ovo je jedan od onih cudnih dana kada mi sve i svasta padne na pamet,samo da bih izbegla neke ozbiljne nedoumice i probleme koji me muce...
kada mi se posle nekoliko godina mirovanja iz cista mira,bez ikakve asocijacije i povoda javi neka krajnje trivijalna i apsurdna dilema koju iz nekih nepoznatih i veoma misterioznih razloga nikad nisam uspela da resim i na koje niko nije mogao da mi da konkretan odgovor.
scena jedan:
turbani
ne oni pravi turbani,sto nose hindusi i tako ti...sta vise u to cak ni ne pokusavam da ulazim,ko zna sta ili ko se ispod krije.
mislim na one druge,u kucnoj verziji.
elem,kada se okupam uvek postoji posebna procedura susenja .zuti bade-mantil,peskir za noge na podu i dva peskira za kosu.jedan debilji da uvijem kosu u turban odmah nakon pranja,i onda kad taj upije enormnu kolicinu vode sa moje podugacke kose,drugi,cisto da utvrdi gradivo.taj turban mi je nekako oduvek delovao kao najprirodnija stvar koju neko moze da napravi posle pranja kose,od kada znam za sebe mama mi je tako umotavala glavu,a sad kad bolje razmislim mrzim kada mi ohladjena voda curi niz ledja ili,jos gore,kada ulepljena,mokra,poluhladna kosa pada niz ledja.zato je uvek tu bio turban.koliko ja znam vecina zena tako namota peskir na glavu i drzi dok se ne upije voda.i sve to stoji nekako mi je sasvim normalno da zamislim zenu u bademantilu i sa turbanom na glavi.
sve dok mi jednog dana uznemirujuca pomisao nije poremetila koncepciju – a sta tacno muskarci rade.turbani? :shock: nikad nisam videla muskarca u tom izdanju.ni u bade-mantilu a kamoli sa namotanim peskirom oko glave.ok,oni kratkokosi protrljaju peskirom i kao resili su problem,ali sta rade oni koji imaju duzu kosu,pa cak i duzu od mene?
zasto rekoh katastrofalna?zato sto mi je mentalna slika zgodnjikavog muskarca u zutom bade-mantilu i sa turbanom na glavi bila potpuno i aposlutno suprotna od muzevnog.pretpostavljam da je i oni to moraju da rade ( pretpostavljam jer i dalje ostajem sa tom neresenom enigmom) ali slika u mojoj glavi nakon zutog bade-mantila i plavicastog peskira je- sedimo i lakiramo nokte,kikocemo se i peglamo kosu.
o moj boze – pa to cak ni ja ne radim.u tome je problem.i onda nakon vec pomenute slike u mantilu i sa peskirom nastaje problem u mojoj glavi –zabagujem i ne znam sta dalje – i do besvesti rekonstruisem tu scenu pokusavajuci da je racionalizujem ili razresim na neki prihvatljiv nacin
i nista.
i vec godinama ne uspevam.i onda kada mi sva moguca resenja dileme propadnu,potisnem tu traumaticnu pomisao negde na dno malog mozga i zaboravim na nju.
i tako sam danas prolazila pored skupstine,slusam muziku,zurim negde i paf!!!ni od kuda pojavi se turban,moja nocna mora.i tako ja sedoh da napisem ovo.
scena dva:
pokretne stepenice
uprkos tome sto se desila pre scene jedan,ipak je bila manje potresna pa zasluzuje drugo mesto.
tek kada sam se letos nakon dva meseca u belom svetu vratila kuci shvatila sam sta me jako nervira u beogradu.i danas mi se to opet desilo i ponovo sam se iznervirala.
pokretne stepenice,sjajan izum kad covek zna da ih koristi.gde god sam bila i imala priliku da testiram taj karajnje simpatican ljudski izum.stepenice su funkcionisale na sledeci nacin – desna polovina je za one koji stoje i cekaju da im stepenice prenesu guzice iz tacke a u tacku b,leva polovina je za one koji se krecu preko stepenica,gore ili dole.
beogradjani ce shvatiti vaznost tog sistema tek kada za nekih sto godina dobiju metro,pa budu primorani da se spustaju u beskraj do zemljinog jezgra ne bi li uhvatili metro za posao.elem,kod nas ljudi imaju cudan obicaj da se rastrkaju po tim stepenicama,pod svim uglovima,na svim mogucim mestima,da cavrljaju,okrecu se i lade guzice.a ja veoma zelim da prodjem izmedju njih.tu nam se interesi naravno sukobljavaju,ali ja kao neko ko voli da pesaci i to da pesaci veoma brzo uvek imam zelju da ustedim ta dva metra preskacuci po dva stepenika pokretnih stepenica.a danas su se na tim istim spornim stepenicama,dve rasirile na dva stepenika,jedan ispod drugog i blokirale prolaz.tu sam se vac opasno iznervirala i zamolila me da mi dozvole da prodjem glasom blago drhtavim od nailazece nervoze i besa.i tako sam odlucila da od sada guram nesvesne korisnike ovog izuma i da se borim za svoja dva ustedjena metra.ako primetite da vas neko gurka na stepenicama uporno pokusavajuci da prodje,mozda sam ja.nemojte da me mrzite
scena tri:
john lennon
opet desila se pre prethodne dve,na autobuskoj stanici.
stojim na stanici i cekam autobus vrteci se gore dole po istoj.kad nailaze dve devojke ( ili zene sta ja znam) i jedna od njih mi upada odmah u oko i izmamljuje mi veliki osmeh.svojevoljno,ili silom prilika obucena potpuno u stilu sedamdesetih – farmerke iznad struka,skoro do sisa,zvonaste, i ispod vire neke kozne cipele.u farke zavucena neka kosulja,a preko neki sako onako kaki boje.frizura boje meda otprilike,negde iznad ramena,siske,nazad ravno a napred stepenovano samo od siski na dole.ko nekada sto se nosilo.i vrhunac – djozluci ko sto je imao dzon lennon.secaju se valjda svi lenonovih djozluka.e zbog te devojke ja sada slusam lennona celo vece.nisam ga slusala nekoliko meseci.i ako cita ovo evo masem joj.
a onome ko je izdrzao i procitao ovo do kraja,kupim mu jednom kao cokoladu
kada mi se posle nekoliko godina mirovanja iz cista mira,bez ikakve asocijacije i povoda javi neka krajnje trivijalna i apsurdna dilema koju iz nekih nepoznatih i veoma misterioznih razloga nikad nisam uspela da resim i na koje niko nije mogao da mi da konkretan odgovor.
scena jedan:
turbani
ne oni pravi turbani,sto nose hindusi i tako ti...sta vise u to cak ni ne pokusavam da ulazim,ko zna sta ili ko se ispod krije.
mislim na one druge,u kucnoj verziji.
elem,kada se okupam uvek postoji posebna procedura susenja .zuti bade-mantil,peskir za noge na podu i dva peskira za kosu.jedan debilji da uvijem kosu u turban odmah nakon pranja,i onda kad taj upije enormnu kolicinu vode sa moje podugacke kose,drugi,cisto da utvrdi gradivo.taj turban mi je nekako oduvek delovao kao najprirodnija stvar koju neko moze da napravi posle pranja kose,od kada znam za sebe mama mi je tako umotavala glavu,a sad kad bolje razmislim mrzim kada mi ohladjena voda curi niz ledja ili,jos gore,kada ulepljena,mokra,poluhladna kosa pada niz ledja.zato je uvek tu bio turban.koliko ja znam vecina zena tako namota peskir na glavu i drzi dok se ne upije voda.i sve to stoji nekako mi je sasvim normalno da zamislim zenu u bademantilu i sa turbanom na glavi.
sve dok mi jednog dana uznemirujuca pomisao nije poremetila koncepciju – a sta tacno muskarci rade.turbani? :shock: nikad nisam videla muskarca u tom izdanju.ni u bade-mantilu a kamoli sa namotanim peskirom oko glave.ok,oni kratkokosi protrljaju peskirom i kao resili su problem,ali sta rade oni koji imaju duzu kosu,pa cak i duzu od mene?
zasto rekoh katastrofalna?zato sto mi je mentalna slika zgodnjikavog muskarca u zutom bade-mantilu i sa turbanom na glavi bila potpuno i aposlutno suprotna od muzevnog.pretpostavljam da je i oni to moraju da rade ( pretpostavljam jer i dalje ostajem sa tom neresenom enigmom) ali slika u mojoj glavi nakon zutog bade-mantila i plavicastog peskira je- sedimo i lakiramo nokte,kikocemo se i peglamo kosu.
o moj boze – pa to cak ni ja ne radim.u tome je problem.i onda nakon vec pomenute slike u mantilu i sa peskirom nastaje problem u mojoj glavi –zabagujem i ne znam sta dalje – i do besvesti rekonstruisem tu scenu pokusavajuci da je racionalizujem ili razresim na neki prihvatljiv nacin
i nista.
i vec godinama ne uspevam.i onda kada mi sva moguca resenja dileme propadnu,potisnem tu traumaticnu pomisao negde na dno malog mozga i zaboravim na nju.
i tako sam danas prolazila pored skupstine,slusam muziku,zurim negde i paf!!!ni od kuda pojavi se turban,moja nocna mora.i tako ja sedoh da napisem ovo.
scena dva:
pokretne stepenice
uprkos tome sto se desila pre scene jedan,ipak je bila manje potresna pa zasluzuje drugo mesto.
tek kada sam se letos nakon dva meseca u belom svetu vratila kuci shvatila sam sta me jako nervira u beogradu.i danas mi se to opet desilo i ponovo sam se iznervirala.
pokretne stepenice,sjajan izum kad covek zna da ih koristi.gde god sam bila i imala priliku da testiram taj karajnje simpatican ljudski izum.stepenice su funkcionisale na sledeci nacin – desna polovina je za one koji stoje i cekaju da im stepenice prenesu guzice iz tacke a u tacku b,leva polovina je za one koji se krecu preko stepenica,gore ili dole.
beogradjani ce shvatiti vaznost tog sistema tek kada za nekih sto godina dobiju metro,pa budu primorani da se spustaju u beskraj do zemljinog jezgra ne bi li uhvatili metro za posao.elem,kod nas ljudi imaju cudan obicaj da se rastrkaju po tim stepenicama,pod svim uglovima,na svim mogucim mestima,da cavrljaju,okrecu se i lade guzice.a ja veoma zelim da prodjem izmedju njih.tu nam se interesi naravno sukobljavaju,ali ja kao neko ko voli da pesaci i to da pesaci veoma brzo uvek imam zelju da ustedim ta dva metra preskacuci po dva stepenika pokretnih stepenica.a danas su se na tim istim spornim stepenicama,dve rasirile na dva stepenika,jedan ispod drugog i blokirale prolaz.tu sam se vac opasno iznervirala i zamolila me da mi dozvole da prodjem glasom blago drhtavim od nailazece nervoze i besa.i tako sam odlucila da od sada guram nesvesne korisnike ovog izuma i da se borim za svoja dva ustedjena metra.ako primetite da vas neko gurka na stepenicama uporno pokusavajuci da prodje,mozda sam ja.nemojte da me mrzite
scena tri:
john lennon
opet desila se pre prethodne dve,na autobuskoj stanici.
stojim na stanici i cekam autobus vrteci se gore dole po istoj.kad nailaze dve devojke ( ili zene sta ja znam) i jedna od njih mi upada odmah u oko i izmamljuje mi veliki osmeh.svojevoljno,ili silom prilika obucena potpuno u stilu sedamdesetih – farmerke iznad struka,skoro do sisa,zvonaste, i ispod vire neke kozne cipele.u farke zavucena neka kosulja,a preko neki sako onako kaki boje.frizura boje meda otprilike,negde iznad ramena,siske,nazad ravno a napred stepenovano samo od siski na dole.ko nekada sto se nosilo.i vrhunac – djozluci ko sto je imao dzon lennon.secaju se valjda svi lenonovih djozluka.e zbog te devojke ja sada slusam lennona celo vece.nisam ga slusala nekoliko meseci.i ako cita ovo evo masem joj.
a onome ko je izdrzao i procitao ovo do kraja,kupim mu jednom kao cokoladu
U pravu si, nije ni u svetu baš tako i tamo ima nebeskog naroda. 
