Немам пријатеља са којим бих разговарао, својом кривицом.
Живот на селу. Четрдесет једна година. Троје деце од по око 10 година. Однос са супругом непостојећи. По сопственом признању, замрзела ме. Радимо од куће обоје. Усамљен, пријатељства са друговима прекинута, прекинут контакт са сестром и оцем. У свему супруга имала улогу. Спавам у кућној канцеларији на фотељи дуже од годину дана. На послу (неки ИТ) безбројни кругови отказа од почетка године. И даље актуелна извлачења несрећних добитника.
Депресија. Сан 3-4 сата дневно.
Финансијски можда изводљиво да одем од куће и породице (децу судови очевима не дају, а и не знам да ли би желела са мном), али поред извесног натезања и упитне изводљивости да са додатним трошковима становања преживим финансијски, остаје упитна воља да се живи.
Покушавам да радим по кући (ручак 2-3 дана недељно, веш, чишћење, домаћи са децом, научио сам и торту да им правим), идем на неку рекреативну кошарку једном недељно (тамо су махом момци којима могу отац да будем).
Код психолога сам ишао пре неколико година (исто везано за брак), али сам данас овде где сам. Нисам прељубник, коцкар, ни алкохоличар. Не пијем уопште, у кладионице не идем. Телефон који имам три године има 12 сати разговора, укључујући позиве кол-центрима.
Нити видим светло, нити имам идеју у ком смеру бих ишао. Једино што ме тера да ово пишем је жеља да деца не испаштају због мене.
Живот на селу. Четрдесет једна година. Троје деце од по око 10 година. Однос са супругом непостојећи. По сопственом признању, замрзела ме. Радимо од куће обоје. Усамљен, пријатељства са друговима прекинута, прекинут контакт са сестром и оцем. У свему супруга имала улогу. Спавам у кућној канцеларији на фотељи дуже од годину дана. На послу (неки ИТ) безбројни кругови отказа од почетка године. И даље актуелна извлачења несрећних добитника.
Депресија. Сан 3-4 сата дневно.
Финансијски можда изводљиво да одем од куће и породице (децу судови очевима не дају, а и не знам да ли би желела са мном), али поред извесног натезања и упитне изводљивости да са додатним трошковима становања преживим финансијски, остаје упитна воља да се живи.
Покушавам да радим по кући (ручак 2-3 дана недељно, веш, чишћење, домаћи са децом, научио сам и торту да им правим), идем на неку рекреативну кошарку једном недељно (тамо су махом момци којима могу отац да будем).
Код психолога сам ишао пре неколико година (исто везано за брак), али сам данас овде где сам. Нисам прељубник, коцкар, ни алкохоличар. Не пијем уопште, у кладионице не идем. Телефон који имам три године има 12 сати разговора, укључујући позиве кол-центрима.
Нити видим светло, нити имам идеју у ком смеру бих ишао. Једино што ме тера да ово пишем је жеља да деца не испаштају због мене.

Izvinjavam se.