Tuga....kada naidje.....

Moj zivot

Ko da je moj zivot osudjen na stradanja:
Zlo zajedno s camom mene vecno kusa;
Ko da mi je zivot lisen svih nadanja,
Od tuge i rana skapava mi dusa.

Ja uvek dajem patnjama svoj udeo;
Mene je dopao udes nezavidan.
Oduvek sam mnogo trpeo,zudeo,
Od came mi dusa katkad zarida.

Tmurna daljina-radost,srecu obecava,
A pridjem li-uzdasi i suze taste,
Odjednom se smrkne,pocinje mecava
I rusi cudesne,divne slike maste.

Shvatio sam nuznost zivotnih obmana,
Ne ropcem protiv kobnog svog udesa.
Ne pati mi dusa od came,od rana,
U stradanju nema pomoci,ni cudesa.

Sergej Jesenjin

love_230.jpg
 
Smrt ljubavnika



Divani će naši bit mirisa puni,
Duboki ko rake, s ležajima mekim,
Na stolcima cvijeće što se tiho truni,
Procvjetalo za nas pod nebom dalekim.

Rasipljući strasno posljednje topline,
Naša srca dva će kao zublje sjati,
Dvostruki će traci od svjetlosti njine
Na zrcalu duša jedan odraz dati.

A u veče modro nadnaravna sjaja
Jedan ćemo blijesak izmijenit jedini
Kao dugi jecaj u znak oproštenja;

Odškrinuvši vrata, tad Anđel će ući
Da radosnom kretnjom oživi u tmini
Ogledala mutna i ugasle luči. Ch. Baudelaire

( Anđeo smrti u duši koja gori
sa sviješću o ljubavi se bori
njegov je korak snažan i strašan
ali i kamen je ljubavi gladan)

Sarl Bodler
 
I dok te dodirima čitam
i prepoznajem rukopise drugih po tvojim bokovima,
samo pokušavam da budem bolji
nego što od mene navikla si.
Želim da dodam par redaka po tijelu tvome,
načinjenih mojim prstima,
da zapišem svoj cjelov na kapcima tvojim,
a versom od osmjeha osušim ti suze na obrazima.

1292420812-O8D2YIU.jpg
 
Tuga U Kamenu

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

I krvlju tu pa tu
materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

I sekira kad ljuto
zaseče dub;

i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

Sloboda robu, - odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.

Sve zove, -
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

Momčilo Nastasijević
 
Sivi spoj slepih časova
opkoljava nas i lovi,
kao talasi, kao oblaci,
grozomorni, teški,
kao tuge,
kojim nas daruju.

Gde smo?
Šta hoće ove tuge?
Zašto nam prilaze,
i kuda vode...
Uvek iste,
na isti način.

Nagota im tolika
da to više i nije.
Na nejav i na nenad
lice, i na stud,
koji ništa ne nudi,
i ništa ne čeka.

Niti ih ubijamo,
niti nas ubijaju!
Samo rastu, bez predaha,
u ne znam šta,
bez ičeg u šta bi zurile,
i slepe...

Tuga - J.R.Jimenez
stunningmesh-sad21.jpg
 
Poslednja izmena:
Branko V. Radičević
(1925 - 2001)


Ljubomora

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.
 
Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Santic
o-KIRSTY-570.jpg
 
Jesen je tuzna
od kisa raskvasen put
sam protiv vjetra
umoran kao list zut

Sad kad sam bez tebe
dusa mi ozebe
i moja ljubav
umire za tebe

U srcu mome
tuga golema

Na tvome dlanu
pise da jos sam tvoj
latice govore
kao da volis me jos

Ponekad pomislim
zasto da postojim
bez tebe ja se
ni smrti ne bojim.
 
It__s_A_Rainy_Day__by_RedFraction.jpg

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica,
napiši pesmu.
Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova.
Popuni moje margine,
uguši me jezičkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve čemu tu nije mesto.
Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.

Rina Sing Poetika zudnje
 
Moj jastuk me gleda svako veče
Prazan kao nadgrobni kamen znadoh da če toliko da peče
Kada ostanem sam
Kada nema tvoje kose da poljubac joj dam!
Sam ležim, potpuno tih je dom
I kandilo ugasilo
I pružam ruke ka telu tvom
Da zagrlim te strasno
Pa naginjem ka tebi vrela usta,
Al ljubim samog sebe i soba je pusta
Kada se naglo prenem –
Svud samo muk je noći ledene,
Zvezda na nebu podrhtava –
O gde je tvoja kosa crvena
Gde su ti slatka usta?

U svakom veselju sad bol znam,
U svakom vinu jad moram piti;
Ne slutih koliko će gorko biti
Kada ostanem sam,
Sam i bez tebe kad moram biti!


Herman Hese -Bez tebe
top800.jpg
 
TUGA

У ведрој ноћи, покрај мене,
Чује се часом вапај тајни
К'о уздах целе васељене,
Патнички узвик, крик очајни.

Час неосетно, тихо струји
Ко један трепет тужних жица,
Час страховито кобно хуји
Ко јато црних злослутница.

Ко тужи тако? Живи људи?
Ил' моја љубав, јади стари?
Ил' туђе наде, туђе жуди?
О, шта то мари, шта то мари!

Ја плачем кад и други страда,
Кад туђа срећа ко цвет вене.
За мене нема туђих јада:
Што боли другог, боли мене.

Плачи ми, душо, кад у нама
Још има суза да се редом
Проспу над туђим несрећама
И неисцрпном нашом бедом!

О, каке сласти, да се рида
Безумно, силно! Да се грца,
И мученички живот кида
При сваком куцњу бедног срца,

У очајању, у самоћи,
Међ' јоргованом и јасмином,
У загрљају ведре ноћи,
Под доброћудном месечином!

Milan Rakic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top