Ovaj moj čovek i ja se nekako nadjosmo. Valjda je usud tako odredio. E ako je on, onda, hvala mu. Slični smo, mislim moj čovek i ja. Nije tačno da se suprotnosti privlače. One se mogu dopasti jedna drugoj, ali na kratke staze jer nakon nekog vremena suprotnosti uvide da su suprotne (kako ovo sročih, svaka mi čast). I tako, suprotnosti koje su se na kratko srele, se lepo razidju. Ali istovetnosti se privlače i to na duge staze, jer posle kratkog vremena uvide da su iste, tj. slične. I tako, dve istovetnosti (ako im niko drugi dok traje probni rad ne zaprži čorbu), nastave da budu iste i da putuju zajedno u budućnost.
E, nas dvoje smo isti, odnosno slični. Oboje solisti, samostalni, volimo da imamo svoj prostor, radoholici smo oboje, pušimo oboje iste cigare, pijemo litre kafe, volimo jutarnje ćutanje, pse, naše dvorište i volimo da pravimo stvari. I decu, naravno volimo.
I zato što smo slični, i vodje oboje, iskustvo nam je pokazalo da nikada, ali baš nikada ne smemo biti na istom projektu a da se pre toga ne dogovorimo ko je glavni. U suprotnom, ima krvi do kolena po celoj avliji. Tako smo naučili da svako ima svoje zaduženje i da ovaj drugi može samo da mu pomaže po striktnim naredbama glavnokomandujućeg.
Jednom prilikom moj čovek je nešto pravio za nekog prijatelja. Treba da zavari neke kutije, ali nikako ono da nemasti da stoji da mu bude zgodno. Pozove me u pomoć. Ja kao svaka dobra ženica, odmah na poziv dragoga utanjim sve ringle na oba šporeta (kuvam na veliko za celu nedelju i to po 6-7 jela odjednom, plus kolači, puna nas je kuća, treba to naraniti) Dodjem ja sa sve keceljom oko struka, pravac iz kujne, osmeh na lice nabacim (dobro nije baš osmeh, više kez jer me prekida u poslu, kao da ja sedim tamo badjavna) i pitam šta veličanstvo želi.
Kaže, drži tu i tu.
Ja uvatim tu i tu gde je pokazao, a on meni namrgodjeno da nije pokazo tu, nego tuuuuu..
Kao ja nisam lepo uvatila na mesto na koje mi je pokazao. Kako i da vidim gde da uvatim, kad on onom ručerdom ko lopatom pokrije tri mesta za vatanje. Pokušam ja da ispravim svoj pogrešan korak i umilnim glasom mu kažem da mi lepo prstom pokaže gde da držim. Pogleda me poprečke, namršti vedje, ali mi ipak pokaza. E, to je to. Sad sam lepo uvatila. Držim ja tako dok on uključuje aparat za zavarivanje i normalno pomeram se. ali ne ruke, nego celo telo mi se klati. Ja bre ne mogu da stojim tako kao kip i da se ne zaklatim. Možda muški mogu jer su vežbali u vojsci, ali ja čim stanem počnem da se po malko klatim, a i vojsku nisam služila . Pa nisam ja bre gardista. Dreknu on na mene zašto se klatim, zar ja ne umem da stojim mirno. Ćutim ja i dalje, vidim nervozan, ne ide mu poso, ukočim se kao u vosku da su me izlili, ali i dalje se klatim, ali sasvim malo. Opsova on mene jer nije zavario dobro zato što ja ko pundrace u dupetu da imam. Kaže „Jel si ti bre toliko tupava da ne možeš pet minuta da stojiš mirno?“ Čuj, pet minuta. Pa ja ne mogu tako da stojim ni pet sekundi. Što su ti muškarci, uvek im je malo.
E tu mi prekipe, bacim ono gvoždje uz reči „E sad drži sam kolko oćeš dugačko“ i vratim se u kujnu.
Posle pola sata, kada je sam nekako zavario, viče „Maco, je l¬¬¬ kuvaš kafu“
Sad ću ti ja skuvati kafu, mislim se ja, ali odgovaram „daaaaaaa“ i stavljam džezvu.
Posle dva meseca, meni je u kancelariji trebala pomoć, i pitam moga čoveka da li hoće da mi pomogne. Hoće, kaže, pa nije glup da ne nauči. Uvek je on meni bio podrška i oslonac.Zahvalim se ja njemu i čekam. Dodje moj čovek, sede za kompjuter, ja mu pokazah šta treba, ispisa on na papiru kratki podsetnik i krenu da radi. Ja za drugim računarom radim nešto drugo.
Posle dva minuta čujem „Maco, dodji da vidiš ovo“. Pokažem mu i odem za svoj sto. Posle tri minuta „Maco, a kako ovo?“. Pokažem opet.
Posle tri minuta opet „Maco, šta sa ovim treba da radim?“. Ustanem, pokažem, vratim se na svoje mesto. Sve strpljivo i fino, staloženo.
Posle pet minuta on opet „Maco, kako sad?“. E tu mi se otvore svi ventili sigurnosti i dreknem
„Pa ne mogu da verujem da si toliko tupav. Da sam sama radila do sad bih ga uradila. Ovako, niti je to uradjeno niti sam ja moj deo uradila. Ne mogu da verujem da ne možeš to da zapamtiš“.
Nasmeja se kiselo moj čovek i reče „Vraćaš,vraćaš. Ako.“
Uradi jadničak domaći zadatak, kako, samo on zna. Sve sam sutradan iskontrolisala, da on ne vidi jer ipak moram da vodim računa i o njegovom egu. Dobro je uradio, pametan je moj čovek.
Od tada, reč tupav koristimo u šali, onako uz osmeh.
Da smo suprotnosti ne bi se razumeli nikad. Ovako, kao istovetnosti ipak imamo šansu, normalno uz pravilno i pametno žensko rukovodjenje.
E, nas dvoje smo isti, odnosno slični. Oboje solisti, samostalni, volimo da imamo svoj prostor, radoholici smo oboje, pušimo oboje iste cigare, pijemo litre kafe, volimo jutarnje ćutanje, pse, naše dvorište i volimo da pravimo stvari. I decu, naravno volimo.
I zato što smo slični, i vodje oboje, iskustvo nam je pokazalo da nikada, ali baš nikada ne smemo biti na istom projektu a da se pre toga ne dogovorimo ko je glavni. U suprotnom, ima krvi do kolena po celoj avliji. Tako smo naučili da svako ima svoje zaduženje i da ovaj drugi može samo da mu pomaže po striktnim naredbama glavnokomandujućeg.
Jednom prilikom moj čovek je nešto pravio za nekog prijatelja. Treba da zavari neke kutije, ali nikako ono da nemasti da stoji da mu bude zgodno. Pozove me u pomoć. Ja kao svaka dobra ženica, odmah na poziv dragoga utanjim sve ringle na oba šporeta (kuvam na veliko za celu nedelju i to po 6-7 jela odjednom, plus kolači, puna nas je kuća, treba to naraniti) Dodjem ja sa sve keceljom oko struka, pravac iz kujne, osmeh na lice nabacim (dobro nije baš osmeh, više kez jer me prekida u poslu, kao da ja sedim tamo badjavna) i pitam šta veličanstvo želi.
Kaže, drži tu i tu.
Ja uvatim tu i tu gde je pokazao, a on meni namrgodjeno da nije pokazo tu, nego tuuuuu..
Kao ja nisam lepo uvatila na mesto na koje mi je pokazao. Kako i da vidim gde da uvatim, kad on onom ručerdom ko lopatom pokrije tri mesta za vatanje. Pokušam ja da ispravim svoj pogrešan korak i umilnim glasom mu kažem da mi lepo prstom pokaže gde da držim. Pogleda me poprečke, namršti vedje, ali mi ipak pokaza. E, to je to. Sad sam lepo uvatila. Držim ja tako dok on uključuje aparat za zavarivanje i normalno pomeram se. ali ne ruke, nego celo telo mi se klati. Ja bre ne mogu da stojim tako kao kip i da se ne zaklatim. Možda muški mogu jer su vežbali u vojsci, ali ja čim stanem počnem da se po malko klatim, a i vojsku nisam služila . Pa nisam ja bre gardista. Dreknu on na mene zašto se klatim, zar ja ne umem da stojim mirno. Ćutim ja i dalje, vidim nervozan, ne ide mu poso, ukočim se kao u vosku da su me izlili, ali i dalje se klatim, ali sasvim malo. Opsova on mene jer nije zavario dobro zato što ja ko pundrace u dupetu da imam. Kaže „Jel si ti bre toliko tupava da ne možeš pet minuta da stojiš mirno?“ Čuj, pet minuta. Pa ja ne mogu tako da stojim ni pet sekundi. Što su ti muškarci, uvek im je malo.
E tu mi prekipe, bacim ono gvoždje uz reči „E sad drži sam kolko oćeš dugačko“ i vratim se u kujnu.
Posle pola sata, kada je sam nekako zavario, viče „Maco, je l¬¬¬ kuvaš kafu“
Sad ću ti ja skuvati kafu, mislim se ja, ali odgovaram „daaaaaaa“ i stavljam džezvu.
Posle dva meseca, meni je u kancelariji trebala pomoć, i pitam moga čoveka da li hoće da mi pomogne. Hoće, kaže, pa nije glup da ne nauči. Uvek je on meni bio podrška i oslonac.Zahvalim se ja njemu i čekam. Dodje moj čovek, sede za kompjuter, ja mu pokazah šta treba, ispisa on na papiru kratki podsetnik i krenu da radi. Ja za drugim računarom radim nešto drugo.
Posle dva minuta čujem „Maco, dodji da vidiš ovo“. Pokažem mu i odem za svoj sto. Posle tri minuta „Maco, a kako ovo?“. Pokažem opet.
Posle tri minuta opet „Maco, šta sa ovim treba da radim?“. Ustanem, pokažem, vratim se na svoje mesto. Sve strpljivo i fino, staloženo.
Posle pet minuta on opet „Maco, kako sad?“. E tu mi se otvore svi ventili sigurnosti i dreknem
„Pa ne mogu da verujem da si toliko tupav. Da sam sama radila do sad bih ga uradila. Ovako, niti je to uradjeno niti sam ja moj deo uradila. Ne mogu da verujem da ne možeš to da zapamtiš“.
Nasmeja se kiselo moj čovek i reče „Vraćaš,vraćaš. Ako.“
Uradi jadničak domaći zadatak, kako, samo on zna. Sve sam sutradan iskontrolisala, da on ne vidi jer ipak moram da vodim računa i o njegovom egu. Dobro je uradio, pametan je moj čovek.
Od tada, reč tupav koristimo u šali, onako uz osmeh.
Da smo suprotnosti ne bi se razumeli nikad. Ovako, kao istovetnosti ipak imamo šansu, normalno uz pravilno i pametno žensko rukovodjenje.
