Sve tri moje gospe, odmaraju jedna kraj druge u našem selu pored Morave. Sve tri, majka, nana I tetka, su dočekale rodjenje naše ćerke, ali ni jedna nije videla našeg sina. Tetka je otišla kada je mala imala svega sedam-osam meseci. Za njom nas je napustila moja voljena gospa Mara. Zatim je na put krenula I moja majka. Bila sam tada osmi mesec trudnoće sa sinom. Bilo je grozno. Osećanje da se to nekom drugom dešava je jedino čega se sećam.Nemam ni jedne jasne slike, ja u čijoj glavi kao da se nalazi veliko filmsko platno, osim slike koja se godinama vrti u mojoj svesti…….. kako u tamnoj sa sitnim cvetićima prošaranoj trudničkoj haljini koju mi je sašila tetka za prvu trudnoću, stojim pored porodičnih grobova, a pored mene je Maca koji stoji tik iza mojih ledja. Tek kasnije sam shvatila da je moje nesećanje svega toga u stvari posao koji je odradila majka priroda ne dozvoljavajući da pamtim te slike, znajući koliko me one opsedaju I mute bistru vodu mog mira. Na taj način, moja podsvest je spasla od stresa mene I nerodjenu bebu, naravno u režiji moje majke koja je poznajući me predvidela moju reakciju. Isprva sam mislila da se ne sećam jer me je Maca sklanjao od svega, jer je majka zvala zeta (koga nije obožavala, ali ga je izuzetno poštovala) a ne muža ili sina kada je odlučila da je vreme da ode u bolnicu, jer su svi šaputali I skrivali se od mene, jer je njen doktor zabranio da dolazim u bolnicu, jer………… Tako je moja majka napravila svoju poslednju žrtvu za ćerku. Uzela je napokon svoj život u svoje ruke rešena da se preda a da nikoga ne opterećuje.Kao apotekar, znala je dokle može da ide sama. Pobrinula se da ne brinem, da se ne staram o njoj, da ne pamtim ružne slike. Poslednja slika koju imam je kako se ona igra sa unukom ispod vinjage, u senci velikih krušaka. Leto, došla sam sa malom kod Macinih na godišnji odmor. Spakovah bebu u kolica u predvečerje, kada sunce zalazeći poslednji put toga dana prolazi kroz krošnje, I prošetasmo do moje majke. Pijemo kafu ispod vinjage, ćera ciči u kolicima pokušavajući da ručicom dohvati list vodenog krina posadjenog ispod kruške. Napupio je I samo što se nisu otvorili prelepi beli cvetovi. Moja majka govori “Vidi sine kako je lep” pokazujući rukom na bujne zelene listove.. Imala je dar da vidi detalj. Majka je sretna, oko joj je veselo, pogled se smeši gledajući u maleno prelepo nasmejano stvorenje u kolicima. Sve miriše, čuju se ptice iz komšijskog šljivika, opale kruške su poredjane na betonskom tremu jedna do druge da se ne ubivaju, ruže mirišu. Zabacim glavu unazad I pogled mi ispune grozdovi još zelenog groždja koji vise …………..blaženstvo.
Dok ovo pišem, opet sam u selu kod Macinih. Na kilometer sam od mojih gospi. Sećanja naviru, slike jure………osamila sam se ……jer treba mi mir da se izborim ……..da se setim, I da zaboravim …………
Moja majka, moja nana i moja tetka su žene koje su me naučile svemu. Za manje od dve godine sve tri su me napustile, ali su mi pre toga podarile najbolji deo sebe. Svaka me je obučila za život na sebi svojstven način i sve tri su, po mom skromnom mišljenju, odradile odličan posao ,naučivši me kako da vidim lepo a sa ružnim da naučim da živim. Volela bih kada bi mogle sada da vide svu moju decu……..mislim da bi bile zadovoljne.
Ne hulim na Boga I ne kunem sudbu jer davno naučih od njih tri da se život živi, voli I ljubi, da se suza I osmeh jednako poštuju, da pružena ruka ne znači uvek “daj mi” nego I “izvolte”, da male stvari smeh u oko nateraju, da živimo trenutke I lepe I ružne……….
Zato je ova knjiga, koju pišem za moju porodicu, posvećena njima. Za prošla, sadašnje I buduće pokolenja. Da se zna, da se uči I da se pamti filozofija mojih gospi koje život nije mazio ……….”Život je lep onoliko koliko si sposoban da iz trena , a u trenu, lepote upiješ”
Posvećeno mojim gospama koje odmaraju
Dok ovo pišem, opet sam u selu kod Macinih. Na kilometer sam od mojih gospi. Sećanja naviru, slike jure………osamila sam se ……jer treba mi mir da se izborim ……..da se setim, I da zaboravim …………
Moja majka, moja nana i moja tetka su žene koje su me naučile svemu. Za manje od dve godine sve tri su me napustile, ali su mi pre toga podarile najbolji deo sebe. Svaka me je obučila za život na sebi svojstven način i sve tri su, po mom skromnom mišljenju, odradile odličan posao ,naučivši me kako da vidim lepo a sa ružnim da naučim da živim. Volela bih kada bi mogle sada da vide svu moju decu……..mislim da bi bile zadovoljne.
Ne hulim na Boga I ne kunem sudbu jer davno naučih od njih tri da se život živi, voli I ljubi, da se suza I osmeh jednako poštuju, da pružena ruka ne znači uvek “daj mi” nego I “izvolte”, da male stvari smeh u oko nateraju, da živimo trenutke I lepe I ružne……….
Zato je ova knjiga, koju pišem za moju porodicu, posvećena njima. Za prošla, sadašnje I buduće pokolenja. Da se zna, da se uči I da se pamti filozofija mojih gospi koje život nije mazio ……….”Život je lep onoliko koliko si sposoban da iz trena , a u trenu, lepote upiješ”
Posvećeno mojim gospama koje odmaraju
