Tribina: Srbija pre Nemanjića

Evo jednog pogleda na stanje u Srbiji od kraja 11-og veka do bitke na Tari 1150, s posebnim osvrtom na Stefana Nemanju, odnosno ko je bio Stefan Nemanja `pre Stefana Nemanje`

.Увод
Средњовековни извори не доносе превише вести о догађајима из живота Стефана Немање пре него што је постао велики жупан, све је магловито и неразјашњено. Основни подаци који се тичу овог периода Немањиног живота забележени су из пера његових синова, Светог Саве и Стефана Немање Другог – пуно познатијег као Стефан Првовенчани, и монаха Доментијана, док византијски извори доносе уопштено вести о дешавањима у Рашкој и само понешто се, што директно што индиректно, може сазнати о великом жупану Вукану, великом жупану Урошу Првом и његовим синовима, такође, великим жупанима, Урошу Другом Примиславу, Белошу и Деси.
Оно што је досад поуздано утвђено је 1113. година као година Немањиног рођења и 1166. као година када је постао велики жупан и ступио на рашки престо.[1] Историографија је одавно прихватила да је отац Стефана Немање био извесни властелин по имену Завида, иако је повремено било покушаја да се ово оповргне. Позната су и имена тројице Немањине рођене браће – Тихомир, Страцимир и Мирослав.[2]
Наредне стране имају за циљ да расветле битне моменте из живота Стефана Немање који су претходили ступању на престо Рашке.

1. Србија уочи Немањиног рођења
Познато је да се крајем 11-ог и почетком 12-ог века на рашком престолу налазио велики жупан Вукан. Више вести о овом српском великом жупану забележила је Ана Комнина у свом делу `Алексијада`. Тако Ана Комнина бележи везано за догађаје из периода 1085 – 1090. да гувернер Драча, Јован Дука, „током свог једанаестогодишњег боравка у Драчу, преотео je многе тврђаве које су биле под Вуканом (Βολκάνου)“.[3]
Чини се да је након ових дешавања из 1085 – 1090. године склопљен некакав мировни уговор између Вукана и Византијаца јер се из писама које је 1091. године цар Алексије Први Комнин упутио Јовану Дуки и представницима власти у Драчу тако може схватити.
У писму упућеном Јовану Дуки цар, између осталог, пише „бојим се да и сам Вукан (τον Βολκάνον) непријатељство против нас снује и усто да нам јавиш ο приликама у Далмацији (τα κατά την Δαλματίαν) као и о самом Вукану, да ли остаје при мировним уговорима (јер ми се свакодневно доносе не добре вести ο њему), да бисмо се, сазнавши нешто сигурније, боље припремили против његових сплетки“. Пишући представницима власти у Драчу, цар недвосмислено каже да је дознао „да Вукан опет ради против нас“.[4]
Ана Комнина о великом жупану Вукану бележи да је то „човек који je држао сву власт у Далмацији (το παν της αρχής των Δαλματών φέρων)“, а њега лично описује као неког ко је „вешт на речи и вешт на делу“.
Изгледа да је цар Алексије Први Комнин добро знао с ким има посла и само две године након што је упутио упозоравајућа писма Јовану Дуки и властима Драча, догодило се да велики жупан Вукан, 1093 – 1094. године, обнавља непријатељства према Царству „и домогавши се самог Липљана (το Λιπένιον) запали га ватром.“ Цар је био принуђен да сакупи довољно војске и на њеном челу упутио се ка Србији.[5]
Када је велики жупан Вукан сазнао да је цар с војском стигао у Скопље послао му је своје људе с предлозима за мир и објашњењем за свој поступак. Када су стигли у Скопље посланици рашког великог жупана су пренели цару да је њихов господар спреман да се повуче из Липљана на претходне положаје и да више неће нападати Царство, а као гаранцију за то вољан је да цару упути своје рођаке као таоце. Алексије Први Комнин је тиме био задовољан и прихватио је мировне услове који су му били предложени. Посланици рашког жупана су том приликом пренели цару да одговорност за напад на Липљан сносе византијски заповедници из пограничне области јер су „вршили разне упаде и нанели не малу штету Србији (τη Σερβία)“, па је њихов господар био принуђен да војно делује. Пошто је мир био договорен Алексије Први Комниин се запутио назад у Цариград.[6]
Међутим, Вукан се није придржавао онога што је обећао цару и није послао таоце „него je одлагао из дана у дан“, иако „je примио разна писма царева, који га je подсећао на уговоре и обећања“, већ „je кренуо у пљачку ромејских земаља.“
Видевши да Вукан нема намеру да испуни обећања која му је преко посланика упутио, цар опреми довољно војних снага и упути их на Србију. Византијска војска под командом царевог синовца Јована, сина севастократора Исака Комнина, стигла је на границу са Србијом и улогорила се насупрот Звечана. Жупан Вукан, будући да је већ имао искуства у оваквим ситуацијама, довољно храбар и смео, послужио се лукавством, па је послао своје људе Јовану, убеђивајући га да ће испунити дато обећање и послати таоце. Ово све је велики жупан учинио како би заварао Јована. Добро припремивши своје снаге, Вукан је у току ноћи упао у византијски војни логор. Изненадни ноћни препад рашког жупана уродио је плодом и „највећи део ромејске војске погибе“ а сам Јован се једва спасао, повлачећи се ка Цариграду. Овај успешни ноћни препад и панично повлачење византијских трупа охрабрило је Вукана и он с својом војском пређе границу и поче да пустоши царске земље, стигавши до Скопља и Врања.[7]
Цар Алексије Први Комнин је поново био принуђен да се лично стави на чело војске и крене на Србе.
Чим је дознао да се цар на челу византијске војске приближава његовој граници, схвативши да је враг однео шалу, Вукан упути посланике, обећавајући да ће одмах, лично доћи у царев логор и предати обећане таоце. Цар је ово прихватио, и стварно, Вукан се пред њим појави „водећи са собом рођаке и изабране жупане (των ζουπάνων) и радо предаде цару као таоце своје синовце по имену Уроша и Стефана Вукана (Οΰρεσιν καλούμενον και Στέφανον τον Βολκάνον) и остале, њих до двадесет на броју.“[8]
Следећи помен великог жупана Вукана везан је за дешавања из 1106. године, када су Срби поново дошли у сукоб с Византијом. И овога пута Вукан је замолио цара за мир и послао му тражене таоце. Ово је био последњи пут да Ана Комнина бележи вести које се тичу великог жупана Рашке.[9]
Стефан Првовенчани бележи да је нешто пре рођења његовог оца „био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније“ и да су Завиди, Немањином оцу, „браћа му завишћу одузела земљу“, па је био приморан да се склони „у место рођења својега, по имену Диоклитија.“[10] Нажалост, речи Стефана Првовенчаног нису прецизно временски одређене и уопштено доносе вести о стању у држави пре рођења његовог оца, али се може разумети да се односе на првих десетак година 12-ог века.
Србија је на крају 11-ог и почетком 12-ог века морала имати унутрашњу политичку стабилност, то се може закључити на основу војног деловања великог жупана Вукана против Византије, јер да је другачије једнаставно не би били могући тако учестали напади Срба на територију Царства. Међутим, на почетку 12-ог века постоји и известан временски период унутрашњег сукоба о којем Стефан Првовенчани пише. Приметна је међусобна контрадикторност историјских извора о стању у Србији на почетку 12-ог века која се једино може објаснити тиме да је период нестабилности наступио након смрти великог жупана Вукана. Дакле, „велики метеж“ о којем Стефан Првовенчани пише, или барем његов почетак, односио би се на раздобље после 1106. године, јер је то година када Ана Комнина последњи пут помиње великог жупана Вукана, а пре 1113. године и Немањиног рођења у Зети које је уследило након Завидиног напуштања Рашке.



[1] Реља Новаковић, Кад се родио и кад је почео да влада Стеван Немања, Историјски гласник 3 – 4 (1958), 165 – 192.
[2] Љубомир Ковачевић, Неколико питања о Стефану Немањи, Глас СКА 58 (1900), 1 – 106. За мишљења да Завида није отац Немањин вид. Станоје Станојевић, О Немањином оцу, Старинар 5 (1930), 3 – 6; Ђорђе Сп. Радојичић, Завида отац хумског кнеза Мирослава, Јужнословенски филолог, Београд 1958, 255 - 261.
[3] Византијски извори за историју народа Југославије III, уред. Г. Острогорски – Ф. Баришић, Београд 1966, 383.
[4] Исто, 384, 385.
[5] Исто, 386.
[6] Исто, 386, 387.
[7] Исто, 387, 388.
[8] Исто, 388, 389.
[9] Исто, 390.
[10] Љиљана Јухас-Георгиевска, Стара српска књижевност у 24 књиге: Стефан Првовенчани: Сабрани списи, Српска књижевна задруга, Београд 1988, 64. (= Првовенчани).
 
2. Порекло и рођење Немањино
Након вишедеценијске владавине велики жупан Вукан нестаје с историјске позорнице. Био је то одлазак једног снажног, способног и одлучног вође према којем су поштовање имали и његови највећи противници. Недостатак `чврсте руке` за последицу је имао појаву политичких трзавица у Рашкој, почео је „велики метеж“ и борба за Вуканово наслеђе.
Византијски извори о овом периоду нестабилности у Рашкој не доносе никакве вести и само понешто се посредно може сазнати на основу писања Стефана Првовенчаног.
Као што је већ раније поменуто Стефан Првовенчани је оставио драгоцене податке који се тичу Немањиног порекла, које је, како изричито каже, „сам слушао“. У том немирном добу Немањином оцу Завиди су браћа „завишћу одузели земљу“ и он је био приморан да се склони „у место рођења својега, по имену Диоклитија.“[11]
Иако оскудне, ове вести нам доносе битна сазнања о Немањином пореклу, па тако сазнајемо: да је Завида рођен у Дукљи, а како је стекао „земљу“ у Рашкој не може се прецизније рећи; да је имао барем двојицу браће, док разлог због којег су браћа протерала Завиду није најјаснији као ни то да ли су у питању била његова рођена браћа; такође, може се као оправдано заузети мишљење да су и Завидина браћа пре избијања сукоба имала своје земљишне поседе.
Нажалост, Стефан Првовенчани не прецизира какаву је то „земљу“ Завида имао у свом поседу, па се одговор на ову нејасноћу мора потражити посредним путем.[12]
Од посебне важности за разумевање овог проблема је материјална заоставштина Завидиних синова и унука. Наиме, на основу ктиторских делатности Завидиних потомака може се приметити изразита концентрација изградње цркава у области Полимља. Тако је велики жупан Стефан Немања подигао манастир Вољевац на ушћу Бистрице у Лим, познатији као Богородица Бистричка.[13] Манастир Ђурђеве Ступове код Берана, на левој обали реке Лим, подигао је „раб Божији Стефан жупан Првослав, син великаго [жупана Тих]омира, синовац светога Симеона Немање“, највероватније на `чести` свог оца великог жупана Тихомира .[14] Цркву Светог Апостола Петра у Бијелом Пољу на Лиму подигао је „син Завидин, а именом раб божији Стјепан Мирослав кнез хумски“.[15] Овде ваља напоменути да је кнез Мирослав владао Хумском земљом у чији састав није улазила област Полимља, па се може закључити да је цркву Светог Петра подигао на својој очевини, то јест, `чести` Завидиној.[16] Наведене ктиторске делатности упућују на могућност да је Полимље, или барем средњи и горњи ток ове реке, односно жупе које су се ту налазиле, заправо, `земља Завидина`.[17]
Завида се, прогнан од своје браће нашао у избеглиштву у Зети а сасвим извесно је да су с њим били и његови синови Тихомир, Страцимир и Мирослав. У Зети 1113. године Завида добија још једног сина „нареченога у светом крштењу Стефана Немању“ који „изиђе из бедара оних који су господовали српском земљом, међу својом браћом по рођењу најмањи“.[18] Након рођења дете је примило „латинско крштење“. О првим годинама Немањиног живота не може се ништа прецизније рећи, изузев да је рано детињство провео у Зети


[11] Исто.
[12] О значењу термина `земља` у средњовековној српској држави вид. Синиша Мишић, „Земља у држави Немањића“, Годишњак за друштвену историју IV, 2 - 3 (1997), Београд 1999, 133 – 146.
[13] Маријан М. Премовић, Средње и доње Полимље и горње Подриње у средњем веку: докторска дисертација, Универзитет у Београду: Филозофски факултет, Београд 2013, 181. (= М. Премовић 2013).
[14] Срђан Пириватрић, О Стефану Првославу, ктитору цркве Светог Георгија у Будимљи, Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија, Зборник радова, ур. Б. Тодић, Беране - Београд 2011, 53-68.
[15] Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи I (1902), 3.
[16] М. Премовић 2013, 181.
[17] За појмове `чест` и `честник` вид. Милош Благојевић, „Српске удеоне кнежевине“, Зборник радова Византолошког института 36, Београд (1997), 45 - 62.
[18] Радмила Маринковић, Стара српска књижевност у 24 књиге: Доментијан: Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, Српска књижевна задруга, Београд 1988, 238. (= Доментијан). С обзиром да је Стефан Немања најмлађи од браће и да је рођен у Зети може се претпоставити да је Завида напустио Рашку са тројицом својих синова – Тихомиром, Страцимиром и Мирославом.
 
3. Долазак у „столно место“
Без разумевања компликованих међусобних односа византијског царства и угарске краљевине није могуће у потпуности схватити дешавања у Рашкој. Односи ове две велике средњовековне државе у 12-ом веку били су промењљиви, најчешће затегнути, а њихово узајамно расположење по принципу спојених судова преносило се на све околне народе, самим тим и на Србе.
Након смрти цара Алексија Првог Комнина августа 1118. године на византијски престо сео је његов син Јован Други Комнин. Нови цар је већ 1119. године открио заверу у којој су учествовале његова мајка и сестра које је потом натерао да се повуку у манастир. Већ 1121. године обновљена је византијску власт над југозападним делом Мале Азије, па је цар Јован Други могао да се посвети приликама на Балкану. У бици код Старе Загоре у данашњој Бугарској 1123. године царска војска је победила Печенеге, варварско племе које је дуги
низ година узнемиравало северне границе царства и византијске поседе у Тракији.[19]
Само што се решио опасности варварских Печенега за цара Јована Другог Комнина јавили су се нови проблеми, на северозападним границама царства Срби су подигли устанак и „срушише тврђаву Рас“, а заповедник византијског утврђења Критопл спас је пронашао у бекству. Уједно, био је ово почетак двогодишњег византијско-угарског рата.[20]
Вести Ане Комнине да су Срби 1127. срушили византијско војно утврђење у Расу упућује на то да је оно морало постојати и коју годину раније. Када је Византија дошла у посед Раса није познато, али сва је прилика да се то догодило у првој половини двадесетих година 12-ог века, највероватније након успешне војне кампање против Печенега 1123. године.[21]
Завида се са својим синовима вратио у „столно место“, свакако пре избијања српске побуне, јер се Стефан Немања налазио у Рашкој још док није „одрастао до младићства“, недвосмислено, био је још дете, што се посредно може закључити из писања Стефана Првовенчаног[22] а дететом се по средњовековним схватањима може сматрати само особа која је млађа од 14 – 15 година.[23] Свети Сава потврђује писање свог брата и о оцу пише да „када је био дете примио је два крштења“.(24)
Дакле, по доласку из Зете Немања „се удостоји да прими друго крштење из руку светитеља и архијереја усред српске земље, у храму светих и свеславних и врховних апостола Петра и Павла“.[25] Последице `Великог раскола` из 1054. и све веће удаљавање Рима и Цариграда у погледу црквених питања морали су се осетити и у Србији, па уопште не би било немогуће да је Немањино `друго крштење` по `грчком обреду` било на инсистирање Византијаца. Ако се ово прихвати као разумна претпоставка, онда се Завида вратио у Рашку као византијски штићеник а време његовог повратка би морало бити приближно времену византијског запоседања Раса, то јест, после 1123. и византијске победе над Печенезима, а пре 1127. године и избијања побуне Срба.[26]


[19] Тибор Живковић, „Синови Завидини“, Зборник Матице српске за историју 73, Нови Сад (2006 ), 7 – 25. (= Синови Завидини 2006).
[20] Византијски извори за историју народа Југославије IV, уред. Г. Острогорски – Ф. Баришић, Београд 1971, 14 – 17. (= ВИИНЈ IV).
[21] Синови Завидини 2006, 7 – 25.
[22] Првовенчани, 65.
[23] О седам узратса у животу човека вид. Срђан Пириватрић, „Манојло I Комнин, `царски сан` и `самодршци области српског престола`, Зборник радова Византолошког института 48, Београд (2011), 97.
[24] Димитрије Богдановић, Стара српска књижевност у 24 књиге: Свети Сава: Сабрани списи, Српска књижевна задруга, Београд 1986, 118.
[25] Првовенчани, 65.
[26] Синови Завидини 2006, 7 – 25.
 
4. Византијско-угарски рат и његов утицај на Рашку
Сукоб између Византије и Угарске тињао је дуже време. Краљ Стефан Други који је на угарском престолу наследио свог оца Коломана затражио је од Јована Другог Комнина да његовог стрица Алмоша протера из Византије, бојећи се да би овај уз царску помоћ могао да му преотме краљевство.[27] Наиме, Коломан је ослепео свог старијег брата и његовог сина још раније – негде пред своју смрт – и заточио их у један манастир на Дунаву. Након Коломанове смрти Алмош је искористио привремену пометњу у Угарској која је настала због краљеве смрти и 1116. године побегао у Византију.[28]
Пошто је захтев Стефана Другог глатко одбијен од стране Јована Другог Комнина, угарска војска „пређе реку Истар“ и поче да пустоши византијске територије. Цар сазнавши за ово скупи „савезничку војску“ и крену на Угре.[29]
„У тο време и Срби, далматски народ (Σέρβιοι, ε-8-νος Δαλ-ματικών), припремајући одметништво срушише тврђаву Рас (το 'Ράσον ... φρούριον)“, бележи Јован Кинам.[30] Сва је прилика да је устанак Срба брзо угушен тако што их цар „до ногу потуче и принуди на мир“, додаје Никита Хонијат. Том приликом Византијци су узели „мноштво заробљеника“ који су потом насељени у околину Никодемије.[31]
Борбе између Угара и Византије углавном су се водиле око Дунава. Византијске снаге су освојиле „Франкохорион (Φραγγοχωρίου) најплоднији део хунске земље који се... шири између река Caвe (Saooßou) и Истра“. Писац очигледно овде мисли на област Срема у данашњој Србији, која се простире између Дунава и Саве. Исход борби које су вођене имао је за последицу повлачење Угара преко Дунава. Није прошло пуно времена византијски цар с Угарима „склопи и на врло користан начин углави мир“.[32]
Шта се у време византијско-угарског рата догађало са Завидом и његовом породицом није најјасније и о томе постоје различита мишљења, али се може тврдити да након ових дешавања Завидини трагови заувек нестају и не могу се више ни посредно пратити. С обзиром на исход рата и `провизантијску оријентацију` Завидине породице, његовим синовима су безбедност и права морала бити загарантована од стране Цариграда.
Након завршеног рата угарски краљ Стефан Други, пошто сам није имао деце, послао је у Србију своје представнике да испросе Јелену, ћерку рашког великог жупана Уроша Првог, за жену Бели Слепом - Алмошевом сину. До склапаља брака је убрзо дошло па је ћерка великог жупана Рашке након смрти Стефана Другог и проглашења за краља њеног мужа Беле Слепог 1131. године, постала краљица Угарске. Овим браком српској држави и њеној владајућој породици значајно је порастао углед.[33]
Ако је веровати писању Стефана Првовенчаног његов отац Стефан Немања је добио своју „чест отачаства“ када је одрастао до „младићства“. Дакле, то би морала бити старосна доб између 15-е и 25-е године живота и чинила би временски оквир од 1128/1129. до 1138/1139. године. Сва је прилика да је до тога дошло после склапања византијско-угарског мира, свакако у тридесетим годинама 12-ог века. С обзиром да је Немања био најмлађи од браће то су онда Тихомир, Страцимир и Мирослав морали добити своје `чести` најкасније када и он. Немања је као `чест отачаства` добио жупе „по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке“[34], па је за претпоставити да су и његова браћа добила `чести` које су биле сличне величине.
Збирно посматрано Завидини синови су управљали поприлично великом територијом и остаје као отворено питање да ли је у Рашкој такво стање било могуће док се на месту великог жупана налазио Урош Први.
Негде у то време, када су Завидини синови добили своје `чести`, Белош, средњи син великог жупана Уроша Првог, напустио је Рашку и отишао код свог зета и сестре у Угарску – тамо ће, нешто касније, изградити блиставу политичку каријеру.[35] Уз Уроша Првог су остали најстарији и најмлађи син, Урош Други Примислав и Деса. Да ли су Урош Други и Деса имали своје `чести` и где су се оне налазиле није могуће са сигурношћу тврдити, али се чини да је Урош Други био уз свог оца а Деса у Захумљу.[36] Уколико се овакво стање узме као прихватљиво Урош Други као најстарији син и наследник престола би био уз свог оца великог жупана Уроша у Расу, најмлађи Деса би имао своју `чест` на крајњем западу државе - Захумље, док би територија Рашке, изузев централне области, била издељена између Стефана Немање и његове браће.
Иако оваква расподела територије делује помало збуњујуће и необично, заправо, у позадини се крије добро промишљена политика и стратешки интерес византијског царства, а све заједно била би последица исхода византијско-угарског рата. Дакле, ствари у Рашкој су уређене тако да Урош Први буде на месту великог жупана, упркос томе што се војно супротставио Византији и очигледно био проугарски настројен. Међутим, он је морао да прихвати `старе` обавезе које су рашки владари имали према Царству а веома је могуће да су оне овом приликом биле и увећане.[37] С друге стране, Стефан Немања и његова браћа као византијски штићеници добили су порилично велике области на управу. На овај начин у Рашкој је успостављен `balance of the power` - равнотежа сила између проугарске и провизантијске струје. Испоставиће се да је ово било добро решење јер је мир потрајао готово читавих 20 година.[38]

[27] ВИИНЈ IV, 6, 7.
[28] Исто, 7, нап. 3.
[29] Исто, 7 – 9.
[30] Исто, 14.
[31] Исто, 116 – 117.
[32] Исто, 118 – 119.
[33] Јованка Калић, „Рашки велики жупан Урош II“, Зборник радова Византолошког института 12, Београд (1970), 21 - 38.
[34] Првовенчани, 65.
[35] Јованка Калић, „Жупан Белош“, Зборник радова Византолошког института 36, Београд (1997), 63 - 81.
[36] Тибор Живковић, Портрети српских владара, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд (2006), 154 – 173.
[37] ВИИНЈ IV, 116.
[38] Синови Завидини 2006, 7 – 25.
 
Poslednja izmena:
5. `Чест` Немањина
Очевина Стефана Немање, односно, `чест` Завидина налазила се у Полимљу, у средњем и горњем току реке Лим. Сплет историјских околности; побуне, ратови и утицај `великих сила`, учинили су да Немања своју `чест отачаства` добије на потпуно супротном крају државе од оца. Директне вести о овом важном догађају забележили су Стефан Првовенчани и Доментијан. Тако Стефан Првовенчани пише: „А кад је одрастао до младићства, и примио чест отачаства својег, по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке“[39]. Доментијан поводом истог догађаја бележи: „Када је доспео до младићког реда, сјединише га ка законитом браку и би му дан део његова отачаства, источна земља“[40].
Претходни наводи јасно упућују на старосну доб у којој је Стефан Немања примио део државе на управу и где се она налазила, а хронолошки би се овај догађај сместио у тридесете године 12-ог века. Доментијанове речи доносе још једну битну вест која се тиче овог периода Немањиног живота. Он бележи да је Стефан Немања одрастао „до младићког реда“ када је приступио „законитом браку“. Дакле, у веома блиском временском размаку Немања се оженио и добио област на управу. Стефан Првовенчани је отргао од заборава име своје мајке па тако знамо да се она звала Ана.[41] Нажалост, о Анином пореклу не може се ништа поузданије рећи, али уколико су Доментијанови подаци иоле тачни Немања и Ана су у браку провели око 60 година, све до њиховог заједничког замонашења 1196. године.[42]
Приметно је да се Немањина област са свих страна граничила с Византијским царством, изузев на западу где се додиривала с централном рашком облашћу. Оквирно речено границе Немањине области биле су омеђене рекама; на северу Западном Моравом, на истоку Јужном Моравом, на југу Дубочицом и Лабом, али највероватније нигде није избијала на обале ових река. Изузетак би била граница на западу која је била унутардржавна и протезала се негде на обронцима Копаоника.[43]
Разумно би било претпоставити да је прве године у својој `чести` Стефан Немања провео подробније упознајући њене крајеве, утицајне људе и родове. Оно што се сигурно може тврдити је да се центар Немањине области налазио у Топлици, а на то упућује његова ктиторска делатност. Манастир „чудотворца оца Николе“ Немања је подигао „близу Свете Богородице“ на подручју данашње Куршумлије, и на међусобној удаљености не већој од 2-3 километра.[44]

[39] Првовенчани, 65.
[40] Доментијан, 239.
[41] Првовенчани, 66.
[42] Станоје Станојевић, Немањићи: Немања, Стеван Првовенчани, Свети Сава, паралелне биографије. Уред. Драган Инђић, Београд: РТС (2018), 43.
[43] Милош Благојевић, „Жупа Реке и `Дендра` Јована Кинама“, Зборник радова Византолошког института 35, Београд (1996), 197 - 212.
[44] Исто.
 
6. Битка на Тари
Неколико догађаја који су се одиграли четрдесетих година 12-ог века наговештавали су да ће доћи до нарушавања српско-византијских односа. Наиме, 1141. године умро је краљ Бела Слепи а престолу га је наследио његов малолетни син Геза Други. Византијски цар Јован Други Комнин смртно је рањен у Киликији 1143. године. Он је усменим тестаментом оставио царство свом млађем сину Манојлу. Негде у то време и у Србији долази до промене владара, Уроша Првог на месту великог жупана заменио је најстарији син Урош Други Примислав. Само пар година касније, 1147. године, велика крсташка војска предвођена немачких царем Конрадом Трећим кренула је ка Светој земљи с циљем да ослободи Христов гроб.
Присуство крсташке војске на Истоку и подршка Угарске где су на истакнутим местима били његова сестра Јелена и брат Белош, утицали су на Уроша Другог да се окуражи и отпочне с упадима на територију Византије. Међутим, одговор Царства био је муњевит.
Цар Манојло Први Комнин је с војском упао у средиште Србије и заузео Рас, где је оставио византијску посаду с Константином Анђелом на челу, па наставио с покоравањем области Никаве и утврђења Галич.
Ова војна кампања из 1149. године само је делимично испунила Манојлова очекивања. Цар је брзо заузео српску престоницу а затим стваио под своју контролу централне и источне области Србије. Међути, велики жупан Урош Други, не упуштајући се у отворену борбу, повукао се у западне крајеве земље. С обзиром да византијске трупе нису биле спремне за дужи поход, Манојло се вратио у Цариград.
Већ наредног лета цар је у Нишу окупио бројније снаге и одатле се упутио да заврши посао започет претходне године.
До одлучујућег сукоба је дошло на Тари 1150. године а византијска војска је однела победу. Ипак, Урош Други је и овога пута успео да умакне, повлачећи се на запад. Цар је желео да настави с гоњењем непријатеља али су га од тога одвратили због превеликог ризика.
Бојећи се да цар Манојло има намеру да у потпуности скрши отпор Срба, велики жупан Урош Други послао је гласнике у византијски логор како би се распитао о условима мира, а убрзо се и сам појавио пред царем. Том приликом мир је склопљен а Срби су морали да прихвате цареве услове и повећају контигент војника које су пре тога давали за византијско ратовање на Истоку и Западу. Овим договором окончан је српско-византијски сукоб.
Приметно је да се византијски маневри и војно деловање нису одвијали источно од планине Копаоник, односно на територији која је обухватала Немањину `чест`. Византијске трупе су 1149. године упале у централни део Србије преко Косова Поља, а после Раса освојена је област Никаве која се, највероватније, налазила југозападно од српске престонице, док се положај освојене тврђаве Галич налазио у подножју западних обронака планине Копаоник, код данашњег места Сочаница у општини Лепосавић. Кретање византијске војске 1150. године је ишло из Ниша у правцу севера долином Јужне Мораве, да би негде код данашњег Сталаћа правац био промењен а кретање настављено долином Западне Мораве ка Дрини, па се чини да Стефан Немања и његова област нису претрпели никакве штете од цара Манојла и његових трупа.
Како се Стефан Немања понео приликом овог, условно речено, српско-византијског сукоба не може се прецизирати. Судећи по ономе што је остало забележено у историјским изворима на територији источно од Копаоника није било војног деловања византијске војске, те се онда може сматрати да на том простору није ни било побуне против Царства. Овакво стање ствари на терену би апсолутно одговарало провизантијској оријентацији Стефана Немање и његове браће. Да ли су Немањини људи имали учешћа у византијској војсци не може се никако поуздано сазнати али је готово извесно да Манојлове трупе с те стране нису биле узнемираване.
 
Сад овде имамо једну занимљиву ствар да се хипотетички Завида склонио у Диоклију још за време Вукановог живота узима се да је умро између 1112-1115.
Да би Немања био тамо рођен 1113 некако би било нормално да се отац раније склонио не у време трудноће жене не знам.
 
NickFreakyrgios:
Сад овде имамо једну занимљиву ствар да се хипотетички Завида склонио у Диоклију још за време Вукановог живота узима се да је умро између 1112-1115.
Да би Немања био тамо рођен 1113 некако би било нормално да се отац раније склонио не у време трудноће жене не знам.
Kliknite za proširenje...
Ja bih rekao da je Zavida Vukanov sin i da je Zavida pobegao u Duklju posle Vukanove smrti i prevrata koji je izveo Uroš.
 
Meliot:
Ja bih rekao da je Zavida Vukanov sin i da je Zavida pobegao u Duklju posle Vukanove smrti i prevrata koji je izveo Uroš.
Kliknite za proširenje...
То би сви рекли међутим не би било разлога тако нешто сакривати у житијама ти само учврстило његове позиције.
Оно што можемо закључити да је напустио Рашку за време Уроша да се налази у Дукљи за време Владимира Михајловића који је ожењен Вукановом ћерком и да се налази у Дукљи све до поновне власти Ђорђа Бодина отприлике.
Шта су одредбе споразума између Алексија Комнина и Вукана није познато али очигледно да је Урошу морао уступити власт након повлачења с власти.
Међутим тешко је ово све уклопити ако је био у непријатељству са Урошем како се заправо вратио у Рашку негде победом Уроша и Ђорђа Бодина над Грубешом.
 
NickFreakyrgios:
Да би Немања био тамо рођен 1113 некако би било нормално да се отац раније склонио не у време трудноће жене не знам.
Kliknite za proširenje...
Hm, pa pazi. Zavidino povlačenje je uslovljeno reakcijom njegove braće. Kad pogledaš, ako im nije žao brata, što bi im bilo žao npr. trudne snajke, ako je tada uopšte bila trudna.
 
Meliot:
Ja bih rekao da je Zavida Vukanov sin i da je Zavida pobegao u Duklju posle Vukanove smrti i prevrata koji je izveo Uroš.
Kliknite za proširenje...
Da, to bi imalo apsolutno logike.
Postoji još jedna mogućnost koja bi Nemanju činila 10-ak godina mlađim, ali bi ona potpuno promenila naša shvatanja. Sada je mišljenje da oko 1124. imamo na jednoj strani Gradinju i Uroševe srodnike (Zavida i još koji rođak ili sinovi) a na drugoj Đorđa i Uroša. U slučaju tog eventualnog kasnijeg Nemanjinog rođenja, na jednoj strani bi imali Đorđa, Uroša i Zavidu, a na drugoj Gradinju i Uroševe srodnike.
Uglavnom, za shvatanje Nemanjinog rođenja ključna stvar je mogućnost kada se 'veliki metež' desio.
 
Као што рекох једино време стабилне власти у Дукљи је за време Владислава 1102.-1113.
Када можемо претпоставити да је Вукан мртав.Евентуално Грубеше 1118-1125.
Велики мететеж почиње ступањем Уроша на власт 1112. или 1111. Свакако тровање Владимира је везано и за Вуканову смрт и долазак Уроша.
Сад се поставља питање како је дошао у Рашку за време владавине Уроша Вероватно у време Градихне и његове браће који су држали Зету Подгорје где је могао бити негде безбедан.

Међутим све ово говори да није баш директни наследник Вукана али ближи сродник његовој струји него жупана Марка.

Кинам је наставњач Алексијаде Ане Комнине и веома му је познато ко је Урош и Стефан Вукан који ће бити поменути код њега чувени бој између Стефана Вукана и Манојла Комнина.

Мислим да Кинам није искасапљен могао би овај податак да нам да.
 
NickFreakyrgios:
Као што рекох једино време стабилне власти у Дукљи је за време Владислава 1102.-1113.
Када можемо претпоставити да је Вукан мртав.Евентуално Грубеше 1118-1125.
Велики мететеж почиње ступањем Уроша на власт 1112. или 1111. Свакако тровање Владимира је везано и за Вуканову смрт и долазак Уроша.
Сад се поставља питање како је дошао у Рашку за време владавине Уроша Вероватно у време Градихне и његове браће који су држали Зету Подгорје где је могао бити негде безбедан.

Међутим све ово говори да није баш директни наследник Вукана али ближи сродник његовој струји него жупана Марка.

Кинам је наставњач Алексијаде Ане Комнине и веома му је познато ко је Урош и Стефан Вукан који ће бити поменути код њега чувени бој између Стефана Вукана и Манојла Комнина.

Мислим да Кинам није искасапљен могао би овај податак да нам да.
Kliknite za proširenje...
Gledaj sad i razmisli....
Veliki metež bi svakako ispunio uslove da to bude nakon Vukanove smrti ali bi mogao biti i dolazak Grka i zaposedanje Rasa 1124. , uz utamničenje Uroša, a srodnici koji su Uroša uhapsili bi mogli biti Zavidina braća, a Zavida je jednostavno uspeo da kidne.
Još jedna stvar... Onako kako stoji sad, kada Zavida odlazi u Dukllju, Đorđe beži u Rašku. Kako dolazi do tog mimoilaženja!? Đorđe se vratio u Duklju a Zavida je još tamo!?
 
АнаиванГорд:
Gledaj sad i razmisli....
Veliki metež bi svakako ispunio uslove da to bude nakon Vukanove smrti ali bi mogao biti i dolazak Grka i zaposedanje Rasa 1124. , uz utamničenje Uroša, a srodnici koji su Uroša uhapsili bi mogli biti Zavidina braća, a Zavida je jednostavno uspeo da kidne.
Još jedna stvar... Onako kako stoji sad, kada Zavida odlazi u Dukllju, Đorđe beži u Rašku. Kako dolazi do tog mimoilaženja!? Đorđe se vratio u Duklju a Zavida je još tamo!?
Kliknite za proširenje...
Све је натегнуто међутим Ђорђе се мири са Драгињом једино ваљда не са Градихном он се није вратио али они добијају од Ђорђа Зету и Подгорје где је Рибница или им потврђује власт ту која ће припасти Деси касније. Ако помериш годину рођења Немање добио би онда највероватније Десин син и онда се читава прича житија уклапа негде и ако су Вукан и Марко браћа онда прича има смисла.
 
NickFreakyrgios:
Све је натегнуто међутим Ђорђе се мири са Драгињом једино ваљда не са Градихном он се није вратио али они добијају од Ђорђа Зету и Подгорје где је Рибница или им потврђује власт ту која ће припасти Деси касније. Ако помериш годину рођења Немање добио би онда највероватније Десин син и онда се читава прича житија уклапа негде и ако су Вукан и Марко браћа онда прича има смисла.
Kliknite za proširenje...
Hm, ja sam nekako sigurniji u zaključak da je Zavida otac Nemanjin nego da je Nemanja rođen 1113.
 
АнаиванГорд:
@NickFreakyrgios
I da , možda će te interesovati...
Vakhin koji se pominje kod Grka vezano za bitku na Tari.. pogledaj kako je ban Kulin zapisan na latinskom u Vukanovim pismu papi Inoćentiju III? I reci mi posle šta misliš.
Kliknite za proširenje...
Погледаћу шта мислиш да је у питању? Имамо и дубровачке повеље с њим?
 
АнаиванГорд:
Hm, ja sam nekako sigurniji u zaključak da je Zavida otac Nemanjin nego da je Nemanja rođen 1113.
Kliknite za proširenje...
Ја нисам апсолутно ни у шта сигуран јер методологија којом долазимо до тога је врло климава наслоњена на Дукљанина где треба , где не треба непоуздан скроз.
 
Конкретно у тој причи да је само Немања крштен као католик би условило да је из другог брака јер је Мирослав ултрамегагига православац и узорпатор католичанства писац или наручилац Мирослављевог јеванђеља најважнијег писаног споменика пре Светог Саве.
Сад пази млађи брат ми католик који током заједничког рата не угрожава католоке већ православне Грке евентуално тркокатолике док рођени брат протерује католике из Хума како је то могуће?
Једино натегнуто да је у браку с неком католкињом рођен Немања у Рибници као католик или једноставно Завидин
синовац.
 
NickFreakyrgios:
Конкретно у тој причи да је само Немања крштен као католик би условило да је из другог брака јер је Мирослав ултрамегагига православац и узорпатор католичанства писац или наручилац Мирослављевог јеванђеља најважнијег писаног споменика пре Светог Саве.
Сад пази млађи брат ми католик који током заједничког рата не угрожава католоке већ православне Грке евентуално тркокатолике док рођени брат протерује католике из Хума како је то могуће?
Једино натегнуто да је у браку с неком католкињом рођен Немања у Рибници као католик или једноставно Завидин
синовац.
Kliknite za proširenje...
Hm, svakako da su Tihomir, Stracimir i Miroslav rođeni u Raškoj a Nemanja jedini u Duklju. Raška je tada 'pravoslavnog' a Duklja 'katoličkog' obreda. Veoma je važno razumeti zašto se dete uopšte krsti! Ako drugih sveštenika nema , svako krštenje je dobro došlo. Ne treba to da te buni, odvešće te na pogrešne zaključke. Nije to oko krštenja nešto presudno .
 
АнаиванГорд:
Hm, svakako da su Tihomir, Stracimir i Miroslav rođeni u Raškoj a Nemanja jedini u Duklju. Raška je tada 'pravoslavnog' a Duklja 'katoličkog' obreda. Veoma je važno razumeti zašto se dete uopšte krsti! Ako drugih sveštenika nema , svako krštenje je dobro došlo. Ne treba to da te buni, odvešće te na pogrešne zaključke. Nije to oko krštenja nešto presudno .
Kliknite za proširenje...
Немам ја проблем да објасним било шта и да се поштапам са било чим ако није проблем крштење ЧАК је ЈАКО важно јер би житија то прво прећутала али нису!

Ок роде се два брата рођена један Јевреј други Палестинац овај протерује католоке из Хума овај православце из Дукље и нигде није повредио права католика? Ни то не треба да ме збуњује јер је овај рођен у Дукљи па воли католике а овај рођен у Рашкој и мрзи католике али воли свог брата ?
 
NickFreakyrgios:
Немам ја проблем да објасним било шта и да се поштапам са било чим ако није проблем крштење ЧАК је ЈАКО важно јер би житија то прво прећутала али нису!

Ок роде се два брата рођена један Јевреј други Палестинац овај протерује католоке из Хума овај православце из Дукље и нигде није повредио права католика? Ни то не треба да ме збуњује јер је овај рођен у Дукљи па воли католике а овај рођен у Рашкој и мрзи католике али воли свог брата ?
Kliknite za proširenje...
Plastično posmatraš ( ne shvati kao nešto loše ovako moje pisanje). Zašto misliš da Miroslav mrzi katolike? Kako misliš 'proteruje katolike '?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

M
Krštena Srbija i Bosna
Odgovora
6
Pregleda
404
leki1
leki1
vučji čopor
Фотографије пре Другог рата
Odgovora
2
Pregleda
265
vučji čopor
vučji čopor
Belgradeboy
Liberija izbori pre 100 godina
Odgovora
5
Pregleda
413
LedeniBGD
L

Back
Top