Svi zajedno: nekadašnje i sadašnje zvezde, zaljubljenici džeza, narodnjački majstori iz kafana, šlageraši, ljuti i gnevni rokeri, sentimentalni zabavnjaci, odmereni kompozitori, proračunati producenti i pomahnitali menadžeri – ispisivali su estradnu istoriju ove zemlje, koliko su znali i umeli, nadajući se da sve baš nije bilo uzalud i da će se negde, nekad, čuti zvuk melodije uz koju je nacija uzdisala ili plakala”.
Ćorava kutija
Kada se nacionalizam potpuno razulario, dok su svirale ratne trube, a nacija se masovno opijala mirisom buduće krvi, Luković je prešao u tek osnovani nedeljnik “Vreme”, gde je radio od 1990. do 1996. godine. Devedesetih je pisao za mnoge listove, kolumnu “Pero sa onoga svijeta” pisao je za “Feral Tribune” od prvog broja, radio je za “BH Dane”, “Mladinu”, “Našu borbu”. U “Vremenu” je, između ostalog, pisao satiričnu rubriku “Ćorava kutija” u kojoj je pratio potpuno pomahnitali TV program Miloševićeve propagandne mašinerije. Televizija se pretvorila u lobotomiju, a Lukovićevi tekstovi su se preobrazili u žanr političke fantastike, kako bi održali korak sa paralelnom, posuvraćenom realnošću tadašnjih paravojnih medija.
“Ćorava kutija” postala je pustopašna, nadrealna satira, u kojoj je Luković na sebi svojstven način izvodio prave jezičke vratolomije. Na primer, u tekstu “Poučnik za početnike”, pisanom početkom marta 1992. godine, kada je počelo postavljanje barikada po Bosni, Luković naširoko prepričava i citira sadržaj fiktivne knjige “Srpske zanimacije: sve što ste želeli da saznate o svom nacionalnom biću u toplesu, a niste smeli da pitate jer ste vekovima živeli u društvu jednoumlja”.
Evo samo jednog paranormalnog odlomka: “GDE SE NALAZI SRPSKA OTADŽBINA: Srpska otadžbina se nalazi svuda tamo gde to odluče g.g. Brana Crnčevič & Radovan Karadžić. Naša otadžbina nije samo Republika Srbija, jer kad se pređe preko Save, Dunava, Rajne, Oba, Temze & žute reke – nalazi se narod koji govori srpskim jezikom; koji peva srpske pesme, pominje srpske kraljeve & careve sa i bez glave; koji zavija sarmu & uveče, uz vatru, krišom šapuće o vekovnom genocidu.
Isti narod nalazi se kad se pređe preko Drine, Himalaja ili kanjona Kolorado: u Akapulku se više od trista godina ponose Markom Kraljevićem & njegovim konjem; među Venecuelancima još je živa legenda o prosvetitelju Danilu Ž. Markoviću koji se slavi kao prvo pagansko božanstvo; Eskimima je propao dan ako se uoči lova na tuljane ne podsete na cara Dušana & pokojnog Radomira Smiljanića, a naročito ilustrativno je da nekoliko plemena u Gornjoj Volti, na slobodarskim tradicijama srpskog nacionalnog bića, ovih dana formira mesni odbor Socijalističke partije & sprema se da u goste pozove g. Batrića Jovanovića, kao stručnjaka za svaku ratnu štetu. U svim gore pomenutim krajevima živi narod koji govori srpskim ili svahili jezikom, pa zato svi pomenuti krajevi – uključujući SAO Aljasku – i jesu otadžbina, odnosno džinovska barikada srpskog naroda”.
Na strani žrtava
Kada je ratno ludilo obuzelo većinu stanovništva, kada je ljudožderstvo postalo zvanični pogled na svet, Luković je ostao čovek. Bio je i ostao na strani žrtava, na strani svih koji su stradali od velikosrpskog zla. Ustao je protiv nacionalizma, rata, zločinaca, protiv čitave strukture koja je proizvela nemerljivu ljudsku patnju. Pisao je o razaranju Sarajeva, o genocidu u Srebrenici, o logorima, o zlikovcima, silovateljima i ubicama.
U tekstu “Beograd za postčetnike” objavljenom 2002. u “BH Danima”, u separatu „Sjećaš li se Sarajeva“, Luković se prisećao tih dana s početka agresije na BiH: “Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim ‘m’) i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad ******* Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka – svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo – šta god ono značilo – predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava – mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju!”
Pa ipak, u tom mrklom mraku postojale su i malene iskre svetla, nisu baš svi bili pomahnitali i opili se krvlju, Luković je bio deo tog malog kruga ljudi koji su sačuvali ljudskost i zdrav razum i najgorim vremenima. Pisao je i o tome, prisećajući se prošlosti: “A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na ‘Beogradskom krugu’, tekstovi u nezavisnim medijima – Vreme, Naša Borba, B92, Republika – davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica!”
Dobio je Luković mnoge nagrade za svoj novinarski rad, ali se najviše ponosio titulom “Počasni građanin Sarajeva” koju je dobio 2010. godine. Posle rata nastavio je da se bori protiv zaborava, poricanja zločina, falsifikovanja prošlosti, protiv zla koje nema nameru da prođe.
Neuništivi svetli trag
Nakon odlaska iz “Vremena”, pokrenuo je časopis “X Zabava” ili skraćeno “XZ”, koji se bavio rok i pop kulturom. Časopis je izlazio od 1996. do 1999. godine, bio je to prozor u neki drugi, normalniji i lepši svet, dalek i nedostupan onima koji su živeli u Miloševićevoj izlovanoj satrapiji, što bi rekao Miša Stanisavljević – Republici Zasebnici. Tokom NATO bombardovanja Luković je pisao za brojne strane medije kao što su IWPR ili NBC. Naredne, 2000. godine, objavio je knjigu “Godine raspada – hronika srpske propasti” u Feralovoj biblioteci. Od 2008. do 2016. godine bio je glavni i odgovorni urednik internet portala E-novine, a 2017. osnovao je i do 2024. uređivao regionalni portal XXZ magazin. Knjigu izabranih kolumni “Jutro u banci i druge priče” objavio je 2012. godine.
Godinama se nalazio na meti raznih tužilaca koji su svoju fiktivnu duševnu bol naplaćivali preko Lukovićevih leđa. Nema šta ih nije vređalo, od legitimne kritike pa čak do parodije. Sudovi su redovno izlazili u susret ovakvim tužiteljima, kako pod demokratama, tako i pod naprednjacima. Bio je to sistematski sudski progon čoveka koji se usudio da slobodno misli i piše.
Petar Luković bio je čudo od novinara, jedinstvena pojava na našem medijskom prostoru. Briljatno je pisao sve postojeće forme, izmišljajući usput i neke nove. Intervjui, reportaže, recenzije, kritike, kolumne, komentari, satire, persiflaže, parodije, travestije, dramoleti – u svemu se ogledalo njegovo jezičko volšebništvo i majstorstvo.
Napisao je čak i kratki roman “Psycho” u kojem je ukrstio fantastiku i dokumentarizam, objavio ga je prvo u nastavcima u “Vremenu”, a potom u knjizi “Godine raspada”. Urnebesni, pomereni, iščašeni humor bio je zaštitni znak njegovog pisma koje se nalazi na sredokraći između novinarstva i književnosti.
“Smijeh Pere s onoga sveta je smijeh koji oslobađa; on je istovremeno heretičan, pobunjenički te visoko etičan i human iskaz protiv stvarnosti koja ga okružuje”, zapisala je Katarina Luketić pre skoro četvrt stoleća. Svaki tekst Pere Lukovića je magični prostor u kojem oslobođeni jezik i uvrnuti humor pobeđuju zlo ovog sveta, makar privremeno.
Što reče Dragoljub Stanković: Bio je kometa. Kometa je proletela i otišla u nepoznato, a iza nje je ostao neuništivi svetli trag, knjige i hiljade tekstova razasutih po novinama, časopisima, portalima. Za Lukovićevu nepreglednu zaostavštinu važi ono što je sam napisao davne 1998. godine u magazinu “XZ” o albumu “Dum dum” EKV-a: “Testament. Opomena za budućnost. Autentični dokument života koji je ubijen. Definitivno. Amin”.
